Poslednja đakovička baka

04.01.2019. god.

Kako su Poljka, Nada, Jela i Vasiljka postale čuvari grada

Terasica iz devetnaestog veka pokrivena vinovom lozom, na njoj četiri starice i dva mlada monaha. Da nema italijanskih vojnika, pod teškom opremom i s automatskim oružjem, sve bi ličilo na sliku kakvog skrajnutog manastirčića koji su od komunizma sačuvale ove bakice. Stoje Poljka, Nada, Jela i Vasiljka i oko njih čelik tenkova. Te cevi, žice i vreće pune peska brane žene protiv kojih se okrenuo čitav jedan grad. Samo su retki pogledom i ponekom rečju pozdravljali svoje tihe sugrađanke i njihovu rešenost da po cenu života ostanu u svojoj ulici, u svojoj crkvi. Zahvaljujući toj odluci, Đakovica je sačuvala multietničnost, starice su postale čuvari grada, a dečanski kaluđeri su u Hramu Uspenja Presvete Bogorodice održali službu Božiju.

„Ideš li ti kod baka u Đakovicu”, često se čulo u ovom bratstvu i u tom pitanju osećala se radost susreta s ostavljenim majkama, tetkama, bakama. One su ih tako i doživljavale, sve dok im, 17. marta 2004. godine, etnička stihija nije zbrisala staru kućicu, crkvu koju je izgradila đakovička sirotinja, stare ikone i zapise na njima, knjige i onu lozu na terasi. Italijanski vojnici su odstupili pred ruljom, novinar Javnog servisa Kosova obavestio je građanstvo o protestima i zaključio kako je „situacija u gradu mirna dok srbska crkva gori”.

Poljka Kastratović, Jela Mijović, Nadežda Isailović i Vasiljka Perović izgubile su sve što su imale, evakuisane su u manastir Dečane. Tu su se, za kamenim stolom, pod ogromnim borovima, odmah prihvatile posla i svojoj „monaškoj deci” počele da pomažu.

Već do juna te godine ogromni kompleks ovog manastira bio je prekriven cvećem. Baka Nada Isailović je ulepšavala Dečane.

„Šta da radim crni kukavac od njenog cvijeća”, govorio je u šali kaluđer Danilo, poljoprivredni inženjer i ekonom manastirski. Na dan njene sahrane pita da li joj je neko doneo cveće koje je toliko volela. Od spaljene crkve ostala je samo kamena ploča, na njoj su raseljeni palili sveće, često uz kišu kamenica kojima su gađani. Pet godina su starice čekale da se vrate, a uporna Eparhija raško-prizrenska, kamen po kamen, obnavljala crkvu. Na dan povratka episkop Todosije je uzeo motiku i prekopao malu baštu pored nove kuće, baka Nada je prenosila cveće iz Dečana i sadila novo. Njeno lice se pretvorilo u osmeh, a potpuna radost bi je obuzela kada bu u ovaj ograničeni prostor došlo neko dete. Pamtila bi ime i pri svakom povratku pitala sve o njemu i poručivala da dođe.

„Bile su verne Gospodu kad je bilo najteže”, poručio je episkop Teodosije koji je služio opelo. „Nije se ugasilo kandilo vere ovde u Đakovici, nije se zatrlo ovo mesto i sećanje na njega, Bog je dao da se preko slabih i nemoćnih sačuva sve što je naše. Radost s baka Nadinog (Nadeždinog) lica nikada nije nestajala i u danima bolesti milovala nas je svojim blagim pogledom.”

U najtežim vremenima vremenima sukoba 1999. u nekoj od poseta Đakovici mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je rekao: „Teodosije, na dušu ti ove starice!” Taj zavet je dosledno ispunjen. Starica Poljka je zamonašena i danas je igumanija Teoktista u manastiru u Đakovici, koji je metoh Visokih Dečana. Vasiljka Perović briše suze nad svežom humkom odmah pored crkvenog zida i tiho kaže: „Sad sam ja poslednja đakovička baka!”

Četiri starice su sačuvale jedan grad, dve počivaju u dvorištu crkve u Đakovici kao straža svima koji su otišli i koji su morali da odu. „Samo njihove duše znaju šta su pretrpele”, kaže jedan od njenih prijatelja iz Velike Hoče. Na dušu nam sve što smo mogli a nismo sačuvali, na dušu nam teški i česti zaborav koji pritiska naše i živote i naš rad.

Otišla je baka Nada, radosni stanovnik Đakovice, dvadeset godina čuvala je svoj grad, veru i ljubav za sve koji su mu došli, i za sve koji nisu smeli da mu dođu.

Živojin Rakočević, Politika

Izvor
foto: Opelo baka Nadi (Foto Ž. Rakočević) / Politika/ vostok.rs