Patrijarh Kiril o situaciji u kojoj se nalazi crkva u Ukrajini

02.01.2019. god.

Dana 26. decembra 2018. godine u sali Visokog crkvenog saveta sabornog Hrama Hrista Spasitelja Njegova Svetost Patrijarh moskovski i cele Rusije gospodin Kiril predsedavao je redovnom sednicom Visokog crkvenog saveta Ruske Pravoslavne Crkve. Otvarajući sednicu Njegova Svetost se obratio članovima Visokog crkvenog saveta uvodnom besedom.

Pozdravljam sve članove Visokog crkvenog saveta na poslednjoj sednici ove godine. Naravno, govorićemo o rezultatima postignutim u ovoj godini. Pre svega bih želeo da vas srdačno pozdravim. I moram da kažem nekoliko reči o protekloj godini koja je, kao što svi vidimo, bila vrlo složena.

Izvor veoma velike napetosti, faktor koji utiče na osećanja pravoslavnih ljudi i na njihovo duhovno stanje, i dalje je situacija u kojoj se nalazi naša Crkva u Ukrajini. U toku ste, znate šta se dešava, znate koji su se događaji – radikalni i izuzetno opasni po integritet ukrajinskog naroda, ne samo po našu Crkvu – desili u Kijevu nakon odluke ukrajinskog parlamenta koji je zahtevao promenu naziva Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Nakon ovih izmena verovatno će uslediti represije i potpuno je očigledno da je postavljen izvestan ultimatum: ako Crkva ne promeni svoj naziv, biće izbrisana iz registracije. A ako Crkva menja svoj naziv, razume se, počeće da se vrši vrlo snažan pritisak na ukrajinski narod i na javnost. Nema sumnje da će početi akcije za oduzimanje hramova silom. A narod u Ukrajini je verujući, pravoslavan je, njegova vera je jaka, emocionalan je, i naravno, postoji rizik da se sve ono što se dešava oko hramova pretvori u krvave sukobe. Zato bih molio da umnožimo naše zajedničke molitve za očuvanje mira u bratskoj ukrajinskoj zemlji, i naravno, svoje molitve za čuvanje Ukrajinske Pravoslavne Crkve.

Svima je dobro poznato da je okidač za početak progona ukrajinskog pravoslavlja predstavljala odluka Carigrada bez presedana, koja prevazilazi granice svakog kanonskog poretka, pa je stoga prestupna, da uđe na kanonsku teritoriju Ukrajinske Crkve Moskovske patrijaršije, na teritoriju naše Crkve. Rezultat ovog upada predstavljaju sledeći razorni događaji. Kakvi su to događaji? Kao prvo, mešanje državne vlasti, takođe bez presedana. I to u zemlji koja deklariše svoju privrženost evropskim vrednostima od kojih je jedna odvajanje Crkve, religije od države! Prekršivši ovu fundamentalnu evropsku vrednost država koju predstavlja predsednik, direktno se meša u crkvenu upravu, može se reći da predvodi ono što se naziva „crkvenim saborom ujedinjenja“, učestvuje u pregovorima s Carigradom o takozvanom tomosu, i sve to – pred televizijskim kamerama, da vidi ceo svet.

Govoreći nedavno na televiziji već sam postavljao pitanje: kako bi svet reagovao kad bi predsednik Ruske Federacije presedavao Pomesnim saborom Ruske Pravoslavne Crkve ili predstavljao nekog crkvenog jerarha celom svetu i javnosti u ime Sabora. Možemo zamisliti reakciju u čitavom svetu! A u ovom slučaju vlada tišina, apsolutna i sveobuhvatna – znači, mogu se gaziti fundamentalna prava, mogu se gaziti zakoni, ako se na kraju postigne konkretan politički cilj. A konkretan politički cilj je vrlo jasno formulisan, između ostalog, formulisali su ga ovlašćeni predstavnici Sjedinjenih Država koji rade u Ukrajini, a i sami predstavnici ukrajinske vlasti: treba raskinuti poslednju vezu koja objedinjuje naše narode, a to je duhovna veza.

Svedoci smo civilizacijske katastrofe. Ništa slično se nikad nije desilo, ovakvo izuzetno grubo i otvoreno mešanje u crkvene poslove – osim možda u vreme direktnih progona, kroz koje je naša Crkva takođe prošla. Zato događaji koji se danas dešavaju u ukrajinskoj zemlji pomračuju dušu, ali s druge strane, sve nas podstiču na pojačanu molitvu. Molim sve vas, braćo, i klir koji se nalazi pod vašom upravom da se i u crkvenim, i u ličnim molitvama molite za Njegovo Blaženstvo mitropolita Onufrija i za episkope naše Crkve koji se po milosti Božijoj čvrsto drže kanonskih stavova.

