Voker „Režiser“ manipulacija i laži: Iz ratnog dnevnika komandanta Treće armije

05.01.2019. god.

U aktulenoj situaciji na Kosovu i Metohiji i oko Kosova i Metohije sve se više najavljuje mogućnost da Albanci izazovu incident koji će pripisati Srbima i tako na sličan način kako je to učinio Voker 1999. godine izazvati raegovanja proalbanskih snaga u svetu protiv Srba i Srbije.

Manipuacije i laži Vokera, od pre 20 godina, detaljno je opisao general Nebojša Pavković, ratni konandant Treće armije, u svom ratnom dneviku koga je u oktobru 2018. objavio Medija centar „Odbrana“.

16. januar 1999.

Akciji Posebnih jedinica Policije SUP-a u Uroševcu mediji su poklonili veliku pažnju. Tražio sam od starešina Prištinskog korpusa da ne komentarišu događaje iz ove akcije, jer još uvek nismo imali sve informacije. Naredio sam organima bezbednosti da rade na prikupljanju informacija da bismo otklonili sve manipulacije o učešću jedinica Korpusa.

Saznao sam da su SUP u Uroševcu i Služba državne bezbednosti duže vremena raspolagali informacijama da je selo Račak jako uporište OVK pretvoreno u tvrđavu u koju su se sklanjali posle izvedenih terorističkih napada na pripadnike MUP-a.

Načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova Uroševac, pukovnik Bogoljub Janićijević, nije upoznao komande Prištinskog korpusa i 243. mehanizovane brigade sa planom i vremenom izvođenja akcije. Nije nam bila poznata ni jačina snaga koje su učestvovale u akciji, a ni drugi detalji. SUP Uroševac postupio je prema zaključcima sa završne analize Operativnog međuresorsog štaba, od 29. oktobra 1998. godine, o obezbeđenju prohodnosti komunikacija i o odbrani od direktnog napada terorista. Posle potpisanog Sporazuma i dolaska posmatrača OEBS-a na Kosovo i Metohiju, umesto da su prekinuti sukobi, bezbedbosna situacija na celoj teritoriji Kosova i Metohije se pogoršala. Pripadnici Misije OEBS-a nisu preduzeli ništa da obuzdaju teroriste. Zbog toga su komunikacije na Kosmetu postale nebezbedne za korišćenje. Naugroženije su bile Štimlje – Dulje – Suva Reka – Prizren i Uroševac – Štimlje. Pošto su bile u zoni odgovornosti SUP Uroševac, na kojima je poginulo više policajaca i civila, a verifikatori OEBS-a nisu mogli da zaustave divljanje terorista, SUP Uroševac je imao obavezu da obezbedi prohodnost na njima.

Komanda Prištinskog korpusa dobila je informaciju da su jedinice Policije, 15. januara 1999. godine, oko 3.30 časova posele liniju blokade oko sela. Teroristi su otkrili pokrete policajaca i otvorili jaku vatru. Policija je odgovorila i sukob se nastavio sve do kasnih popodnevnih časova. Oko 18.00 časova policija je potisnula teroriste prema centru sela i zaposela rovove koje su teroristi napustili. U selu nije bilo civilnog stanovništva i, prema prvim informacijama koje je MUP saopštio, u sukobu je likvidirano oko 60 terorista, ranjen jedan policajac i oštećeno više policijskih vozila.

U razgovoru sa starešinama Komande Prištinskog korpusa naredio sam da ovoj akciji ne treba davati na značaju, jer je to bila legitimana policijska akcija i u njoj nije učestvovala Vojska.

Razmenom informacija saznao sam da su pre akcije u Račku Štab MUP-a u Prištini i SUP u Uroševcu informisali verifikatore OEBS-a da se u selu Račku i okolnim selima nalaze terorističke baze, iz kojih teroristi izlaze i iz zaseda ubijaju policajce i civile. Misija je izveštena i o ubistvu grupe policajaca koje se desilo prethodnih dana. Upoznati su i o namerama Sekretarijata unutrašnjih poslova Uroševca da će biti preduzeta akcija pretresa tog rejona, u cilju hapšenja ubica policajaca. To objašnjava zbog čega su verifikatori, 15. januara u 8.00 časova, bili na licu mesta sa oko 10-15 vozila.

Rukovodstvo policije obavestilo je i neke nevladine organizacije, sredstva javnog informisanja i dvojicu novinara Televizije Asošijeted pres i Rojters. Ova saznanja samo potvrđuju moj stav o legalnosti akcije u Račku i da ona nije bila izvedena u tajnosti.

Posmatrači OEBS-a su, kako je predviđeno Sporazumom, bili informisani o akciji i došli da prate izvođenje. Jedinice policije su u toku noći izvršile blokiranje i Račka i okolnih sela da bi sprečile intervenciju drugih šiptarskih jedinica ka Račku. Akcija je počela u svanuće. Likvidirani su stražari na prilazu sela, posle čega je došlo do sukoba sa teroristima koji je trajao do 12.30 časova. Teroristi su se povukli, a jedinice policije, članovi Verifikacione misije i novinarske ekipe, koje su posmatrale akciju sa okolnih brda, ušle su u selo.

