„Srbi su za vas tvrd orah”: Kako je izgledala akcija protesta ispred ambasade SAD u Moskvi 1999.

Na dobro poznate činjenice o operaciji NATO-a protiv Jugoslavije pre 20 godina podsećaju nas ovih dana srbski i ruski mediji. Ali, sa početkom NATO agresije povezan je i jedan drugi događaj, koji se čak i u ruskoj štampi spominje vrlo retko. Radi se o spontanoj akciji protesta ispred američke ambasade u Moskvi, koju je u Rusiji devedesetih ranije bilo teško zamisliti i koja je snažno uticala na rusku javnost i rusku politiku sledećih decenija.

Kako je to izgledalo podseća istoričar, politikolog i balkanolog, autor portala Balkanist.ru dr Nikita Bondarev, koji je bio neposredni svedok i učesnik tih događaja. U ovom tekstu prenosimo najvažnije delove njegovog članka na srbskom jeziku.  

Uticaj protesta 1999. na savremenu rusku politiku

Uticaj događaja od 25-27. marta na najnoviju političku istoriju Rusije do danas nije ocenjen na pravi način. A upravo tada je prvi put jasno iznesen niz principijelno novih teza, bez kojih je teško zamisliti savremenu rusku političku retoriku. Mnoge metode koje se danas koriste u partijskom životu, posebno u sferi omladinskih organizacija, i koje se danas doživljavaju kao nešto što se podrazumeva u ruskom političkom diskursu, takođe potiču upravo od iskustva spontanih masovnih protesta u proleće 1999. godine. Hronologija protestnih događanja je u opštim crtama izgledala ovako. 

„U početnoj fazi to je bio protest samih Srba protiv bombardovanja Srbije“

24. marta u sumrak ispred ambasade se okuplja nekoliko desetina Srba. Najpre se njihova aktivnost svodi na nekoliko antiameričkih parola, a zatim, kada vide da policija toleriše njihovo prisustvo, Srbi prelaze na aktivnije delovanje. Između ostalog, u najbližoj prodavnici kupuju tegle sa lečom, koje ubrzo završavaju na zidovima ambasade. Lečo, odnosno povrće u soku od paradajza, je tradicionalni proizvod iz Bugarske (mađarski sataraš ili srbski bećarac, bećar-paprikaš – prim. Russia Beyond), ali ruski novinari, „kako bi stvar učinili zanimljivijom”, javljaju da je to srbsko nacionalno jelo i tako izazivaju iznenađenje u srbskoj javnosti, koja za tu reč nije ni čula... U izvesnom trenutku protest prerasta u otvoreni vandalizam: neko od prisutnih mokri ispred vrata ambasade, što, naravno, snimaju kamere. Srbi insistiraju na tome da je bešiku na ambasadu ispraznio „neki pijani huligan u prolazu”. Ma kako bilo, ovaj događaj je prepunio čašu strpljenja policije i demonstranti su rasterani. Ali duh je pušten iz boce: tokom čitave noći ispred ambasade se okupljaju oni koji žele da podrže „braću Srbe” ili jednostavno da se priključe vandalizmu pred kojim vlasti zatvaraju jedno oko. Uglavnom su to fudbalski huligani, kao i različiti marginalci. Neki od njih ostaju preko puta ambasade, a veći deo se vraća kući neobavljenog posla. To jest, u početnoj fazi akcije to je pre svega bio protest samih Srba protiv bombardovanja Srbije. Akcija je spontana, njena politička poruka nije jasno formulisana (uglavnom se čuju psovke i poznata fraza „yankee go home”). Uključenost ruske javnosti je minimalna.

 

TASS

Fudbalski navijači, predstavnici svih omladinskih supkultura i pijanci

25. marta akcija prelazi u novu fazu. Rano ujutro preko puta ambasade počinju da se pojavljuju male grupe studenata, koji su tražili da odsustvuju sa nastave ili su prosto izostali bez dozvole. Neki od njih nose na brzinu napravljene transparente na ruskom i engleskom jeziku. Nešto kasnije pojavljuju se uvek spremni za akciju članovi LDPR-a (Liberalno-demokratske partije Rusije) sa zastavama, transparentima i megafonom. Grupi se priključuju radoznali prolaznici, već pomenuti fudbalski huligani, pankeri anarhističke orijentacije, hipici pacifističkog raspoloženja i druge neformalne grupe. Veći deo demonstranata su mladi, a tu je i izvestan broj penzionera uvek prisutnih na komunističkim protestima, ali njih je malo. 90% demonstranata čine Rusi, a Srba, za razliku od prethodnog dana, gotovo da i nema. U izvesnom trenutku lavina ljudi koja se formirala preko puta ambasade u ulici Sadovoje koljco, povinujući se nekom neverbalizovanom, ali potpuno jasnom impulsu, prelazi ulicu i zauzima prostor ispred ambasade. Policija okupljene poziva da poštuju red, ali ne insistira previše. 

