Bulatović: Od Kadijevića je traženo da se padobranskim desantom blokira Skupština Slovenije

Skup posvećen stogodišnjici osnivanja Jugoslavije, u organizaciji Instituta za političke studije (IPS), koji ove godine obeležava i sopstveni- zlatni jubilej, osvetlio je pitanja ne samo jugoslovenske prošlosti Srba, već i pretakanje Jugoslavije u savremeno neojugoslovenstvo i europeizaciju. O tome kako izbeći prekoredne integracije - kojima bi se srbski narod opet uvukao u nenacionalne saveze, samo da se ne bi nacionalno integrisao – debatovala su 22 učesnika, a njihovi radovi moći će da se čitaju u najavljenom zborniku.

U pozdravnom govoru, direktor IPS, naučni savetnik dr Živojin Đurić, ukazao je da je cilj skupa taj da skrene pažnju onima koji u Srbiji, i u ime Srba van nje, donose odluke, da to ubuduće treba da čine na osnovu pouka iz pređašnjeg iskustva, među kojima je i jugoslovensko iskustvo srbskog naroda. Da nam se, kako je rekao, greške ne bi ponavljale.

Borisav Jović

Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ u vreme raspada `velike Jugoslavije`, ukazao je da srbski narod ne sme da zanemari velike političke greške svojih političara, zbog kojih smo izgubili ceo vek – jer su olakšali posao onima koji su rasturali Jugoslaviju.  

„Da kralj Aleksandar 1918. nije primio Hrvate i Slovence, kako je savetovan od mnogih prijatelja, srbska država i narod bi protekli vek proveli u miru i napretku. Srbski političari koji su posle kralja preuzeli vođstvo, nisu bili u stanju da od te falične države sačuvaju ni ono što je srbsko, a kamoli celu državu. Dozvolili su da budu izigrani kada su se donosile sudbonosne odluke. Olako su prihvatili marginalnu ulogu u političkom životu zemlje. Iako predstavnici najveće nacije, predali su vođstvo države onima koji su je rasturali - na štetu Srba. Ponašali su se kao da nisu ni primetili postupno rasturanje, iako je bilo očigledno svakom iole razumnijem političaru. Ničim se ne može opravdati što su prihvatili Ustav 1974“, rekao je Jović.

Iako su to teme o kojima treba da „raspravi istorija“, mi sami moramo, kako je rekao, da odbacimo sve lažne optužbe „da je srbski narod kriv za rasturanje, jer je ono izvršeno prema odlukama najviših organa KPJ i sprovedeno pod njenom vlašću i kontrolom, dok se srbski narod svom snagom suprotstavljao tom suludom činu“.

Odbacujemo, kako je rekao, i da su Srbi izazvali građanski rat „jer je on nastao zbog ustavnih rešenja po kojima su republike mogle da se izdvoje iz Jugoslavije u svojim granicama bez političkog rešenja o zaštiti nacionalnih prava drugih koji u njima žive“. Srbski predstavnici nisu učestvovali u kreiranju takvih odredaba Ustava, niti bi ikada složili da je Ustav donet demokratski, kako je ukazao Jović.

- Nažalost, i posle četvrt veka ima u srbskom narodu onih koji smatraju da su pojedini događaji u srbskom narodu, ili njihovi pojedinci,izazvali raspad i rat i da je srbski narod za to odgovoran. Bez obzira na sve istorijske činjenice oni se solidarišu sa protivnicima srbskog naroda, rekao je Jović i na kraju poručio da od plenuma očekuje da bude prekretnica „da se u interesu srbskog naroda, istorijskim činjenicama dođe do nepobitne istine“

Momir Bulatović je ocenio da SFRJ nije imala mogućnosti da opstane u promenjenim međunarodnim okolnostima, te da nije imala državne mehanizme za odbranu od unutrašnjih protivurečnosti. Međunarodno posredovanje je, prema njemu, samo doprinosilo krizi i izbijanju građanskog rata.

- Srbija i Crna Gora su se zalagale za očuvanje Jugoslavije prevashodno radi zaštite Srba u drugim republikama. Od generala Kadijevića i Generalštaba JNA traženo je da naredi desant 63. padobranske brigade i blokira Skupštinu Slovenije, kako bi je spriječio da donese protivustavne odluke. Ali, on nije uradio ništa. Kasnije je JNA, opet suprotno izričitoj volji političkog rukovodstva Crne Gore i Srbije, po naređenju Ante Markovića, predsednika Saveznog izvršnog veća, ušla u vojni obračun sa slovenačkom Teritorijalnom odbranom. U tom blickrigu se propisno obrukala, pretrpila teške gubitke u ljudstvu i, što je valjda bio poseban cilj, pokazala svu svoju nesposobnost. Otada se riječ „izdaja“ uvukla u glavu  mnogih ljudi koji su sa užasom gledali golobrade momčiće, regrute JNA, koji su bez prave komande i jasnog cilja, bez municije i sa neispravnim naoružanjem, bili statisti predstave u kojoj je «pobjedu odnijelo slovenačko oružje, podsetio je Bulatović.