U toj akciji ranjen je jedan policajac, a teroristima naneti veliki gubici. Neki su uspeli da pobegnu. Policajci su zaplenili veću količinu automatskih pušaka, mitraljeza i ručnih bacača. Jedinice Posebnih jedinica Policije, koje su učestvovale u akciji, napustile su selo Račak, oko 15.30 časova. Sa njima je otišla i ekipa Televizije Asošijeted pres. Njih je zamenila druga jedinica, koja je trebalo da ostane u selu preko noći i da sa pogodnih položaja obezbedi lice mesta do dolaska istražnih organa. Sa ovom jedinicom Policije u selo su ušli verifikatori OEBS-a, sa tri prepoznatljiva narandžasta vozila.

U centru sela, u kući gde je bio štab ŠTS, policajci su pronašli kompjuter sa podacima o 126 terorista, među kojima su bila i četiri imena sa engleskim i američkim prezimenima.

Jedinica Policije koja je ostala u selu napadnuta je od strane jakih terorističkih snaga iz okolnih sela. Zbog ugroženosti, ostavila je „lice mesta“ neobezbeđeno, napustila selo Račak i povukla se u Štimlje. Posle odlaska jedinice Policije iz sela, ŠTS ponovo ulaze u selo i počinju da „režiraju'' događaj kako je njima odgovaralo.

Pre podne, 16. januara 1999. godine, u Račku se pojavio lično Voker, koji je pred desetinama stranih izveštača optužio jugoslovenske snage bezbednosti za masakr nad albanskim civilima, rečima: „Iako nisam advokat, neću oklevati da na osnovu onoga što sam video kažem da se radi o masakru koji je ujedno i zločin protiv čovečnosti. Takođe neću oklevati da za taj zločin optužim jugoslovenske snage bezbednosti“.

Bio je to početak režije i velike prevare o „masakru civila“, koju je u svet počeo da lansira. Ko drugi, nego Vilijem Voker.

Istražni sudija Okružnog suda u Prištini, Danica Marinković, sa ekipom istražitelja, pokušala je da izvrši uviđaj, ali su ŠTS sa okolnih brda otvorile vatru na istražne organe i policiju. Pokušaj državnih organa da izvrše uviđaj posmatrao je Tim verifikacione Misije OEBS-a, snimali su tok događaja, ali nisu preduzimali ništa. Pošto uviđaj nije mogao da se izvrši, istražni sudija sa ekipom povukla se iz Račka.

Služba za informisanje MUP-a odmah se oglasila saopštenjem o događaju u Račku: „Da je u policijskoj akciji u selu Račak, i zaseoku Petrovo, likvidirano petnaestak terorista i da je akcija usledila posle ubistva policajca Svetislava Pržića“. Međutim, vrlo brzo usledilo je i drugo saopštenje, koje je bilo je detaljnije: „Da je u sukobu sa teroristima koji su odbili da se predaju i otvorili vatru na policiju ranjen policajac Goran Vučićević. Snage MUP-a uzvratile su vatru i da je došlo do većeg sukoba u kome je više desetina terorista poginulo, od kojih je većina bila u uniformama OVK.“

Misija OEBS-a u svom izveštaju napisala je: „Petnaestog januara 1999.godine u selu Račak (Štimlje) 45 albanskih civila je ubijeno. Među žrtvama su bili jedna žena i jedan dečak. Činjenice, koje su potvrđene od Kosovske verifikacione misije, uključuju arbitralnim prigovorima, vansudskim ubistvima i sakaćenju nenaouružanih civila od strane snaga bezbednosti SR Jugoslavije. Kosovska verifikaciona misija je izrazila mišljenje Međunarodne zajednice da Vlada SR Jugoslavije mora da dozvoli Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju da smesta dođe na Kosovo, da istraži incident. Vlada SR Jugoslavije nije pozitivno odgovorila“.

Hajka na „snage bezbednosti“ Srbije je počela. Pod tim snagama se podrazumevala i Vojska Jugoslavije. Prepričavanja događaja u Račku, bez dokaza, predstavljala su opasnost da i jedinice Armije budu uvučene u Vokerov scenario.

General Lazarević je ponovo razgovarao sa načelnikom SUP-a Uroševac, pukovnikom Janićijevićem. On je objasnio da su pripadnici ŠTS, posle ponovnog ulaska u selo, pokupili sve poginule pripadnike OVK u selu i oko sela, skinuli sa njih uniforme i obukli ih u civilna odela. „Doneli su i leš neke poginule žene i dečaka i sve poređali u jedan jarak, a zatim obavestili Vokera.“

Posle toga zaključili smo da se „režiraju nove Markale“ i da je očigledna namera Misije OEBS-a i Vokera bila da po svaku cenu na Kosovo i Metohiju dovede istražitelje Haškog Tribunala.

