Svedočanstva učesnika marša na Slatinu: „Srbi su ljubili naša oklopna vozila. Plakao sam“

 „Šta znamo o operaciji koja je potresla čitav svet? Ma kako čudno zvučalo, ne znamo skoro ništa“, pisao je 6. jula 1999. očevidac tih događaja, ratni izveštač lista „Komsomolьskaя pravda“ Igor Koc koji je juče objavio svoju staru reportažu na svojoj Fejsbuk stranici. „Da, ruski bataljon iz Bosne je prešao oko 600 kilometara, prešišao Nato, prvi ušao na Kosovo, zauzeo strateški aerodrom Slatina. I ostavio NATO bez mogućnosti da vazdušnim putem prebaci vojsku na Kosovo.

Ali sve ostalo su glasine i bajke", ističe novinar.

Plan  operacije

Glavna kolona (171 čovek, 15 oklopnih transportera, 2 kamiona KamAZ, kamioni Ural, cisterne – ukupno oko 50 vozila) zauzima aerodrom Slatina. I drži ga dok ne dođe druga kolona, koja će krenuti ka Prištini tri sata kasnije sa aerodroma Bijeljina. Prva kolona ima hranu za četiri dana. Za to vreme dolazi pojačanje. Čim na Slatinu stigne druga kolona, stižu i avioni sa osnovnim kontingentom padobranaca iz Rusije, a zbog toga se i sve ovo zakuvavalo.

Ali druga kolona nije dobila naređenje da krene ka Slatini. I to je prvo od mnogih pitanja zašto.

Pripreme

Dan pre početka operacije do NATO snaga stiže dezinformacija da bataljon ruskih padobranaca iz Bosne prelazi iz muslimanske u srpsku zonu, ali ne napušta granice Bosne. Vozila noću napuštaju aerodrom Bijeljina u malim grupama po 3-4. Amerikanci svejedno nisu mogli da ne raspolažu informacijom da se priprema marš. Oni očigledno nisu poverovali da kolona može da izdrži takav tempo i stigne do Prištine pre Engleza. 

Marš 

Kolona je izašla na savremeni autoput i kretala se prilično brzo, prosečnom brzinom od 60 km na sat.

S vremena na vreme je dolazilo do kvarova (pregrevanje motora ili probušene gume), a vozilo koje bi se zaustavilo niko nije čekao. Kamion ili transporter bi jurio zatim za kolonom i zauzimao svoje mesto.

Uveče 11. juna, posle 10 sati neprekidne vožnje vozači su počinjali da se gube. Govorili su: „Uhvatio sam se nekoliko puta da spavam. Polio sam glavu mineralnom vodom. Ali voda je bila vrela.“

„Najviše me je uspavljivalo monotono kretanje autoputem. Da se malo razonodim pritiskao sam gas sad desnom sad levom nogom.“

„Bilo je malo lakše kada smo prolazili kroz naselja. Ljudi su nas posipali cvećem, bacali nam cigare, keks, jedan čovek je trčao za nama sa gajbom piva. Sve nas je to budilo iz sna. Ali nije dugo trajalo. Bilo je pakleno vruće, transporter se ugrejao do usijanja.“

„Živnuli smo tek u Prištini. Raspoloženje je bilo neverovatno“, navodi Koc izjave učesnika marša.

Sergej Metelica/TASS

Prvi kontakt sa NATO vojskom 

Rusi su aerodrom zauzeli u četiri sata ujutro. A negde pre ručka pojavili su se Englezi.

„Oni su bukvalno bili zapanjeni kada su nas videli. I to nisu čak ni skrivali.”

„U očima ste mogli da im vidite bes, ali su se ponašali korektno.”

„Naš oklopni transporter im je preprečio put. Englez pokušava da ga obiđe sa desne strane, a transporter se pomera nadesno. On krene nalevo, i naš se takođe pomera nalevo.”

U ovoj konfrontaciji ključnu ulogu je odigrao monolog ruskog vojnika. On je skočio sa oklopnog transportera sa bacačem granata u rukama i viknuo engleskom tenkisti: „Ti imaš naređenje i ja imam naređenje! Ako kreneš napred, naje..š!” Posle toga tenk se okrenuo i vratio nazad.

Englezima je predloženo da se baziraju izvan teritorije aerodroma.

Oni su se tu i nalazili sve dok nije postignut politički dogovor o prisustvu NATO-a na Slatini.

