Zaboravljeni junaci

09.04.2019. god.

Naš iskreni prijatelj turski đeneral Esad-paša Toptani nije bio jedini čestiti Albanac koji nam je do groba ostao veran, jer ih je bilo još. Ova priča seže deceniju pre izbijanja Velikog rata, u ono doba kada su se komitske (četničke) jedinice borile radi odbrane Srba koji su i dalje bili pod Turcima.

U selu Odanovcu kraj Gnjilana živela su dvojica mladih i čestitih gorštaka istih imena: Alim Dostan i Alim Alija. Poštovali su ih iako nisu bili ni age, ni begovi. Svaka nepravda ih je bolela, kao i vekovna turska okupacija, a isto i samovlašće albanskih glavara. Pošto su viteški odgajani sam komitski pokret im se dopadao jer je bio skoro epski, a slobodarska Srbija im je bila pravi uzor u svemu. Brzo su postali komite kod vojvode Vuka, jer su svojim delima pokazali svoju vernost. Kada su ih primili imali su samo jednu molbu: da od tog časa budu Dostanović i Alijević, što saborci nisu imali ništa protiv. Ni pare ni dinara nikada nisu tražili. Trudili su se, kao pravi gorštaci, da uvek budu junačniji i promućurniji od svih, a jedino što su za uzvrat tražili bilo je da i oni dobiju onovremena najsavršenija oružja za borbu: po jedan „naganov” revolver i po jednu brzometku „kokinku”. Sa svim komitama su se ophodili kao da su rođena braća.

Sve komitske vojvode su im imponovale, a najviše trojica ljudi: armijski đeneral Boža Janković, komandant Treće armije i predsednik Narodne odbrane, njegov sekretar major Milan Vasić i još sam kralj Petar Prvi Oslobodilac – osobe koje su obe delije Alima lično upoznali. Taj upriličeni događaj (leto 1911) za njih je bio izuzetno veliki i važan, dajući od tog časa sve od sebe tokom svakog okršaja.

Pred Prvi balkanski rat njih dvojica, Alim Dostanović i Alim Alijević, vodili su majora Vemića do Skoplja i okoline radi uhođenja turskih jedinica. Izviđanje je potpuno uspelo što se i videlo tokom Srbsko-turskog rata. Vemića su, dve sedmice kasnije srećno vratili u Srbiju kod karaule Kraševice. Ali oba Alima kada su se vraćali svojoj jedinici nabasali su na tursku vojnu patrolu koja ih je odmah bacila u tamnicu smatrajući ih za špijune. I pored turskog mučenja, hrabri srbski četnici, dvojica Albanaca, nisu odali nikog...

Kada je Skoplje najzad bilo oslobođeno i Stara Srbija pripojena Kraljevini Srbiji, dotadašnji turski zatočenici bili su oslobođeni. Tako su i oba Alima, zabrađeni i u ritama, došli u skopsku Komandu, jer su čuli da je tu i njihov ratni drug kapetan Ilija Ž. Trifunović, koji je celu ovu istinitu priču objavio između dva svetska rata u svojim sećanjima. Stražar ih nije hteo pustiti videvši dva zabrađena odrpanca ali, oni se nisu predavali i kapetan Trifunović, poznavši veoma dobro znane glasove, naredi odmah stražaru da ih pusti, jer su oni naši četnici. Vojnik je naredbu odmah izvršio, ali mu savršeno ništa nije bilo jasno. Kao i ranije, ni tada, iako je sam Milan Vesnić njima davao po 20 napoleona da im se nađe, nisu tražili nikakvog novca, već samo malo hrane (po jedan tain za put) i čiste opeglane odeće, jer se ipak takve delije ne mogu vratiti kući u Odanovac u ritama. Sledećeg dana na rastanku, rukovanja i grljenja, Alimi u jedan glas uzviknuše:

– Neka je živa naša (četnička – primedba) Narodna odbrana – a njihov četnički drugar kapetan Trifunović im otpozdravi...

Alim Dostanović branio je odstupnicu srbskoj vojsci one pogubne 1915. godine na Prokletijama sve dok je imao municije. Nemci su ga tek tada uspeli pogoditi. Njegovo junačko telo je te zime nahranilo gladne gavranove. Njegov imenjak Alim Alijević, koji nam je takođe branio odstupnicu bio je teško ranjen i postao invalid. Njega su nažalost svi zaboravili ne samo njegovi već i sam Četnički pokret. Postao je vuk samotnjak i jedini koji ga je posećivao i pomagao bio je pomenuti kapetan Ilija Trifunović (1887-194?), takođe ratni invalid...

Autor: Kosta Đ. Knežević / Politika

Izvor
Đeneral Boža Janković, foto: Politika/ vostok.rs