Sa velikom pažnjom sam pratio sva dešavanja u vezi sa događajima u selu Račak. „Režiser“ Voker već je u svet lansirao priču da su „masakr nad civilima“ izvršile jugoslovenske snage bezbednosti, što je po njemu značilo Policija i Vojska. U obraćanju novinarima zapazio sam da je naglasio „da među nastradalima niko nije nosio uniforme, da su svi bili u civilnim odelima i izgledali kao skromni meštani albanskog sela“.

Mediji su preneli njegovo javljanje sa lica mesta i razgovor sa generalom Klarkom putem satelitskog telefona, kojom prilikom je rekao: „Ovo je masakr. Stojim ovde, mogu da vidim tela... po dolasku, meštani su me odveli do mesta gde sam, na svoj užas i šok, video tela preko 20 ljudi koji su očigledno bili pogubljeni tu gde su ležali. Nema reči da opišem svoje lično, i onih što su bili sa mnom, gađenje nad prizorom onoga što se može opisati samo kao neizrecivo zverstvo. Iako sam video tela dvadeset uglavnom starijih ljudi, većinom ubijenih u čelo ili potiljak, verifikatori Kosovske verifikacione misije su izbrojali u okolini dodatne leševe“.

Vilijam Voker, „režiser“ događaja u selu Račak

Nisam mogao da poverujem šta je sve ovaj čovek izgovorio. Odmah mi je bilo jasno da će naša zemlja u narednim danima biti na velikim iskušenjima i da ćemo se od ovakvih lažnih optužbi teško odbraniti. Ubrzo zatim na svim svetskim televizijskim stanicama objavljena je informacija o masakru civila u selu Račak.

Situacija je iz časa u čas postajala sve ozbiljnija. Nisam znao šta da mislim. Jedna rutinska i visoko profesionalno izvedena akcija MUP-a pretila je da kroz medijsku hajku izazove agresiju na našu zemlju. Trebale su mi prave i tačne informacije.

Za kontakte sa Misijom bili su zaduženi Štab MUP-a za Kosovo i Metohiju i timovi u GŠ VJ i komandama Treće armije i Prištinskog korpusa. U Prištini je formirana Kancelarija Savezne vlade za vezu sa Misijom OEBS-a, na čijem čelu je bio general-potpukovnik Dušan Lončar.

Komande Treće armije i Prištinskog korpusa nisu neposredno kontaktirale sa članovima Verifikacione misije, već su informacije do mene dolazile od rukovodioca Tima Treće armije general-majora Mladenovića. Na osnovu njih prenosio sam mu stavove koje treba da zastupa u kontaktima sa njima, a on je imao zadatak da me upozori na svako ponašanje članova Misije koje je bilo u suprotnostima sa potpisanim Sporazumima i naređenjima GŠ VJ.

Organi bezbednosti Treće armije i Prištinskog korpusa došli su do informacije da postoji preliminarni izveštaj, prvi koji je Odeljenje za ljudska prava pri Misiji OEBS-a izradilo o događaju u Račku, u kome su drugačije opisani događaji. Prema saznanjima službe bezbednosti, taj izveštaj je posle Vokerovog saopštenja, iz Račka jednostavno nestao.

Usledio je zvanični izveštaj ovog Odeljenja, koji je potpuno izmenjen. U njemu je napisano: „15. januara izjutra Vojska Jugoslavije bombardovala je selo, a onda su u Račak ušli maskirani srbski policajci, upadali u kuće, izvodili muškarce i potom ih mirno ubijali metkom u potiljak. Prethodno su ih mučili, a neke i osakatili, i sve to uz pesmu do 15.30... kada su se povukli. Za vreme operacije, verifikatori su potvrdili da su tenkovi pucali u kuće nastanjene civilima. Iz tih kuća nije dolazila nikakva vatra. Tri kuće su spaljene. Kada je Komisija ušla u selo, odvedeni su do tela starije osobe kojoj je pucano u glavu i do drugih pet ranjenih. Oni su evakuisani u Prištinsku bolnicu“.

Ovo je bio prvi pisani i zvanični izveštaj Misije OEBS-a kojim je direktno optužena VJ da je učestvovala u akciji i u masakru nad albanskim civilima u Račku.

Odmah po povratku u Prištinu, Voker je u svom sedištu sazvao konferenciju za štampu i ponovio da je u Račku video „masakr nad nedužnim civilima“. Njegovu izjavu pratio je veliki broj novinara i televizijskih ekipa, koji su odmah sa oznakom „hitno“ slali izveštaje svojim redakcijama širom sveta. Uspeo sam i da zapišem neke gnusne laži koje je tom prilikom izgovorio: „Video sam sve elemente masakra. Mnoga tela sam video da gore. Mnogi od njih su pogubljeni iz velike blizine. Bio sam i na drugim stranim područjima, video sam zastrašujuća dela, ali ovo prevazilazi sve što sam ranije video“. Kakve je samo laži izgovorio. Očekivao sam da će kao prvi čovek Međunarodne misije za nadgledanje stanja na Kosovu i Metohiji sačekati zvanične izveštaje istražnih organa i posle toga izdati saopštenje. On je, međutim, svojom tendecioznom izjavom preokrenuo istinu u laž i otvorio hajku na naše zemlju i VJ.