On je istakao da se razbijanje SFR izvršilo mimo međunarodnog prava, pa su i posledice «dugorono neodržive». To, kakao je ukazao, potvrđuje stalna nestabilnost u ovom delu Evrope.

Dušan PROROKOVIĆ je ukazao da su u Jugoslaviji propali i pokušaj da se stvori jugoslovenska nacija, i pokušaj da se institucije jugoslavizuju.

- U Prvoj Jugoslaviji je bilo je pokušaja da se izgradi jugoslovenski identitet. A od Drugog svetskog rata do kraja šezdesetih imamo proces jugoslavizacije institucija. Ustavne promene 1974. su to prekinule i usmerile državotvorne procese svih jugoslovenskih naroda ka samostalnom, umesto ka zajedničkom putu. Dakle, nisu uspeli niti jugoslovenstvo, niti jugoslavizacija. Zašto? Za zajednički identitet, neophodna su zajednička kolektivna sećanja i istorijske predstave, a - od formiranja Prve Jugoslavije - Slovenci i Hrvati su različito videli raspad Austrougarske (kao dobru ili lošu stvar), dok je nezadovoljstvo revolucionarnog krila VMRO-a i kosovskih Albanaca Versajskim procesom bilo još očiglednije. Zbog takvih uslova su propale sve inicijative da se stvori jugoslovenska nacionalna ideja. Priznavanje propasti jugoslovenskog nacionalizma predstavljalo je formiranje banovina i jasne unutrašnje podele, rekao je Proroković.

Za jugoslavizaciju institucija je bilo potrebno da svi učesnici imaju sličnu predstavu šta su ključni izazovi, rizici i pretnje njihovim nacionalnim korpusima. Jer, kako je objasnio Proroković, sko imate isto viđenje rizika, u udruživanju vidite način da osigurate bezbednost.

- Strah motiviše na udruživanje pojedince i narode, prinudi ih da se postavljaju racionalnije i usmerava ka saradnji i pronalaženju zajedničkih interesa. Otuda tvrda jugoslavizacija tokom Hladnog rata, ali i promena u vreme detanta – kada su federalne jedinice počele da vide pretnje na svoj način. Za Srbiju je, 70-ih, problem bio albanski iredentizam, odnos sa Tiranom i Bugarskom, a Zagreb i Ljubljana to nisu videle tako. I, u tome je pouka: integracije - subregionalne, balkanske - moraju počivati na sličnom anticipiranju izazova, rizika i pretnji, a za bilo kakav viši oblik saradnje sa narodima i državama iz okruženja mora postojati ako ne slično, onda makar nesuprotstavljeno kolektivno pamćenje vezano za ključne istorijske događaje. I do toga se mora doći ne nametanjem, već uz poštovanjem elementarnih demokratskih procedura. Ovo je i razlog zbog kojeg je pokušaj jugosferizacije postjugoslovenskog prostora propao, iako je u njega investirano poprilično, zaključio je Proroković.

Marinko VUČINIĆ, govoreći o srbskom iskustvu Jugoslavije, citirao iskaze intelektualne i političke elite koji se kreću od prihvatanja Jugoslavije kao konačnog rešenja srbskog pitanja do toga da je ona razorila srbski nacionalni identitet, tradiciju i državnost.

- Ako smo prvo obukli jugoslovenski kaput, onda ne treba da nas iznenađuje što smo tek u poslednjoj deceniji 21. veka počeli da se pozivamo na srbsko stanovište o kom je govorio Crnjanski, rekao je Vučinić i upozorio na to da je jugoslovenstvo imalo ozbiljno političko i društveno uporište u Srbiji “zbog čega se jugonostalgija najviše ispoljava upravo kod nas“. 

Vučinić je zaključio da srbsko iskustvo Jugoslavije nije bilo „krvavo glumatanje Pruske na prostorima bivše Jugoslavije 90-ih“, već da ga karakterišu težnje Srba da se stvori država u kojoj će „naći svoje mesto bez stalnog optuživanja za velikosrbski hegemonizam“. 

