Vatreni momak iz doba hladnog rata

U kuloarima UN danas se obeležava prećutni jubilej najburnije sednice Generalne Skupštine, koja je ušla u istoriju zahvaljujući čuvenoj cipeli Nikite Hruščova. Pre tačno 50 godina, 12. oktobra 1960. godine, lider sovjetske komunističke partije, iznerviran jednim od izlaganja, skinuo je sa noge cipelu i počeo da udara đonom po tribini, zahtevajući da mu se da reč. U sali za sednice podigla se takva glama, da je predsedavajući slomio čekić, pokušavajući da uvede red.
 

Kasnije su bivšeg premijera Britanije Čerčila pitali šta on misli o čuvenom incidentu sa cipelom Hruščova. Političar sa dugogodišnjim iskustvom odgovorio je da je opstrukcija u parlamentu najobičnija stvar. Da se i on sam u mladosti tukao u Domu opština i čak dobio po licu. A u južnoameričkim parlamentima se dešavalo da pucaju. Ali to što je Hruščov obuo uz teget odelo žute pletene sandale, to je zaista užasno, bez ironije je odgovorio gospodin Vinston.
 

Teško da je ovaj slučaj sa cipelom bio neka polittehnološka zamka iz doba sukoba SSSR i SAD u hladnom ratu, smatra direktor Centra za praktičnu psihologiju Sergej Ključnikov.
 

Nikita Hruščov je upečatljiv primer svojevrsnog lidera sa jarkim, neponovljivim psihotipom, koji je naravno uradio mnogo dobrog. On je dao sovjetskim ljudima gutljaj slobode. Tako su prodisali ljudi, prodisala je stvaralačka inteligencija. Ali sa druge strane, on kako je bio ekscentričan seljački sin po prirodi i vaspitanju, takav je i ostao. Svoj ekspanzivni stil doneo je u spoljnu politiku. Izgradio ju je na direktnom kontrastu sa Staljinom, koji je, kao što je poznato, bio vrlo suzdržan u odgovorima i pušio je lulu pre nego što nešto kaže. Hruščov verovatno ni sam nije znao šta će učiniti kada je izašao na tribinu. Obuzela ga je bujica osećanja i negodovanja povodom ideološki tuđih protivničkih izjava. On je to negodovanje ispoljio.
 

Hruščov se na sve načine trudio da se izdvoji od političara koji su umeli da izgovaraju potrebne reči, ali su delovali po hladnom proračunu. Tako je kontrast sa nastupima, izgrađenim po kanonima klasične diplomatije bio neverovatan. Pirodni glumac, on je govorio čak oštrije nego što je mislio. Njegovi ekscentrični govori su privlačili pažnju. Osim toga, on se sa dečijim hazarderstvom trudio da dostigne i prestigne Ameriku i svoju politiku je gradio oko ove ne baš sasvim ispravno shvaćene konkurencije, nastavlja Sergej Ključnikov.
 

I ako nije bilo mogućnosti da se prestigne na nivou razvoja ekonomije, u krajnjoj meri u verbalnim izjavama on je mogao ozbiljno da pogodi. Zato nije birao izraze. Sve to karakteriše njegov stil, koji je rodio mnoštvo viceva, ne uvek poštovanih. I naterao Zapad da gleda na nas kao na državu koja rađa lidere sa nekakvom svojevrsnom ruskom dušom. Mada u datom slučaju to je bila prosto individualna osobenost lidera.
 

Za četiri godine Hruščov nije mogao da predvidi zaveru protiv njega, mada je bio vrlo iskusan i u visokoj vlasti se kretao dugo, napominje Sergej Ključnikov.
 

Pobedili su oni koji su više mislili ćuteći, nego glasno govorili. Zato i prilikom rukovođenja zemljom, i u spoljnoj politici slične vrste impulsivnost je kavalitet koji može biti i ukras nekog lidera, ali ipak negativo utiče na njegovu sopstvenu sudbinu i na sudbinu čitave zemlje. Mislim da svi koji se bave ozbiljnom političkom karijerom treba da nauče da biraju reči i da ih pravilno izgovaraju na potrebnom mestu. Zato što cena reči skače na hiljade, ponekad i stotine hiljada puta.
 

Priča sa cipelom Hruščova bila je upečatljiv simbol hladnog rata. Između ostalog, može se razmišljati i tako: burna tragikomična sednica Generalne skupštine UN ipak je bolja od vojnog sukoba. A smeh je ipak koristan, zato što produžava život.