Zadržavaju samo one koji na ambasadu bacaju čvrste predmete, kao što su staklene tegle ili mastionice. One koji bacaju jaja, pakovanja jogurta ili prskaju ambasadu kečapom, policija kao da ne primećuje, iako miting zvanično nije dozvoljen. Sliku gomile, raspaljene svešću o tome da su u pravu, kao i osećanjem da je danas „to dozvoljeno”, prenosi televizija. Ispred ambasade se stalno okupljaju novi ljudi. Pojavljuju su predstavnici omladinskih levičarskih radikalnih organizacija, takođe sa megafonima i zastavama. Fudbalski navijači iz suprotnih tabora se ujedinjuju i oko ambasade formiraju živ lanac od navijačkih šalova, u kojem se CSKA nalazi pored Spartaka, a Torpedo pored Dinama. Zaista nezaboravan prizor, nešto slično ranije nije zabeleženo. Upravo među navijačima nastaje nezvanična parola protesta: „Srbi su za vas tvrd orah, dobićete drugi Vijetnam” (serbы vam ne po zubam, budet vam vtoroй Vьetnam). Uopšte uzev, može se bez preterivanja reći da su se tih dana ispred američke ambasade mogli videti predstavnici svih omladinskih supkultura, uključujući i one apriori apolitične. U gomili su bili ljubitelji ekstremnih sportova, predstavnici klupske kulture, umetnici grafita, koji su obojili trotoar ispred ambasade i zidove okolnih kuća (do zida same ambasade ipak nisu pušteni). Posebno treba napomenuti da u gomili praktično nije bilo pijanih, barem ne tokom dana. I to nije bilo zbog intervencije različitih „usmerivača” i „posmatrača”, kako se često dešava danas na masovnim događajima. Gomila nije imala jedinstven organizacioni princip, ali svima je bilo jasno da pojaviti se ispred ambasade pijan ili sa flašom u ruci znači diskreditovati samu ideju protesta, izazvanog pravednim gnevom. One kojima to nije bilo jasno ljubazno bi zamolili da odu da piju pivo na drugom mestu. Međutim, kako je pao mrak, u gomili su počeli da se pojavljuju ne samo pijani ljudi, nego i oni pod uticajem različitih psihoaktivnih supstanci. Mogli su se čuti pozivi na juriš i zauzimanje ili paljenje američke ambasade. Upravo u tom trenutku umešali su se specijalci OMON-a (Mobilni odred posebne namene) i rasterali gomilu. Oko 400 ljudi je zadržano. 

 

Anton Denisov/TASS

„Uzeti demonstracije pod kontrolu i usmeriti u civilizovanom pravcu“

Noć između 25. i 26. marta rukovodstvo Rusije je provelo, kako se kasnije saznalo, u dugim i komplikovanim „konsultacijama”. U okruženju Borisa Jeljcina događaji dva „protestna” dana izazvali su zabrinutost, postojala je želja da se ova akcija zabrani, a da se učesnici kazne. Možda je na to uticalo sećanje na događaje iz jeseni 1993. godine. Na kraju je, međutim, preovladalo mišljenje gradonačelnika Moskve Jurija Luškova, koji je od samog početka podržavao akcije masovnog nezadovoljstva, i Jevgenija Primakova, koji je na putu za Vašington na pregovore u znak protesta okrenuo avion i vratio se nazad. Stav Luškova i Primakova sastojao se u tome da demonstrante ne treba rasterivati, nego ih uzeti pod kontrolu i usmeriti u civilizovanom pravcu. Upravo to je i učinjeno.