Do kraja dana OEBS je zvanično potvrdio ubistvo 36 osoba, a Misija KDOM je prijavila još devet. Tako se došlo do broja od 45 „masakriranih albanskih civila“. Na osnovu toga Štab misije OEBS-a napisao je „specijalni izveštaj“, koji se u stvari nije bitno razlikovao od saopštenja šefa misije Vokera: „Ambasador Voker otišao je u Račak praćen dvojicom svojih zamenika. Susreli su se sa preživelim meštanima, od kojih su se neki tek vratili u selo, i saznali sudbinu članova svoje porodice. Nije bilo snaga bezbednosti. Bilo je osetno prisustvo uniformisane OVK. Ambasador Voker sreo se sa lokalnim predstavnicima OVK. Oni su izrazili svoju frustraciju i bes zbog napada. Izrazili su želju za osvetom, ali su rekli da im je Štab OVK naredio uzdržanost. Šef misije tražio je da ne preduzimaju akcije da ne bi došlo do eskalacije nasilja. Specifično je tražio da ništa ne preduzimaju u Prištini što je još ranije OVK nagovestila kao mogućnost...“. Jedino što je tačno iz izveštaja bilo je da je u selu „bilo osetno prisustvo uniformisane Oslobodilačke vojske Kosova“.

Štab Misije OEBS-a slao je izveštaje ili saopštenja njihovog šefa, na svaki sat-dva sata. Svi su bili „nova“ epizoda u Vokerovom scenariju i režiji o događajima u Račku. Zbog svih dešavanja oko Račka nisam stigao da detaljno proučim Direktivu GŠ VJ „Grom-3“, kojom je predviđena upotreba VJ u suprostavljanju nasilnom dovođenju multinacionalne brigade NATO-a na prostor Kosova i Metohije. U ovoj Direktivi glavni nosioci zadataka bili su Treća armija, Prištinski korpus i RV i PVO. Naredio sam načelniku Štaba general-majoru Stojimiroviću da sa Štabom prouči ovaj dokument i pripremi predloge za moju odluku.

Zbog netačnih i tendencioznnih izveštaja Misije OEBS-a da je Vojska učestvovala u akciji u Račku, u GŠ VJ se podigla velika „frka“. Učestali su pozivi načelnika GŠ VJ i njegovih pomoćnika. Svi su tražili neke dodatne informacije i podatke. Bilo je teško, i meni i Lazareviću, da demantujemo izrečene laži o učešću Vojske.

Osim da su ŠTS za vreme akcije MUP-a u Račku napale našu Prvu motorizovanu četu 243. mehenizovane brigade kod Dulja i na Čanovića brdu nismo imali novih saznanja o umešanosti naših jedinica u ovu akciju.

To je izazivalo različita mišljenja i nevericu u GŠ VJ. Počelo je da stvara nepoverenje u tačnost podataka koje smo slali u našim izveštajima. Znao sam da takvu „klimu“ stvara Dimitrijević. On je više verovao stranim vojnim izaslanicima nego svojim operativcima iz službe bezbednosti, Lazareviću i meni.

Događaji i izveštaji u vezi sa „slučajem Račak“ ređali su se vrtoglavom brzinom. Posle „specijalnog izveštaja“, Voker je istog dana izvestio Vladu SR Jugoslavije i tražio da mora da saopšti imena svih umešanih u operacije VJ i policije oko Štimlja, ko je izdao naređenje za ubijanje, ko je izvršio i, posebno, da međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju mora odmah da dođe na Kosmet, sa pozivom naše Vlade, i da istraži ovo „zverstvo“.

Nije bilo teško shvatiti da je ovaj Vokerov izveštaj samo nastavak pritisaka na državne organe SR Jugoslavije da prihvate dolazak istražitelja Haškog tribunala da bi i faktički priznala da je u Račku izvršen masakr.

Pored događaja u Račku, na teritoriji Kosova teroristi su nastavili napade na vojsku i policiju.

17. januar 1999.

Očekivao sam da će u toku ovog dana istražni i sudski organi ući u Račak i da ćemo saznati šta se tamo desilo. Ekipa Okružnog suda iz Prištine, koju je predvodila sudija Danica Marinković i u kojoj je bio sudski veštak Slaviša Dobričanin, pokušala je da dođe na lice mesta i izvrši uviđaj. Sa njima su bili i članovi OEBS-a, na čelu sa pomoćnikom šefa Misije, engleskim generalom Džonom Drevenkijevičem. Neočekivano, pre ulaska u Račak, Drevenkijevič je zahtevao od sudije Marinković da i njihova ekipa učestvuje u uviđaju. Sudija Danica Marinković se pozvala na naš „Zakon o krivičnom postupku“ i odbila taj predlog. Ponudila je da članovi Misije mogu da prisustvuju ali samo kao posmatrači i zahtevala da lice mesta obezbeđuje naša policija.

