Teatar apsurda „Hilari Klinton“

Balkanska turneja Hilari Klinton podsetila je na dramu iz repertoara teatra apsurda. Takva koncentracija analogizama na kvadratni kilometar Balkanskog poluostrva odavno nije viđena, smatra novinar Timur Blohin. Na programu je njegova replika.
 

Postoji vojnički vic. Za vreme postrojavanja vodnik posle svakog prezimena vojnika ponavlja: Logično! Vojnici ga na kraju pitaju, druže vodniče, a šta je logično? On odgovara: Vidite tamo dve kasarne, jedna ima plavi krov, a druga je drvena. Tako i mi ljudi živimo, živimo i umiremo.
 

Ukratko, to i jeste scenario posete gospođe Klinton Bosni i Hercegovini, Srbiji i južnoj pokrajini zemlje, Kosovu. Pri čemu u postavku su bili uključeni svi.
 

Da počnemo od dekoracije. Spomenici se po pravilu podižu onima koji su otišli. Iz života. Složićete se, spomenik za života je dobra stvar za poeziju, ali nikako ne u realnosti. Podizanje spomenika živom i nimalo ubledelom Bilu Klintonu može se pripisati neukusu kosovskog rukovodstva. Ali kada pored spomenika voze suprugu, to je već apsurd. Ja bih na mestu Generalnog sekretara hitno telefonirao kući, da se raspitam, mužiću moj, kako si? Možda je vreme da pored tvojih pozlaćenih stopa položim cveće?
 

Hašim Tači je stupio u ulozi rezonera, tačnije heroja koji izriče stav autora drame. On je duševno ispriča Hilari Klinton o tome da je vreme označiti kraj konfliktu između Kosova i Srbije koji traje već više od pola veka. Nije isključeno da za gospodina Tačija istorija sveta započinje od februara 2008. godine, a svet pri tome stoji na tri kita, koji se zovu SAD, EU, a treći ima kosmopolitsko ime - Avganistanski Heroin. A njegovo poznavanje istorije rodnog kraja podseća na predstave o Rusiji junaka jedne od knjiga Sergeja Dovlatova: Oktobarsku revoluciju predvodio je čuveni partizan Tolstoj. Kasnije je on napisao Arhipelag Gulag. Ali taj lik je bio američki prevarant, a Hašim Tači je kosovski premijer.
 

Sada je vreme da se u dramu uvede hor, koji će opisati situaciju regionu. Kao što se zna, i Srbija, i njena južna pokrajina pristaju na pregovore. Klinton kaže da pregovri ne treba da traju dugo - sve treba rešavati brže i efikasnije. Uzimajući u obzir da reč „status" u leksikonu Državnog seketara SAD uopšte ne postoji, sve je logično. Ali kako bi se došlo do uzajamno prihvatljive odluke o sudbini pokrajine, na čemu insistira između ostalog sam Beograd i niz uticajnih svetskih sila, među kojima je i Rusija, potrebno je vreme. I možda vrlo mnogo vremena. Mada Klintonovu možemo razumeti: za žurbu daju Nobelove nagrade za mir, Marti Ahtisari je tome primer.
 

Ulogu antiheroja, mada on to i nije hteo, dobio je Boris Tadić. On je u Beogradu izjavio da njegova zemlja nikada neće priznati nezavisnost Kosova, a Klintonova za uzvrat - pregovori mogu da donesu mir i procvat narodima Srbije i Kosova. Klasični Čehovljev postupak „quid pro quo" na delu - jedan lik ne čuje drugog, mada možda i misle da govore isto. Sa tim Klintonova nema neke veze: beogradske vlasti odavno deluju po principu „što je veći ustupak sa naše strane, to će brže 70 država opozvati priznanje nezavisnosti Kosova", istovremeno izjavljujući o kategoričnom neprihvatanju samostalnosti pokrajine. Tačnije „quid pro quo" u Tadićevom slučaju ispada ne samo u odnosu prema Klintonovoj, nego i prema samom sebi.
 

A sada o glavnoj junakinji, autoru i reditelju u istom licu. Klintonova govori da Bosna i Hercegovina i Srbija treba da uđu u sastav EU. Ali odluku o stuapnju u prijateljsku evropsku porodicu donose na kraju sami narodi i rukovodstvo EU. I razmišljanja SAD o tome kako Balkan postaje deo Velike Evrope predstavljaju mešanje geografskih pojmova. Brisel za sada još uvek nije predgrađe Vašingtona, i zato su reči američkog političara umesne isto kao kada bi JAR nagovarala Norvešku da uđe u konfederaciju sa Papua Novom Gvinejom.
 

I, konačno, katarza. Glavni apsurd. Politički. Nedavno se preko Runeta razleteo video kako se jedan ugledni ruski ministar lepo obrukao: na jednom od foruma on je rekao da je borba protiv korupcije u Rusiji glavno zlo, zatim se ispravio da je korupcija u Rusiji glavno zlo. Radi se o tome da bi u ustima Klintonove i lapsus i pravilna varijanta zvučale otprilike isto: separatizam je glavno zlo za SAD kada je reč o Republici Srpskoj, ali nijšta manje zlo nije ni borba protiv separatizma, tačnije pokušaji Beograda da zapodene razgovor o statusu, kada je reč o Kosovu.
 

Ali pošto se drame teatra apsurda obično završavaju ničim, pa i počinju ni od čega, autor drame Poseta Balkanu Hilari Klinton u celini ispunila je svoj umetnički zadatak. I to je nesumnjivi stvaralački uspeh.