Znate da je jedan od inicijalnih motiva Carigrada za direktno mešanje u ukrajinske poslove uprkos svim postojećim kanonskim pravilima, bila ubeđenost u to da će održavanje „sabora ujedinjenja“ i legalizacija raskolnika dovesti do kraha sve Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Navodno, čim Carigrad uđe u ovaj proces i legalizuje raskolnike, na „sabor ujedinjenja“ će pohitati jerarsi Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Ova ideja je zaista obuzela patrijarha Vartolomeja. Neki su ga ubeđivali u to da će čim se to desi, jedan za drugim pravoslavni arhijereji Ukrajinske Crkve doći na ovaj sabor – kao da im je potreban samo mali podstrek, inače su svi spremni. Servirane su lažne informacije o desetinama arhijereja koji navodno već podržavaju „sabor ujedinjenja“. U toku mog sastanka s patrijarhom Vartolomejem on je aludirao da „većina Vašeg episkopata podržava sabor“ na šta sam ja odgovorio da je to laž i da su to po mojim podacima dvojica-trojica ljudi i dao sam karakteristiku njihovih ličnosti. To na njega nije nimalo uticalo, ali se tako i desilo – to čak nisu ni trojica, već dvojica arhijereja, upravo oni koje sam imao u vidu. Usledio je potpuni krah „sabora ujedinjenja“ – nije se desilo nikakvo ujedinjenje, već samo ujedinjenje raskolnika i njihova nezakonita, antikanonska legalizacija od strane patrijarha pod čiju jurisdikciju ukrajinska zemlja nije potpadala i nije mogla da potpada.

Međutim, postupci Carigrada izazivaju čuđenje i s tačke gledišta zdravog razuma. Kako je neko mogao da izjavi da se ukida povelja patrijarha Dionisija iz 1686. godine? Da li neki crkveni rukovodilac zdravog razuma i pameti može da izjavi da se ukida neki istorijski akt koji ima 300 godina? Aristotel u jednom od svojih dela citira Agatona, tragičara koji je živeo u V veku pre Hristovog Rođenja. Govoreći o paganskim bogovima on je izrazio vrlo zanimljivu misao koju ne bi bilo loše da znaju u Carigradu. Misao glasi: „Bogu nije dato samo jedno – da ono što je bilo učini kao da nije bilo.“ Nad onim što se desilo niko nema vlast, čak ni Bog. A 1686. godina je realnost iz koje je nastala čitava istorija. Da li možemo da zamislimo da Velika Britanija ukine Akt o nezavisnosti Indije? Recimo, da neki ludi vladar odluči da ga ukine – da li će Indija nestati? Da li će nestati država, njena ekonomija, društveni odnosi i kultura? Ili ako nekome u Velikoj Britaniji padne na pamet da ukine činjenicu postojanja Sjedinjenih Država? Da kaže, nije u redu što se tamo vodio oslobodilački rat i što se pojavila nezavisna država, znači ukidamo dvesta i nešto godina – šta će se promeniti? Svi će se samo nasmejati. Kakvo je to pravljenje karikature od istorije! Zaista, to jeste karikatura – ali neko to radi! Ovde je u pitanju tragikomedija – zato što jednostavno nije moguće racionalno oceniti sve što je Carigrad učinio.

Logično, posle toga je usledilo naše dejstvo. Prekinuli smo opštenje. Crkva nema drugu mogućnost da zaustavi raskol osim da samu sebe zaštiti od raskola. Zato je odluka o prestanku evharistijskog opštenja – odluka o spasavanju celovitosti Pravoslavne Crkve, to je želja da se zaštitimo od raskola, od njegovog truležnog uticaja. Crkva nema drugo sredstvo. Zato, kad nam neko kaže „a da niste previše…“ – to je pitanje kako se ljudi odnose prema crkvenom pravu u crkvenom životu, ali Crkva nema drugih sredstava. Želeo bih da se iskreno zahvalim našim arhijerejima zbog aktivne podrške ove odluke Svetog sinoda naše Crkve. Znate da se sad u mitropolijama spontano održavaju različiti skupovi episkopa, saveti mitropolita i eparhijski saveti na kojima se razmatra odluka koju je Crkva donela. I danas imamo veoma veliku podršku od strane episkopa, klira i vernog naroda.

Govorim o tužnim stvarima, ali kao što je govorio mudrac, i to će proći. Crkvena organizacija koja se danas na ovaj način gradi u Ukrajini apsolutno nije sposobna za život. Svetski ljudi to ne mogu da shvate, ali crkveni dobro razumeju. Izuzetno dobro shvatamo mi u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Jer može se reći da se danas u Ukrajini dešava bukvalno isto ono što se dešavalo u godinama posle revolucije. Ukrajinska situacija predstavlja odraz politike revolucionarnih vlasti u Sovjetskom Savezu, koja je bila usmerena na uništenje Ruske Pravoslavne Crkve. Jer i tada su vlasti pokrenule obnovljenčeski raskol. Stvaranje raskola predstavljalo je čudovišno opasan postupak koji je smislila sovjetska vlast. Međutim, raskol koji je inspirisan spolja realizovali su crkveni ljudi, i među njima nisu bili samo sveštenici, već i episkopi. Vrlo mnogo arhijereja je podržalo ideju obnovljenčeskog raskola. Patrijarh Tihon je bio u izolaciji, u izvesnom smislu je bio usamljen – i u tom trenutku Carigrad legalizuje raskolnike! Carigradski patrijarh upućuje zahtev Njegovoj Svetosti patrijarhu Tihonu da ode i da preda vlast „najvišoj crkvenoj upravi“. Sva realna politika Carigrada koja se vršila preko stalnog predstavništva Carigradske patrijaršije u Moskvi, kao što znate, bila je usmerena na podršku raskolnika i na borbu protiv kanonske Crkve. A kako su uzvišeni bili ciljevi Carigrada: da dobije mogućnost da koristi nekoliko objekata nepokretnosti radi ostvarenja komercijalne dobiti – to je potpuni odraz onoga što se sad dešava u Ukrajini u vezi sa stvaranjem stavropigije.