Nadobudni general Drevenkijevič to nije prihvatio. Zahtevao je da naša policija može da ide u Račak, ali bez uniforme i oružja, što sudija Marinković nije prihvatila. Zbog toga ni ovog drugog dana nije izvršen uviđaj.

Za to vreme slike „stravičnog masakra“ obilazile su čitav svet, a izjave Vokera i drugih zvaničnika neprekidno su se ponavljale na svim vodećim svetskim televizijskim stanicama.

U takvoj atmosferi nezapaženo je prošla izjava Hašima Tačija, čelnika OVK, koju je dao za Bi-Bi-Si, u kojoj je rekao: „da je OVK tamo imala važnu jedinicu u tom području i da je vodila žestoku borbu. Nažalost, imali smo mnogo žrtava, ali su ih imali i Srbi“.

Ovom izjavom, Hašim Tači potvrdio je da se u Račku nalazila „važna jedinica OVK“ i da su vođene borbe između OVK i naše policije. Pošto se nije uklapala u „režiju“ šefa Misije Vokera i u njegovu izjavu povučena je odmah posle prvog emitovanja.

U Komandi Prištinskog korpusa sa generalom Lazarevićem i njegovim saradnicima razgovarao sam o merama koje treba preduzeti u vezi sa optužbama da su jedinice Korpusa učestvovale u akciji u selu Račak. Iz Uroševca se javio komandant 243. mehanizovane brigade pukovnik Krsman Jelić i izvestio Lazarevića da se policija priprema da ponovo uđe u selo Račak. Preneo je zahtev načelnika SUP-a Uroševac pukovnika Janićijevića da MUP traži logističku pomoć za tu akciju, koja se izvodi sa ciljem da se omogući istražnim organima da dođu na lice mesta. Rekao je: „Naređeno je, iz Beograda, da policija po svaku cenu ponovo uđe u Račak sa ekipom za uviđaj i istražnim sudijom radi prikupljanja dokaza, da bi se demantovao Voker“, i objasnio da je neophodno da se preuzmu leševi poginulih u prethodnoj akciji da bi se izvršio uviđaj. U vezi pomoći, objasnio je da pukovnik Janićijević traži da se izvrši prevoženje jedne jedinice policije kroz Crnoljevski tesnac do sela Račak i spreči moguća intervencija ŠTS sa položaja koji su u zoni Borbene grupe „1“ 243. mehanizovane brigade. Bilo mi je čudno da je ''naređenje stiglo'' iz Beograda, a da ja o tome ne znam ništa i da pukovnik Janićijević traži pomoć od pukovnika Krsmana Jelića, a ne od general-majora Lazarevića. Nisam imao vremena da se bavim time, a bilo je od ogromne važnosti da se dođe do istine o događajima u Račku i da se skine „ljaga'“ sa Vojske Jugoslavije ali i Policije. S obzirom da nije bilo predviđeno neposredno učešće jedinica Korpusa u borbenim dejstvima, odobrio sam Lazareviću da naredi pružanje pomoći. On je izdao naređenja pukovniku Jeliću i operativcima bezbednosti da odu u Štimlje i da sa lica mesta prate tok akcije i izveštavaju.

O pružanju pomoći MUP-u u ovoj akciji nisam izvestio GŠ VJ, jer vojska nije trebalo da učestvuje u izvođenju borbenih dejstava. Pored toga, moj razgovor i objašnjavanje sa general-pukovnikom Ojdanićem bi dugo trajao, za šta u ovom trenutku nije bilo vremena. Osim toga, upotreba jedinica Prištiskog korpusa i Treće armije bila je u mojoj nadležnosti.

Odluka da se ponovo uđe u selo Račak bila je povod da sa Lazarevićem komentarišem ponašanje jedinica MUP-a posle izvedene akcije. Zaključili smo da jedinica Posebnih jedinica Policije, koja je ušla u Račak, nije smela, ni po koju cenu da napusti selo dok ne stigne istražni sudija i obezbede sigurni dokazi i dokumentacija o izvedenoj akciji.

Da su jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova ostale u selu i sačekale verifikatore OEBS-a, pa i samog Vokera, ništa se ne bi dogodilo, jer on ne bi mogao da manipuliše sa zatečenim stanjem na licu mesta, i da pravi „scenario“ koji njemu odgovara. Bio bi primoran da uz prisustvo novinara, televizijskih kamera i sudskih organa prizna da se u Račku dogodio sukob regularnih snaga bezbednosti naše zemlje sa teroristima i tu bi se slučaj završio.