26. marta miting ispred američke ambasade je zvanično dozvoljen, neorganizovani demonstranti koji su se okupili ispred ambasade našli su se između postrojenih redova Luškovljeve Moskovske federacije sindikata sa leve strane i omladinske organizacije „Jabuka” s desne. I jedni i drugi su bili dobro organizovani, imali su transparente, zastave, partijsku simboliku, plakate sa parolama, koje su delili prisutnima. Pričalo se da će Luškov demonstrantima poslati poljske kuhinje sa kuvanom hranom, ali je gradonačelnik od te ideje ipak odustao. Saobraćaj u ulici Sadovoje koljco je od početka bio delimično zatvoren, a u jednom trenutku i u potpunosti blokiran. Vozači su, međutim, sirenama i uzvicima pokazivali solidarnost sa demonstrantima. Upravo 26. marta akcija dostiže svoj vrhunac. Širom zemlje ljudi spaljuju američke zastave u znak protesta. 

Na internetu se punom parom diskutuje o tome koliko će koštati kupovina dva S-300 za Srbiju i njihovo slanje na Balkan (prema rečima učesnika, sakupljeno je 600 dolara koji su na kraju potrošeni na provod u srbskom restoranu). 

Liberali i komunisti „rasterali“ antiglobalističku omladinu

Demonstranti ispred američke ambasade očekuju da se pojave Luškov ili Primakov ili obojica zajedno. Ispred ambasade se, međutim, pojavio samo Vladimir Žirinovski, ali i on je dočekan aplauzom. Sve u svemu, akcija je počela da se kreće u pravcu standardne provomajske politike „sistemske” opozicije. Među okupljenima je bilo bukvalno samo desetak Srba, a i oni su se brzo razišli, mladi pripadnici neformalnih grupa takođe se više nisu osećali prijatno i do podneva su napustili protest.

Autor članka Nikita Bondarev (levo) na protestima ispred američke ambasade u Moskvi (26. mart 1999)

Andreй Marčukov

27. mart je ispred američke ambasade protekao u znaku Komunističke partije Ruske Federacije i Genadija Zjuganova. Akcija koja je počela spontano, stihijski i bila orijentisana ne toliko na patriotsku, koliko na antiglobalističku omladinu koja slobodno misli, na kraju se pretvorila u komunističku šetnju sa ikonama i portretima Staljina.

28. marta nije više bilo zvanično dozvoljenog mitinga ispred ambasade, ali tokom čitavog dana preko puta se nalazilo nekoliko demonstranata. Istog dana na ambasadu je iz ručnog bacača granata pokušao da puca skulptor Aleksandar Suslikov, pri čemu je došao u automobilu zamenika načelnika moskovske policije, koji je, navodno, ukrao. Suslikov nije mogao razumno da objasni odakle mu RPG-18, iz kojeg je bezuspešno pokušao da gađa ambasadu. To je bio veoma neobičan slučaj koji je najviše ličio na akciju specijalnih službi sa namerom da se diskredituju protestne aktivnosti. Kao posledica ovog nemilog događaja, 29. marta ispred ambasade se nije pojavio niko osim uličnih čistača koji su uklanjali tragove narodnog gneva. 

Zanimljivo je da su se prošle nedelje, kako bi odali poštu žrtvama NATO agresije od pre 20 godina, od svih ruskih zvaničnika i „nezvaničnika” ispred srpske ambasade u Moskvi pojavili samo „Noćni vukovi” sa svojim nepromenjivim liderom pod nadimkom Hirurg (Aleksandrom Zaldostanovom). A baš njih sasvim sigurno nije bilo ispred američke ambasade 1999. godine, jer su bajkeri u to vreme nosili zastave američke Konfederacije, lobanje i kosti, i smatralo se da su od svih omladinskih pokreta oni najviše vesternizovani. Njihovo okretanje „tradicionalnim vrednostima” i „nošenju barjaka” nastupilo je tek posle 2000. godine. 

 

TASS

Nakon 20 godina

…1999. godine nam se činilo da se svet nepovratno menja pred našim očima. Zapad sa sebe skida maske političke korektnosti i blagonaklonosti i pokazuje svoje pravo lice. Verovali smo da će ljudi zauvek pamtiti godišnjicu bombardovanja Jugoslavije. Ali, nažalost, sećanje na te događaje mnogima na Balkanu sve više smeta. Naučnici će reći da je to karakteristično za istorijsko sećanje. To je njihovo unutrašnje pitanje, da li će pamtiti ili neće pamtiti NATO agresiju. Možda je i tako. Ali Rusija u svakom slučaju treba da se potrudi da nikada ne zaboravi lekcije vojne kampanje NATO-a iz 1999. godine.

Nikita Bondarev, Ruska reč