Đuro BODROŽIĆ je ukazao da je Jugoslavija „podeljena država koja je pocepala Srbe“, a da to što sada postavljamo pitanje o sudbini Srba u Jugoslaviji liči na ono što „uvek biva u vremenima poraza“ - da se pitamo ko je kriv i kojim putem dalje?

- Jugoslaviju su, ma koliko da je bilo učešće inostranog činioca, stvarali oni koji su gazili Albaniju, obnavljali oni koji su gazili Igman. U tim naraštajima nije bilo kuće koja nije oplakivala mrtve, lečila ranjene i čuvala bogalje. A u ovom našem pokolenju gotovo da nema porodice koja nema svoga dezertera, primetio je Bodrožić.

I upozorio da je duh samopožrtvovanja pretvoren u duh samosažaljenja.

- Nikola Pašić je na zasedanju na Krfu rekao da Srbija ne ističe svoje žrtve jer je „način na koji je srbski narod poneo svoj krst i izvršio svoju dužnost govori dovoljno sam sobom; mi bismo se ponizili kada bismo se time hvalili po prestonicama Antante.“

Tu lekciju treba da obnovimo. Istoriju treba podneti, zaključio je Bodrožić.

Vladimir DIMITRIJEVIĆ, govoreći o tome šta je smatrala srbska posleratna emigracija o Titovoj Jugoslaviji citirao je zaključak sa Sedmog kongresa Srpske narodne obnove u Čikagu, 30. juna i 1. jula 1947: “Današnji komunistički režim stranca Josipa Broza Tita u Jugoslaviji ne služi interesima srbskog naroda, nego je komunistička diktatura koja služi interesima jedne strane sile, i naročito je usmerena protiv Srba, čiju je etničku oblast rasparčala“.

- Jedanaesti Svesrbski kongres u Čikagu, juna 1969. godine, istakao je da se borba protiv komunizma mora voditi, a naročito u Jugoslaviji, da bi Srbi bili oslobođeni jarma diktature, kao i borba protiv nacizma, fašizma, hrvatskih ustaša i drugih neprijatelja srbskog naroda. Cilj je ujedinjenje svih Srba i njihovih zemalja u jednu državu, naveo je Dimitrijević.

Miodrag RADOJEVIĆ,naučni saradnik IPS, ukazao je da je Jugoslavija propala zbog socijalnih, kulturnih, verskih i političkih okolnosti.

- Još od „Niške deklaracije“ su se videle nesuglasice o uređenju: za razliku od hrvatske elite koja zastupa konfederalizam, srpske političke partije ne objedinjavaju se oko nacionalnog političkog programa, koji i ne postoji, a u njihovim aktivnostima je sve više slabosti jer nemaju političke vođa sa jasnom vizijom suprotstavljanja rastućem separatizmu. Unitarni koncept, uređen ustavima 1921. i 1931, napušten je uspostavljanjem Banovine Hrvatske. Proces ustavnog preobražaja zemlje prekinulo je izbijanje Drugog svetskog rata. Oblik državnog uređenja u prvoj Jugoslaviji nije isključivi niti osnovni krivac koji je vodio raspadu zemlje, ukazao je Radojević.

Branko KRGA je upozorio na nedostatak nacionalne strategije kao razlog što se «krećemo između samostalne i zajedničke države».

- Srbija u vreme ujedinjenja nije imala jasnu viziju, nacionalnu strategiju ili program. Takavom dokumentu trebalo je da predstoji detaljna analiza svih činilaca koji su uticali na unutrašnje stanje i međunarodni položaj zemlje, kao i procena kretanja u narednom periodu. To je trebalo da pomogne da se utvrdi svojevrsni geopolitički kod, koji bi pokazao koje su prednosti Srbije, ali i nedostaci u odnosu na bliže i dalje okruženje. Polazeći od toga, kroz viziju ili nacionalnu strategiju trebalo je da se projektuju identitet, vrednosti i ciljevi, zatim najvažnija pitanja državnog uređenja, šta koja zajednica unosi u novu zajednicu, kakav će biti odnos prema svetu, kako će se organizovati privreda, realizovati odbrana i bezbednost, obrazovanje i druga pitanja značajna za funkcionisanje te države koja je bila na pomolu, rekao je Krga, ocenjujući da takav dokumenta ne bi bio garancija da bi se izbegli svi problemi koji su se ispoljavali, ali je sasvim jasno da je bez toga bilo još teže.

Diana Milošević, Fakti