Krvava nedelja-dan posle koga u Srbiji ništa više neće biti isto

Dogodilo se: u Srbiji se politika prosula na ulice, i baš da vidim kako će da je vrate nazad. Hapsiće navijače? Zabraniće patriotske organizacije? Vlast će pokrenuti harangu protiv onih koji su im crtali šta će se dogoditi? Jadni bahati glupaci! Za razliku od vas, koji ste ovo hteli, ovi besni klinci su ovo morali, baš kao što zagrejana para mora da nađe rupicu na koju će da šikne. Oni nisu imali izbor, a vi jeste, i zato ste za ovo odgovorni vi, a ne oni! Evo kako.

ŽUTO NASILJE

Valjda bih s početka trebalo da osudim nasilje da bih se u establišmentu ove razglobljene Srbije uopšte kvalifikovao da nešto javno mislim o „krvavoj nedelji” u Beogradu. I da ispišem par ritualnih banalnih rečenica o tome kakvu smo to, zaboga, sliku poslali iz Beograda svetu, koji nas je sve do nedelje čekao tako raširanih ruku. E pa neću, a evo i zašto. Zato što, da se razumemo, osuđujem nasilje, već ima tome prilično dugo. A ono se, ima tome isto toliko dugo, događa, i to nasilje pokrenula je žuta elita. Jer, jednako su tu aždaju nasilja hranili njihovi političari, rešeni da nas uvedu u ono što njihova provincijalna vizura naziva Evropom, makar niko od nas živ ne stigao do tamo, dok oni prema istom cilju idu svojim korupcionaškim prečicama i svojom biznis-klasom.

Jednako su tu neman hranili ovdašnji evropejski inicirani mediji, ubijajući svaki različit glas, uvereni da njihova marionetska lojanost ima duboki reformski smisao u tome što su gurnuli na društvenu marginu celu jednu ogromnu Srbiju, koju su njihovi prijatelji političari i njihovi veoma dobri prijatelji strani ambasadori želeli da ponize i gurnu izvan svakog domašaja, izvan svake čujnosti njenog krika. Hranio je tu oslobođenu zver bezmalo sav ovdašnji ćiftinski profilisani intelektualni estabišment, silno zaveden svojim narudžbinama, svojim istraživanjima, kolumnama, evaluacijama i svojim dokazima o prezrenim Srbima kao poslednjem narodu na svetu koji veruje da je Zemlja ravna ploča, samo zbog toga što jedino tada pred svojim strancima briljiraju kad odmahnu rukom i kažu kako onu znaju da je okrugla.

Odakle su se onda pojavili ovi klinci? Iz pakla. Išli su u školu, kad su njihova starija braća pre deset godina palila skupštinu, razbijala prodavnice, i kada nisu bili huligani, ekstremisti i klerofašisti, već borci za slobodu. Prevarili su njihovu stariju braću, koja danas ima četrdeset, pogubljene zube, svi gledaju „Farmu”, samo poneki ima posao, jedva retki porodicu, i nijedan nadu. Da li biste vi osvetili svog starijeg brata? Oni bi!

BEZ NADE

Obećali su im posao, bolji život, i oni su sve to videli, ali iza zidova u dvorištima onih koji su im obećavali. I nisu oni zato u nedelju ustali - a ustali su, i to prilično hrabro - zato što im u Srbiji smetaju gejevi, a sve je drugo fenomenalno. Ne, oni su samo videli koliko je indolentna srpska elita zasukala rukave za paradu pedera, koje ti klinci u svom sistemu vrednosti drže veoma nisko, što je i njihova jedina krivica. I oni su tada znali samo jedno: da ispod njih u sistemu vrednosti koji promoviše njihova država nema više nikoga, čak ni pedera, a ako vas zanima koliko su u to uvereni, onda pogledajte kako su jurišali ludo, neustrašivo i besno, kao svet koji nema šta da izgubi, kao ljudi koje dan uoči parade nije uplašio ni Tomo Zorić, taj piskavi doboš Borisovog zakona, obećanjima kako će im mladost proći na robiji. Koga briga, koja je razlika? To su pitanja čoveka kome ste oduzeli nadu. Jednostavna su, zar ne?

