Zaboravljena heroina Velikog rata

31.03.2019. god.

Mare Petrović je nagrađena sa čak dvanaest odlikovanja, koliko je zadobila i rana

Dosad je u domaćoj istoriografiji tvrđeno da je čuvena Milunka Savić najodlikovanija i žena sa najvećim vojnim činom. Slučaj anonimne Mare Petrović to demantuje. Ova ratnica preuzima njen pijedestal. Bez obzira na to njihova nenadmašna i neponovljiva dela večno ih krunišu divljenjem i poštovanjem.

Ostavši rano bez jednog roditelja, majčine nežnosti, solidarnosti, Mara se našla u okruženju muškaraca koji su i od nje očekivali podjednaka požrtvovanja. Ni teže poslove na njivi nije odbijala. Porodična harmonija izgubljena je odlaskom muških članova u četničke redove. Mara se suočila sa novim iskušenjem ostavši sama i bez podrške. Sve ove tegobe uticale su na njenu odluku da se pridruži ocu i bratu, što je i učinila. Navikavanje na gerilski način života i adaptiranje na vojničko ustrojstvo nije išlo glatko. Sve prepreke i zidove Mara je prebrodila voljom i upornošću. U novom društvu dočekala je i izbijanje Prvog balkanskog rata. Raspoređena je u četnički odred Drinske divizije pod komandom vojvode Vojislava Tankosića.

Mara je vatreno krštenje imala u borbi kod Mladog Nagoričana oktobra 1912. godine. Ovaj boj kod Kumanova odredio je definitivno ishodište Prvog balkanskog rata u srpsku korist. U čuvenom oružanom okršaju kod Kumanova učestvovao je i sam Marin brat, koji je bio manje sreće. Nenadoknadiv gubitak dragog lica pobudio je u Mari želju za osvetom. U oslobodilačkim ratovima koje je vodila Srbija od 1912. do 1918. godine, Mara Petrović je ratovala uz ostale četnike, među kojima su bili i Živana Terzić i vojvoda Dragutin Jovanović Lune. Među najznačajnijim bitkama u kojima se Mara borila bila je ona na Gazi Babi kod Skoplja. U srednjovekovnu srpsku prestonicu ušla je sa svojim četama uzdignutog čela, ponosna i ponesena dotad izvojevanim pobedama.

I u Drugom balkanskom ratu Mara je uzela učešća. O tome je imala da posvedoči: „Rat sa Bugarima. I tu sam učestvovala u svim borbama... Na Bat planini, Govedarniku, Ovčem Polju, Kratovu i Stracinu. Tu sam izgubila dosta vernih drugova i zadobila prvu ranu. U grudi. Preneli me u Skoplje u bolnicu... Sa kakvim strahom i zebnjom sam čekala da prezdravim. Samo da me ne zaborave. Jedva sam čekala da se s novom snagom stavim pred neprijatelja...”

U Velikom ratu Mara je bila zadužena za čuvanje vojnog objekta. Pozvana je sa straže i saopšteno joj je da neko treba da prepliva Drinu i izvidi neprijateljski položaj. U društvu dvojice vojnika krenula je na izvršenje zadatka. Nepoćudnu Drinu su preplivali i zakoračili na neprijateljsku teritoriju. Povratak u logor bio je opasniji. Njeno dvoje saputnika udavilo se u reci divlje snage. Posle višečasovnog puškarenja, u polumrtvom stanju, vratila se četi. Po uspešno obavljenoj misiji, vojvoda Lune predložio ju je za orden Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Na Gučevu je zadobila čak sedam rana. Ovoga puta završila je u Nišu. Odmah po ozdravljenju obukla je vojničku uniformu. Sa Moravskom divizijom 1915. se povlačila, prešavši Albaniju.

Do otvaranja Makedonskog fronta Mara je stekla podoficirski čin. I na ovom ratištu učestvuje u brojnim borbama. Tu je zaslužila oficirski čin, retko priznanje za ženu. Dobila je zadatak da ispita protivničku armiju, njeno brojno, oružano i moralno stanje. Radi manje sumnjivosti određeno je da se takav zadatak poveri ženi.

Odabrana je upravo Mara komita, koja se odvikla od ženske uloge i nošnje. Po uspešno obavljenom poslu živa i neozleđena vratila se svojoj jedinici. Na Solunskom frontu Mara komita ranjena je drugi put u Velikom ratu. Prebačena je najpre u Voden, a potom u Bizertu. U solunskoj bolnici su joj zatim, 1917. godine amputirali nogu i tako joj, prema njenim rečima, zapečatili život.

Za besprimernu hrabrost i neizmerne usluge učinjene srpstvu, rezervni potporučnik Mara Petrović nagrađena je sa čak dvanaest odlikovanja, koliko je ukupno zadobila i rana. Po oslobođenju Mara je zaboravljena, zanemarena, opterećena stigmom invaliditeta i sama težila distanciranju od traumatične prošlosti. Dane i noći provodila je u jednoj prostoriji od samo nekoliko kvadrata. Sivilo Marine privatnosti bilo je omeđeno jednim gvozdenim krevetom, stolom i rasklimatanom stolicom. Na nju je pao mračni zastor zaborava koji se podiže tek nakon stogodišnjice.

Miloš M. Damjanović, Politika