„Prenos celog Balkana na zonu odgovornosti NATO-a decenijama bio strateški cilj SAD“

02.04.2019. god.

Dvadeset godina je prošlo od početka NATO agresije na Jugoslaviju. 24. marta 1999. godine NATO snage su bez odobrenja Saveta bezbednosti UN napale ovu državu. Vašington i njegovi saveznici tvrdili su da je svrha njihovih akcija bila da se zaustavi "etničko čišćenje" na Kosovu, za koje je tada optužen jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. Ruski ambasador u Vatikanu Aleksandar Avdejev, koji je 1999. godine bio prvi zamenik šefa ruskog ministarstva spoljnih poslova, govorio je o svojoj viziji događaja tih godina za gazeta.ru. Prenosimo intervju u celosti.

- Da li je odluka SAD da pokrene operaciju protiv Jugoslavije neočekivana za tadašnju rusku državu?

- Akcije SAD u vezi sa vojnom operacijom protiv Jugoslavije nisu bile neočekivane. Ministarstvo spoljnih poslova nije odbacilo ovaj najgori mogući scenario. U svakom trenutku smo u potpunosti posedovali vojnu situaciju zahvaljujući sjajnim informacijama iz GRU-a, koji je tada vodio general Valentin Korabeljnikov. Vredne političke informacije su takođe dobijane iz SVR-a (spoljna bezbedonosna služba).

Za koordinaciju NATO vojnog napada u mnogim zemljama bilo je potrebno osigurati odobrenje nacionalnih parlamenata.

A ovde su Amerikanci bukvalno držali ruke u džepovima.

Nekoliko godina kasnije, francuska štampa je objavila da je jedan od oficira francuskog Generalštaba unapred obavestio Jugoslovene o vremenu i ciljevima bombardovanja. Sve je to indikativno.

- Šta je Moskva tada radila?

- Moskva je shvatila neminovnost velike krize. Kontakti sa jugoslovenskim rukovodstvom bili su veoma intenzivni. Sastanci su održavani u toploj, ali ne i prijateljskoj atmosferi, u kojoj je dominirala iskrenost. [Premijer Rusije] Jevgenij Primakov i [ruski ministar spoljnih poslova] Igor Ivanov su radili sa najvišim jugoslovenskim rukovodstvom. Važnu koordinaciju kroz mehanizme OEBS-a i NATO-a provodili su [zamenik ministra spoljnih poslova] Nikolaj Afanasijevski i Sergej Kisljak (tada ruski stalni predstavnik u NATO).

- Da li je u tim događajima postojala krivica predsednika tadašnje Jugoslavije Slobodana Miloševića?

- Predsednik Milošević, naravno, snosi svoj deo odgovornosti za početak nemira na Kosovu.

Od početka devedesetih godina prošlog veka kršena su prava albanske etničke manjine, smanjena je nastava u školama i objavljivanje medija na albanskom jeziku, prava lokalne samouprave su svedena na minimum.

Mora se reći da je albanski lider tog perioda Ibrahim Rugova imao umerene stavove. Albanski separatizam je još bio u povoju i nije bilo planova za odvajanje od Jugoslavije.

Međutim, nespremnost Beograda da se bavi kosovskim problemom i stav prema pravima nacionalnih manjina objektivno je podstakao separatističke pozicije. U pokrajini se brzo razvila dvojna sila. Priština je stvorila svoju paralelnu, nezavisnu vladu. Formirane su grupe takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Zanimljivo je da su ih Sjedinjene Američke Države odmah uvrstile na listu terorističkih organizacija.

Naš ambasador u Beogradu, Jurij Kotov, koji je odigrao važnu ulogu u ovim događajima, izveštavao je Moskvi o celokupnoj trenutnoj situaciji uz alarm. Osim što je radio sa rukovodstvom Jugoslavije i političkim stranama, on je, na vrhuncu krize, sproveo jedinstvenu masovnu evakuaciju dve hiljade ruskih žena i dece iz Beograda, kao i građana ZND-a. Svi su spaseni i bezbedno prebačeni avionima u Rusiju. Niko nije povređen i nije zaboravljen.

U martu 1998. predsednik Boris Jeljcin hitno je poslao Jevgenija Primakova u Beograd da razgovara sa Miloševićem o situaciji na Kosovu i pravima albanske nacionalne manjine. Primakov ga je pozvao da preduzme proaktivne korake u pogledu autonomnog statusa Kosova i započne pregovore sa Rugovom. Milošević je, međutim, ostao imun na naše brige.