Nažalost, ovo je bio loš primer kako jedna briljantno izvedena akcija može da bude kontraproduktivna.

Nisam mogao ništa više da učinim. Čekao sam da vidim kako će se završiti „druga“ akcija Račak. Nije bilo reakcija iz GŠ VJ, ali to nije značilo da već nisu saznali za akciju.

Teroristi nisu mirovali. Ispoljili su neočekivanu drskost. U dva navrata, u 15.00 i 16.30 časova, izvršili su više napada na Stanicu policije u Štimlju. Napad je trajao do 17.00 časova, pri čemu je objekat oštećen dejstvom broja projektila većeg kalibra, a oštećeno je i nekoliko vozila. I ovoga puta, verifikatori OEBS-a, koji su se celog dana šetkali u svojim narandžastim džipovima, nisu „čuli“ da teroristi napadaju Policijsku stanicu u Štimlju i nisu reagovali. U selu Romune, istočno od Peći, pronađeno je telo Muarema Bitićija, koga su teroristi ubili iz vatrenog oružja.

18. januar 1999.

Sudija okružnog suda u Prištini Danica Marinković ponovo je krenula u Račak, sa svojom ekipom. Neposredno pre toga, sa četom oklopnih trasnportera 243. mehanizovane brigade, izvršeno je prevoženje pripadnika jedinice Posebnih jedinica Policije. Prema izveštajima koje smo Lazarević i ja dobijali sa lica mesta, na prilazima selu dočekali su ih teroristi OVK i otvorili vatru. Počeli su sukobi, u prisustvu verifikatora, koji su već bili na licu mesta. Šiparske terorističke snage otvorile su vatru i na njih, zbog čega su „mirovnjaci“ morali da se povuku.

Policija je opkolila selo sa svih strana. Borbu policije i terorista snimale su brojne ekipe novinara, koje su i same bile na meti OVK. Energičnim napadom sa kružne osnovice policija je razbila terorističke grupe koje su se povukle iz centra sela, koristeći brojne saobraćajnice i rovove. Policija je odmah zauzela sve važne objekte u selu, posle čega je sudija Okružnog suda, Danica Marinković, sa timom istražitelja, konačno ušla u selo. Sa njima su ušli verifikatori i grupa novinara. U džamiji u centru sela pronađeđeno je 40 leševa. Osim jedne žene, svi su bili muškarci. Sačinjen je zapisnik, obeleženi leševi poginulih, fotografisani i snimljeni video-kamerom. Sve je rađeno uz prisustvo posmatrača OEBS-a, među kojima su bili drugi sekretar Finske ambasade Otoman i Majkl Petereon.

Po nalogu sudije, leševi poginulih utovareni su u kamion, da bi bili prebačeni na Institut za sudsku medecinu u Prištini, radi obdukcije. Brojne ekipe novinara obilazile su mesta sukoba. To je bila prilika da se uvere da selo nije srušeno artiljerijom, kao što je OEBS u svojim izveštajima tvrdio. Snimali su utvrđenja u selu i kuće iz kojih je otvarana vatra iz različitog naoružanja. Pronađeni su delovi maskirnih uniformi, mine ručnih bacača kineske proizvodnje, veća količina municije i čaura i bombe kineske proizvodnje. U nekim od kuća pronađeni su magacini puni namirnica, brašna i paketa humanitarne pomoći Agencije SAD za međunarodni razvoj (USAID). U selu su zatečena dva vozila marke „mazda“ sa stranim tablicama, pekara za pečenje hleba i bunkeri koji su bili podešeni za duži boravak, u kojima su bili šporeti.

Strane televizijske ekipe snimale su rovove i saobraćajnice sa platformama za mitraljeze i protivavionske mitraljeze, koje su bile izgrađene oko sela i koje su bile pune čaura raznog kalibra, delova oružja, okvira za municiju i delova odeće. Svi objekti, koji su služili za vatreno dejstvo i zaštitu, bili su obloženi džakovima sa peskom i tucanim kamenom. Sudska ekipa krim-tehničara je sve snimala video-kamerom i fotoaparatima. Napravljene su i skice rasporeda objekata u selu.

Neposredno pre polaska iz sela na sudske organe, verifikatore i novinare ponovo je otvorena vatra od strane pripadnika OVK koji su nameravali da unište kamion sa leševima. Zbog jake vatre, ekipa sa sudijom Marinković privremeno se sklonila u obližnje kuće. Posmatrači OEBS-a odmah su pobegli i nisu ni pokušali da pruže pomoć našim istražnim organima.

U napadu je pogođeno vozilo sudske ekipe, koje je bilo blindirano pa niko nije povređen. Glavna meta napada bio je kamion sa leševima, koji su teroristi gađali sa više desetina mina, ali ga nisu pogodili. Propao je poslednji pokušaj da se unište tragovi Vokerovih laži.