Redovni kontakti sa Englezima

Dve nedelje ruski i engleski vojni kamp nalazili su se jedan pored drugog. Englezi su u naše vojnike imali toliko poverenja da noću nisu postavljali svoju stražu. Nalazili su se na oko kilometar i po od zgrade aerodroma. Ali aerodrom je kontrolisala ruska strana. Bez njene dozvole nijedan avion nije mogao da sleti.

A prijateljska fudbalska utakmica Rusija-Engleska završena je našom ubedljivom pobedom i rezultatom 3:1. Pri čemu je jedini gol za Engleze dao ruski vojnik koji je bio u sastavu njihovog tima kao pojačanje. 

Političko-moralna situacija

Ona bi se mogla opisati dvema rečima: zbunjenost i bes. Svakim danom ova osećanja su bila sve jača zbog neoprostive, po mišljenju ruskih vojnika, sporosti Kremlja i Ministarstva spoljnih poslova. 

Igor Koc je zapisao ovakva mišljenja i raspoloženja, ostavljajući ih bez komentara:

„Izgubili smo neprocenjivih nedelju dana u početku, kada su nam zatvorili vazdušni koridor i Ministarstvo spoljnih poslova nije moglo da se dogovori. Ali i kasnije smo neopravdano odlagali prebacivanje osnovnog kontingenta. Kada su osetili našu slabost, natovci su se ponašali sve bezobraznije. Imali smo utisak da nam vraćaju milo za drago za naš brzi marš.”

„Bolje bi bilo da se što pre pokupimo odavde! Sramota je pred Srbima!”

Zbog toga što su sa Kosova istovremeno povučene SVE jugoslovenske snage, Srbi, koji su ostali bez zaštite, masovno napuštaju domove.  

Epilog specijalnog dopisnika

Najdragoceniji redovi u mojoj beležnici su svedočanstva učesnika prištinskog desanta o njihovim najboljim trenucima.

„Ulazimo u selo, vidim babu koja jedva ide. Ali ona se hramljući vuče za kolonom, bojeći se da nas neće stići. Viče: Rusija!”

„U Prištini su nas očekivali od deset ujutro. A stigli smo u pola dva noću. U predgrađu je vladala tišina, mislili smo da svi spavaju. A oni su se okupili u centru grada. Tu je počelo nešto posebno... Pucnjevi u vazduh, automobili trube, ljudi plaču. Ne znam koliko ih je bilo, možda deset hiljada, može deset stotina. Nije bilo dovoljno mesta za sve. Transporteri su se kretali tik jedan za drugim, jer, ako bi se pojavio razmak, više nisi mogao da kreneš. To nije izmišljotina, oni su stvarno ljubili oklopna vozila, lično sam video. Shvatio sam da smo im mi poslednja nada. Reći ću ti otvoreno: plakao sam.”

Kad se izvukao iz zagrljaja oduševljene Prištine, bataljon se zaustavio sedam kilometara od aerodroma, u naselju Kosovo Polje.

Upravo tada na televiziji su objavljivane protivrečne informacije: ministar spoljnih poslova Ivanov je govorio o grešci i povlačenju ruskih snaga sa Kosova, vojni zvaničnici su ga demantovali... Posle dva sata beskorisnog stajanja kroz kolonu je prošla vest: svakog trenutka će stići naređenje za povlačenje.

„Bilo je to neizvodivo naređenje. Da smo se vratili nazad, Srbi u Prištini bi nas rastrgli. Nije bilo povratka.”

Doživeli su još jedan praznik, kada je dve nedelje ranije u subotu u „Slatinu” sleteo prvi transportni avion iz Rusije.

„Za njega smo sačuvali pistu, bila je devičanski čista!”

„Kada smo videli Il-76 kako prilazi, to se ne može iskazati... Znači, nije sve bilo uzalud, ispunili smo svoju dužnost.”

Onda je sa praznicima bilo gotovo. Svakim danom razočaranje je raslo. Svakim danom natovska „braća po oružju” bila su sve nonšalantnija. Kako su samo čekali nedelju, kada je trebalo da iz Ivanova stignu avioni sa podrškom...

Jedan major iz sastava desantnih snaga mi je rekao: 

„Što pre naš bataljon ode odavde, to će biti bolje. Novajlije, koje će nas zameniti, ne znaju kakvu smo šansu propustili. Biće im lakše. A mi... Mi smo u totalnom rasulu.”

P.S.

Zamenik direktora CIA za operativni rad Džon Dauning smenjen je zbog propusta koje je načinila američka ispostava u Jugoslaviji, koja je „prozevala” pripremu i realizaciju marša ruskih mirovnih desantnih snaga.

Russia beyond