Nešto kasnije, u junu 1998. godine, predsednik Rusije pozvao je Miloševića u Moskvu na iskren razgovor, nakon čega je jugoslovenski predsednik objavio da je spreman za pregovore o glavnim kosovskim problemima - oblik proširene autonomije, kraj represivnih akcija protiv nacionalnih manjina, sloboda kretanja i pristup humanitarnim organizacijama.

- Da li je još uvek bilo moguće izbeći bombardovanje u to vreme?

- Mirno rešenje bilo je gotovo u februaru 1999. godine na konferenciji o Jugoslaviji u predgrađu Pariza, Rambujeu. Osnova kompromisa - mirovni plan je pripremio naš diplomata Boris Majorski, zajedno sa američkim ambasadorom Kristoferom Hilom. Njihov finalizovani projekat konačno je podržao šef jugoslovenske delegacije Milan Milutinović.

Međutim, nažalost, poslednjeg dana Amerikanci su ometali takvu mogućnost da se postignu mir. Dobro se sećam kako je američki državni sekretar Medlin Olbrajt na marginama razgovora u Rambujeu uvela "ideologa kosovske nezavisnosti" i militarističkog vođu Hašima Tačija, te ga predstavila kao lidera Kosova.

Nakon takve akcije, ova faza konferencije je prekinuta, iako je mirno rešenje bilo “na dohvat ruke”.

- Jugoslovenska kriza pamti se po "preokretu nad Atlantikom"

- Jevgenij Primakov je okrenuo avion nazad nad Atlantikom nakon telefonskog razgovora iz aviona sa američkim potpredsednikom Al Gorom, koji je jasno stavio do znanja da bi se napad na Jugoslaviju mogao dogoditi tokom njegove posete Sjedinjenim Američkim Državama. Naš premijer je potom o svojoj odluci da okrene avion nazad, obavestio Borisa Jeljcina, kao i Ministarstvo spoljnih poslova. Inače, ministar spoljnih poslova Igor Ivanov bio je u inostranstvu, a u Ministarstvu sam ostao samo ja. Dobro se sećam ovog telefonskog razgovora sa Primakovim. Pojam "preokreta" postao je orijentir za Ruse. Šteta je što zapadni mediji nisu rekli ni reč o tome, i sada to uopšte ne pominju.

- Desant naših padobranaca na Prištinu u junu 1999. godine. Koliko je spontana bila ta odluka ruskih vlasti?

- Priča o Prištini bila je operativna, ali ne i spontana odluka. Usvojena je na predsedničkom nivou na predlog Ministarstva odbrane. Zanimljive detalje interne koordinacije daje jedan od članaka generala Leonida Ivašova (tada šefa Glavne direkcije za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije). Želim da naglasim da je, kao vojni diplomata, general Ivašov u to vreme vodio mnogo pregovora kako bi ispunio naše interese u formatu raspoređivanja ruskog vojnog kontingenta na Kosovu.

- Da li su Amerikanci izračunali posledice svojih postupaka?

- Nesumnjivo, verujem da je raspad Jugoslavije i postepeni prenos celog balkanskog regiona na zonu odgovornosti NATO-a decenijama bio njihov strateški cilj. U Jugoslaviji je glavna motivacija Amerikanaca bila da se iz ovih regiona izbace interesi naše zemlje i da im se suprotstavi.

- Kako ocenjujete događaje posle dvadeset godina?

- NATO bombardovanje ocenjujem kao grubu agresiju i nemoralnu akciju. Nakon agresije na Jugoslaviju, NATO je stvorio presedan koji se teoretski može ponoviti. Od tada, svi vojni štabovi su obavezni da dozvole takvu mogućnost. Ne sumnjam da bi ovaj, kao jedan od najopasnijih međunarodnih sukoba 20. veka mogao da se ugasi zajedničkim naporima, mada na dug, ali miran način. Tragedija Jugoslavije bila je šok za Rusiju i druge zemlje i dugo će ostati u genetskoj memoriji Evrope.

I na kraju, događaji su pokazali da će u nužnim trenucima Amerikanci moći da koriste NATO mehanizam interakcije kako bi prisilili saveznike da zajednički koriste vojnu silu. To se desilo u Jugoslaviji, uprkos nespremnosti nekih zemalja da učestvuju u ovoj sramnoj akciji.