Koliko sam se samo u nedelju naslušao gluposti iz vlasti koje me uveravaju da se inteligencija redovno prilagođava karakteru - nikada obratno - da je samo pitanje sata kada će neko da izgovori i to: zašto ti momci sa kamenicama u rukama nisu, kao sav normalan svet, čekali izbore, pa da tamo pokažu svoju političku volju i, ako im se već ne dopada Boris, da glasaju za Tomu, pa da sve ostane u krugu porodice, s mirom božjim, a ne ovako. Uostalom, na prvu godišnjicu oktobra obećali su im bolji život, na osmu gomilu radnih mesta, fiat punto i Evropu pride, a na desetu su im rekli da, ako nemamo ništa od toga, sada imamo demokratiju i slobodne izbore.

Nemamo, Sloba je izbore krao iz kutije, ovi ih kradu unapred, preko korumpiranih medija, koje vode spin majstori i kontrolišu iz ambasada, preko vreće veštačkog đubreta, preko dve crvene za sliku zaokruženog listića u mobilnom telefonu. Tamo gde nema šanse za suštinsku promenu na izborima, tamo gde su skoro svi sa svojom političkom ponudom isti i tamo gde se tako bestidno laže i vara, tamo je demokratija prazna ljuštura u kojoj možeš da glasaš za jednog od deset Boža Đelića, a samo se jedan tako zove, tamo nema nikakvih šansi za legalnu promenu. A tamo gde nema takvih šansi sasvim je svejedno da li promena na ulici ima legitimitet; ulica se događa s njim ili bez njega.

Ti momci ne mogu biti huligani samo zbog toga što se vode silom i što nemaju artikulisane političke ciljeve. Oni to nisu zbog sledećeg: hajde, recimo - ovo nije tvrdnja - da je polovina Srbije nasilna, a polovina nije. I da se ne lažemo - a ovo je tvrdnja - bar tri četvrtina Srbije, dakle i ona jedna četvrtina koja ne voli nasilje, osećala je u petak da su joj bliži ti klinci koji su lupali po gradu nego vlast, koja je lupala po televizijama. E, ta nenasilna četvrtina, koja ne voli nasilje a više voli ove klince nego vlast, ne čini tu decu huliganima, isto onako kako njihovu stariju braću nije činila pre deset godina.

2000. VS. 2010.

Jer, kada se jednom dogodilo, bilo je OK, svi smo se dogovorili da je Sloba zao, a tek što je bio zao onaj njegov Jugopetrol Tomić, koji je tada antirežimske demonstrante nazvao fašistima. Kada je sada počelo da se događa, Šutanovcu nije bilo teško da maloletnike imenuje isto tako; Čanak, tvrdi antifašista hedonističke provenijencije, zadovoljio se izrazom klerofašisti; dok im je nekadašnji revolucionarni kamarad njihovog starijeg brata otporaš Homen obećao žestoku reakciju države, jer zna se ko ovde ima pravo da diže revolucije, a ne tamo neki amateri koji ni obuku u Budimpešti nisu prošli.

Naravno, razlika između onoga i ovoga je u tome što je Homen svoju revoluciju onda izveo napunjen stranim parama, što je bio mali deo jedne velike igre, što je iza njega stajao NATO, spreman da doleti ako Homen zakaže, i što danas ima ko da ga podseti na te pare i objasni mu da ih nije dobio da bi Srbijom vladali samo deset godina i posle toga se vratili kući. Ovi klinci, da para imaju, ne bi ni znali ko je Homen, da imaju nade, tukli bi se oko stadiona, da znaju šta je revolucija, ne bi trčali na policiju kao ludaci.

I tu je suština, oni nisu revolucija, oni su kazna. Politika dolazi posle njih, dolazi onda kada njihova apatična starija braća, postiđeni, potraže svoje stare patike iz 2000. i kada izađu na ulicu da vrate ono što su im pre deset godina govorili da je njihovo. I zato je Peti oktobar bio tako miran, tako plišan. U njemu su bogati i moćni udarili na moćne i bogate i tamo nije prošlo bez krvi zato što je Koštunica rešio da poštedi Slobu, već zato što je žutima je bila važna vlast, a ne kazna. I zato repriza Petog oktobra, ako je bude, neće biti nimalo plišana, jer ovim klincima nije do vlasti, već do kazne, a ako se očešu i o malo pravde, biće to puna kapa.