Prošli smo kroz to, znamo da je to bilo veliko iskušenje. Ali je na kraju krajeva pobedila Božija Crkva. Zato gledajući kroz prizmu sopstvenog iskustva ono što se dešavalo i što se dešava u Ukrajini možemo reći da će kraj čitave ove priče biti isti kao što je bio kraj obnovljenčestva u Sovjetskom Savezu. Zato što su zdrave blagodatne snage Crkve i sila Božija jači od najveće ljudske sile. Upravo Gospod je prisutan u Crkvi, Sveti Duh je prisutan u njoj. Zahvaljujem se pravoslavnom narodu Ukrajine, kliru, i episkopatu koji je danas ujedinjen oko Njegovog Blaženstva mitropolita Onufrija. I nesumnjivo je da ovo jedinstvo predstavlja zalog za to da sile zla neće moći da unište blagodatno telo Pravoslavne Crkve u Ukrajini.

Kao što znate, usvojen je zakon o promeni naziva Crkve. Zakon je apsolutno bezuman s tačke gledišta savremenog prava i savremenih principa odnosa između države i verskih organizacija. U svim zapadnim zemljama, u sekularnim zemljama, na koje se Ukrajina ugleda, naziv verske organizacije se države ne tiče, to je stvar same verske organizacije. Takav je princip; važno je samo da nema ponavljanja kako bi se izbegli nesporazumi o tome ko predstavlja koje pravno lice. Sve ostalo je stvar same verske organizacije. Kao što vam je poznato, imao sam prilike da radim u Svetskom savetu crkava. S vremena na vreme postavljalo se pitanje o nazivu verskih organizacija koje su ulazile ili želele da uđu u Svetski savet crkava. Dakle, tamo se sve rešavalo jednostavno: verska organizacija u Svetskom savetu crkava treba da se naziva onako kako se sama naziva. To je uobičajeni princip, ništa novo. Ali kad država izmišlja naziv verske organizacije i to s očiglednom željom da je diskriminiše i na kraju uništi, to predstavlja kršenje svih prava i zakona prihvaćenih u civilizovanom društvu.

Treba reći još jednom: pošto, kao što vidimo, postoji narudžbina, uključujući i spoljašnju, da se uništi Pravoslavna Crkva u Ukrajini, u okviru sprovođenja ove politike sva sredstva su dozvoljena. I to što svet danas ćuti svedoči upravo o tome. A mi treba da donesemo zaključke, između ostalog, i iz bajki koje su neki pokušavali da nam nametnu dugi niz godina, o vladavini prava, o ljudskim pravima, o verskoj slobodi i o svemu što se donedavno smatralo fundamentalnom vrednošću u formiranju savremene države i ljudskim odnosima u savremenom društvu.

Nesumnjivo je da će događaji koji se danas dešavaju u Ukrajini imati vrlo opasne posledice u životu mnogih zemalja. Ono što se dešava u Ukrajini može se koristiti kao presedan. A to znači da će faktori koji su održavali mir među religijama, verske slobode i stvarna ljudska prava, najverovatnije prestati da budu neprikosnoveni, naročito ako sve ove vrednosti nekome budu smetale u rešavanju ovih ili onih političkih zadataka. Desio se događaj koji je veoma opasan, ne samo po Ukrajinu, već bih rekao i po ceo svet. Zato što Ukrajina može postati presedan, primer za to kako se lako može obračunati s bilo kojim zakonima, s bilo kojim poretkom i s bilo kojim ljudskim pravima ako je to potrebno svetodršcima.

U odgovor na sve ovo još jednom želim da kažem da sve pozivamo na molitvu, na zajednički rad i podršku Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Molimo se da Gospod sačuva blagodatnu Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu, da urazumi narod, da ljudi umeju da odvoje politiku od vere, a što je glavno, da niko ne posumnja u to da je Sveti Duh prisutan upravo u Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi, da se u njoj obavljaju Tajne i spasavaju ljudi. Radi toga, radi prisustva Boga u ljudskoj istoriji, radi delovanja Svetog Duha kroz Crkvu u ljudima, Crkva povremeno i trpi porugu i progone. Ali kao što pokazuje istorija, kraj je uvek isti: Crkva ostaje pobednik u svim ovim iskušenjima. Ne zato što je jaka, već zato što u njoj živi i deluje Sveti Duh. Zato još jednom sve pozivam na molitvu i na to ne zaboravimo šta se dešava u bratskoj Ukrajini.

Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril

Sa ruskog Marina Todić
Pravoslavlje

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut