ALEKSANDAR I PAVLOVIČ

Ime Aleksandar, koje prevedeno sa grčkog znači "zaštitnik ljudi" dala mu je lično Katarina Velika. Svu svoju neostvarenu majčinsku ljubav carica je prenela na prvog unuka Aleksandra. Naprotiv, on je nju mrzeo zbog njenih ljubavnika.

Za svetu Katarinu (24. novembar) 1796. Katarina Velika spremala je otvaranje testamenta (manifest) o predaji vlasti, gde zaobilazi sina Pavla i proglašava imperatorom devetnaestogodišnjeg Aleksandra Pavloviča, ali svetu Katarinu nije dočekala. 17. novembra 1796. godine carica je umrla. Neočekivano za sve, imperator je postao 42-godišnji Pavle. Interesantno je da je Aleksandar laskao ocu, nazivajući ga "Vaše carsko veličanstvo" još pre nego što se ovaj popeo na presto.

Posle četiri godine, četiri meseca i četiri dana, Aleksandar će preuzeti tron i postati novi ruski car. Ovaj 24-godišnji knez postao je carem kroz krv i stravu noći 23. marta 1801. kada mu je otac, car Pavle, pao pod udarcima noža dvorskih zaverenika, jer je hteo sina Aleksandra lišiti prestola u korist svog nećaka Eugena od Virtemberga. Neposredni povod da zaverenici stupe u akciju bilo je saznanje da Pavle namerava uhapsiti svoju suprugu, caricu Mariju Fjodorovnu i sinove, velike kneževe Aleksandra i Konstantina, kao i Aleksandrovu suprugu Jelisavetu. Iako Aleksandar I nije učestvovao u zaveri, nije kao car kaznio ubice, već je podlegao njihovom uticaju.

Aleksandar je bio zagonetna ličnost i sušta suprotnost svom ocu. Uzdržan, sumnjičav i hladan, ali sa druge strane poznat po svojoj ljubaznosti i sentimentalnosti. On nikad nije dao nikome, bilo liberalima ili konzervativcima, da dominiraju nad njim. Izbegavao je otvorene sukobe što ga je s vremenom učinilo iskusnim diplomatom i političarom.

Što se tiče njegovog fizičkog izgleda, jedan švedski diplomata rekao je da je Aleksandar "krasan mladić obdaren svim prirodnim čarima". Njegova baba Katarina Velika govorila je za njega da je "ličnost retke lepote". Oblačio se kicoški. Lepi, zgodni i šarmantni car plenio je ženska srca gde god bi se pojavio. Vetropirasti carski ženskaroš je u svom životu imao veći broj ljubavnica (jedna od njih bila je i Katarina Pavlovna, vojvotkinja od Oldenburga, njegova rođena sestra!). Ruski narod je cara zbog njegove fizičke lepote nazivao anđelom. Kad se Napoleon susreo s Aleksandrom u leto 1807. godine u Tilzitu radi sklapanja mira, bio je zadivljen Aleksandrovom pojavom i pisao je Žozefini: "Da je Aleksandar žena, mislim da bih se strasno zaljubio u njega." Međutim, car je imao divnu ženu, Jelisavetu, sa kojom se venčao 25. septembra 1793. godine. Mladi bračni par bio je toliko lep, toliko fascinirajući, da su počeli da ih nazivaju "Amor i Psiha".

Šeste godine braka Jelisaveta je rodila Aleksandru ćerku, ali je dete uskoro umrlo. Posle toga, iz godine u godinu, Aleksandar je sve jasnije osećao da ne želi biti imperator. Razmišljao je o tome da sve ostavi i ode sa ženom na obalu Rajne gde bi romantično proveli ostatak života.

Aleksandar se nije osećao ugodno u vlastitoj zemlji. Nikad pre, još od Petra Velikog, nijedan ruski vladar nije proveo toliko vremena u inostranstvu. Zajedno s malom pratnjom, on je uzduž i popreko proputovao Evropu u otvorenim kočijama.

Ovaj izuzetno ambiciozan vladar tokom svoje vladavine proširio je granice Ruskog carstva i uzdigao je svoju imperiju na stepen najveće svetske sile. Još tokom vremena kada je bio princ a kasnije i kao car Aleksandar I je često koristio liberalnu retoriku i nastavio rusku apsolutističku politiku. S početka vladavine bio je pokretač nekih manjih reformi, dok je kasnije pokrenuo veliku liberalnu reformu obrazovanja. Iako je obećavao reformu kmetstva, nije nikad ponudio konkretno rešenje ovog problema.

Aleksandar se uvek divio Napoleonovim reformama i bio zagovornik moderne države, mada nikad nije dobio priliku da svoje težnje sprovede u delo.

Posle više pretrpljenih poraza, pobednik je Napoleona Bonaparte u Otadžbinskom ratu 1812. godine, nakon čega je odigrao glavnu ulogu u antinapoleonskoj koaliciji evropskih sila.

Car Aleksandar bio je jedna od glavnih ličnosti Bečkog kongresa, višemesečnog skupa koji se, posle Napoleonova sloma, održao od septembra 1814. do juna 1815. godine. Savremenici su kongres opisali ovom dosetkom: "Ruski car je ljubio za sve, danski kralj je mislio za sve, bavarski kralj je pio za sve, dok je austrijski car plaćao za sve."

Osnivač je Svete Alijanse. Ostvario je značajne uspehe u ratu sa Osmanlijskim carstvom, tokom kojega je pomagao Karađorđevu Srbiju kao značajnog saveznika.

Ruski car Aleksandar I, upravo u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje moći, kad ga je cela Evropa slavila i priznavala kao oslobodioca od Napoleona, iznenada je zapao u čudno duševno stanje. Sada je želeo da se povuče u anonimnost i osamu. Upravu nad Rusijom prepuštao je generalu Arakčejevu. Obrazovanje u ruskim školama postalo je verski orijentisano i konzervativno.

Aleksandar I sve više zapada u misticizam a mračna raspoloženja narušavaju njegovo ionako krhko zdravlje. Umro je od tifusa u Taganrogu 1. decembra 1825. godine. Sahranjen je noću, u krugu bliskih prijatelja. Iza sebe je ostavio carstvo koje se protezalo od Baltika do Crnog mora na zapadu, preko Sibira do Aljaske i dalekog Istoka. Carstvo na tri kontinenta, nad kojim nikad ne zalazi sunce.