Oko 16.00 časova sudski i istražni organ, uz zaštitu policije, napustili su Račak i vratili se u Prištinu. Sada je bilo dovoljno dokaza i argumenata da se u svet pošalje drugačija, istinita, priča o navodnom „masakru“ u Račku s obzirom da su na licu mesta bile prisutne novinarske ekipe. Bilo je dovoljno dokaza da „masakra nad nedužnim albanskim civilima“ nije bilo, da je Račak bio bastion ŠTS i da se tamo dogodio sukob između policije i terorista.

Na osnovu preliminarnih rezultatata istražnih organa, upoznati su naši državni organi. Savezna vlada je odmah reagovala i zbog „pristrasnog i lažnog izveštavanja svetske jaavnosti o događajima u Račku, a posebno zbog neprijateljske nastrojenosti prema našoj zemlji i nekorektnog rukovođenja Misijom OEBS-a“ proglasila Viljema Vokera nepoželjnom osobom. To je značilo da on mora u roku od 48 časova da napusti SR Jugoslaviju ili će biti proteran iz zemlje.

Kao obrazloženje svoje odluke Savezna vlada je navela da su „aktivnosti Vokera u flagrantnoj suprotnosti sa odredbama Sporazuma o Misiji OEBS... i da njegove aktivnosti izlaze daleko izvan okvira mandata direktora Misije, koji je određen Sporazumom o Misiji na čijem je čelu“.

Kada je ova vest saopštena, bio sam zadovoljan. Međutim cenio sam, tek sada dolazi ono najgore, da će uslediti novi napadi i pritisci na našu zemlju.

Posle objavljivanja vesti o proterivanju Vokera nastupilo je zatišje. Međunarodna zajednica je zanemela. U predsedničkom saopštenju Saveta bezbednosti UN, koje je doneto, kada još nije ni bila završena istraga, traženo je od jugoslovenske vlade da preispita odluku o uskraćivanju gostoprimstva Vokeru i pozvana da sarađuje sa Haškim sudom.

Oglasio se i Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, i otvoreno zapretio: „Ako odu Voker i OEBS, na Kosovo stiže NATO i njegova vojna intervencija“.

19. januar 1999.

Na Institutu za sudsku medecinu u Prištini počela je obdukcija ubijenih u selu Račak. U našoj ekipi bili su naši najpoznatiji stručnjaci iz ove oblasti i direktori Instituta za sudsku medecinu iz Beograda, Niša, Novog Sada i Prištine, na čelu sa prof. dr Slavišom Dobričaninom, prof. dr Vujadinom Otaševićem, prof. dr Milanom Tasićem i doc. dr Dušanom Dunićem.

Njima su se pridružili i eksperti sudske medecine iz Belorusije, dr Kuzmičev i Oleg Lefkovič. Očekivao se dolazak i ekipe stručnjaka iz Finske.

Posle obrađenih pet leševa potvrđeno je da nema tragova masakra, već da su poginuli nastradali od vatrenog oružja. Tom prilikom je utvrđeno da je kod 37 poginulih „parafinska rukavica“ pokazala da su koristili vatreno oružje. Stručnjaci su zaključili da čestice nitrata, na rukama poginulih, zbog zime nisu mogle dospeti na drugi način. Ovi nalazi nisu pomogli da se raskrinkaju Vokerove laži, pre svega zbog pristrasnosti celokupne Međunarodne zajednice.

Svi napori naših državnih organa da akciju „Račak“ prikažu kao legitimnu policijsku akciju protiv terorista i zaustave medijsku hajku nisu urodili plodom. „Svemogući“ Voker i dalje je raznim manipulacijama „minirao“ sve naše napore.

Po njegovom nalogu u medijima se pojavio, po ko zna koji put, „specijalni izveštaj“ OEBS-a pod nazivom „Masakr nad civilima u Račku“, koji je dostavljen svim zemljama članicama OEBS-a. U njemu Vokerov tim tvrdi da članovi Verifikacione Misije nisu bili u Račku 15. januara 1999. godine, kada se dogodio masakr, jer su ih sprečile srpske snage, i da su izveštaji rađeni na osnovu izjava i svedočenja albanskih seljana koji su tvrdili da su u Račku učestvovale vojne i policijske snage koje su ubijale civile iz neposredne blizine i s leđa.

Posle ovoga saznanja, razmišljao sam koliko čovek može da bude bezobziran da bi sve ono što je sam rekao u kamere brojnih novinara sada ovim izveštajem negirao. Zaboravio je Voker da su snimci o njegovoj poseti Račku, na kojima se vidi da u pratnji uniformisanih pripadnika OVK obilazi „izrežirano stratište“, već odavno otišli u svet. Vodeće zemlje Međunarodne zajednice i zemlje članice OEBS-a odbacile su i tvrdnje naših stručnih organa i Policije da je Račak jedna velika prevara i nameštaljka i da su leševi poginulih pomerani posle smrti, o čemu su u početku govorili i pojedini članovi OEBS-a.

U pomenutom izveštaju OEBS je ipak priznao da je bilo „manipulacije“ sa izvesnim brojem tela poginilih.

U toku dana u Beograd su došli čelnici NATO-a, generali Klark i Nauman, da prete i da ubeđuju predsednika Miloševića da Savezna vlada promeni svoju odluku o proterivanju Vokera, jer je predsednik Milošević odbio da razgovora sa zvaničnicima Međunarodne zajednice, a pre svega sa Vokerom i Holbrukom.

Predsednik Milošević odbio je odmah da primi čelnike NATO-a, ali su se ipak sastali u Belom dvoru. Sastanku, koji je trajao oko sedam časova, pored Miloševića, prisustvovali su predsednik Srbije, Milan Milutinović, i potpredsednik Savezne vlade i koordinator Tima za vezu sa Misijama, Nikola Šainović. Prema nezvaničnom izvorima, razgovori su protekli u pritiscima i ucenama od strane čelnika NATO-a da se dozvoli pristup i istraga tužiocu Haškog tribunala, ali je to Milošević odbio. Nije postignut sporazum ni o Vokeru, pa je Klark otvoreno zapretio da će NATO izvršiti napade iz vazduha.

I ministar inostranih poslova SR Jugoslavije, Živadin Jovanović, nije hteo da primi izaslanika OEBS-a, Volfganga Petriča.

U izveštajima obaveštajnih organa navedeno je da se posle neuspešnih razgovora u Beogradu oglasio i Savet NATO-a, koji je ocenio da SR Jugoslavija pokazuje „malo želje“ da ispuni obaveze prema Međunarodnoj zajednici, dao punu podršku Vilijemu Vokeru i zatražio da Beograd „odmah i bez ograničenja“ dozvoli Haškom sudu i tužiocu, Luiz Arbur, pristup u selo Račak. Čelnici NATO-a odlučili su da se vreme za eventualne vazdušne udare na SR Jugoslaviju smanji sa 96 na 48 časova, da se što pre formiraju pomorske snage i pošalju u Jadransko more.

Na Kosovu, predstavnici Misije OEBS-a stavljeni su u Treći stepen pripravnosti sa odlukom da, ukoliko Vlada SR Jugoslavije ne promeni svoj stav o proterivanju šefa Misije Vokera, u celosti napusti prostor SR Jugoslavije. Najveći pritisci na SR Jugoslaviju su dolazili od Velike Britanije i SAD, koje su uspele da izdejstvuju da „slučaj Račak“ dođe i na dnevni red Saveta bezbednosti UN.

U to vreme londonski „Gardijan“ je u svom članku naveo izjave zvaničnika OEBS-a, koji su želeli da ostanu anonimni „da su se uverili da su tela nekih ubijenih pomerana, ali da ne znaju ko ih je i zašto pomerao“. Time je razotkriveno manipulisanje sa telima poginulih i izražena sumnja da je bilo masakra u Račku. To, međutim, nije pomoglo da se zaustavi hajka protiv SR Jugoslavije i da se opovrgnu neopravdane optužbe.

Bez obzira na svu podršku koju je dobio, Voker se nije micao iz svoje kancelarije u Prištini, plašeći se otmice. Podršku je dobio i od Madlen Olbrajt, koja mu je telefonom poručila, oslovljavajući ga sa „Bil“, da je „uradio dobar posao u Račku i da Kontakt grupa neće dozvoliti da ga Milošević protera iz SR Jugoslavije“.

Njegov status i ostanak na čelu Misije OEBS-a rešio je Knut Volebek, šef OEBS-a, koji je pre dolaska u Beograd dobio podršku od predsedavajućeg Saveta Evrope, Bronislava Geremeka, i predsedavajućeg Evropske unije, Volfganga Šisela. On je u Beogradu razgovarao sa ministrom Živadinom Jovanovićem, a zatim i sa predsednikom Miloševićem. Uspeo da ih ubedi da Voker ipak ostane. Zbog toga je jugoslovenska Vlada i formalno „zamrzla“ odluku o proterivanju Vokera.

U senci ovih događaja, Komanda Prištinskog korpusa je izvršila „Analizu obezbeđenja vojnih objekata i vanrednih događaja“.

Voker je ostao na Kosovu, a ŠTS su nastavile da ubijaju policajce i civile. U 11.00 časova napadnuta je policijska jedinica u selu Račak. U napadu je poginuo policajac zastavnik Miro Mekić, a ranjeni su Jovica Stamenković i Radojica Nikčević. Pred ponoć u 23.15 časova u selu Drvare u opštini Vučitrn, teroristi su otvorili vatru iz automatskog naoružanja i ručnih bacača na kuću Radoslava Perića, pripadnika rezervnog sastava policije. U napadu su ranjeni članovi njegove porodice: kćerka Mirjana, otac Radoslav, majka Jovanka, supruga Dobrila i sin Marko.

Za štampu pripremio

Boško Antić, kontraadmiral