POBUNA MARGINE

Možda bi ta starija braća istrčala i danas da Ivica Dačić jedini u Borisovoj vlasti nije zadržao zdrav razum i žrtvovao policiju pod kamenicama demonstranata spasavajući tako i vlast, a možda i Srbiju. Jer da je čovek koji je branio ono što je u nedelju branio Homen bio na Ivicinom mestu, policija bi prvi metak ispalila u vazduh, drugi u meso, a treći u onoga ko joj je naredio. Eto kako je lepo u vlasti imati čoveka kome se već jednom dogodio Peti oktobar, a ne samo ove kojima tek treba da se dogodi.

Otuda je pobuna je u nedelju bila proizvod jasnih socijalnih zakonitosti: možete Srbiju da opljačkate i da ona ćuti, uostalom opljačkali su je i Milošević i ovi posle njega, ali ne možete dve trećine Srbije staviti na marginu i očekivati da će ona pokorno ćutati i pomiriti se da tu sedi; ne možete je doveka ubeđivati da Evropa liči na licidarsko srce na vašaru u Četerežu; ne možete joj reći da ste na Kosovu pobedili jer i Srbija zna da pobednik za ručak ne jede krompir od juče; ne možete joj dati dve crvene za glas na izborima, jer ona će glasati za vas, ali vam to poniženje nikad neće zaboraviti; ne možete joj uskratiti osnovna ljudska prava da čita poštene novine i živi od svoje plate, a onda joj reći kako poštujete ljudska prava tako što pravite gej paradu; i ne možete je na kraju ubediti da je sjebana zato što je primitivna i homofobična jer ona u nedelju nije razbijala kafiće u kojima se skupljaju pederi, već zgrade u kojima rade oni koje, s pravom, krivi za svoju sudbinu.
 

ŠTA ĆE DALJE BITI

Hajde još da vidimo šta će dalje biti. Da u srpskoj vlasti postoji imalo osećaja za vođenje države i minimum empatije za građane, neredi se u nedelju ne bi ni dogodili. To znači da imaju sve kvalifikacije da se opredelie za instinktivno rešenje, koje je gotovo redovno najgore. Dakle, hapsiće, optuživati, spinovati, suditi i zabranjivati, koliko po izboru svoje inteligencije, toliko i po nalozima koje dobijaju od onih stranih ambasada, koje su u nedelju branili kao Masadu. A one, ambasade, vrlo su spremne da Borisa žrtvuju svom glavnom cilju: ovo je prilika da se zauvek u zemlju ukuca sve ono što ne deli njihove planove o budućnosti Srbije, koje je, kao odličan učenik, branio Boža Đelić tvrdeći kako je Srbija rešena da se „bori do kraja” (čijeg kraja?) da dobije kandidaturu za EU.

Zato će Boris već ove nedelje napraviti žestok pritisak na sve opozicione stranke kojima padne na pamet da se okoriste „krvavom nedeljom”, dok za napad na Koštunicu neće čekati ni toliko. Naravno, Boris po svaku cenu želi da spreči političku artikulaciju protesta i zbog toga će pokušati da bar mesec dana drži inicijativu u javnosti, koliko bi moglo da bude dovoljno za taj posao. Slede nam, dakle, bar dvoje novina i bar tri svedoka koji će pod zakletvom ispričati da je Obradović iz Obraza celo leto u Belanovici čitao „Vinetua”, sledi nam otvaranje ozbiljnog rata sa „antievropskim snagama”. Utoliko pre što već vidim kako ambasadori i Borisovi funkcioneri pale ovoga kako nije samo lider ljudskih prava u regionu nego mu se sve ovo događa iz konzervativnih krugova samo zbog toga što vadi Srbiju iz živog blata i vodi je prema svetlima Evrope. Ako ste skeptični pred pitanjem hoće li im poverovati, budite sigurni da hoće, posebno kad potegnu argument koji ne može da odbije: da će, ako on siđe s vlasti, Srbija otići u vražju mater, i da je njegova misija upravo to da čuva vlast po svaku cenu, kao što mu je, samo dan ranije, misija bila da se održi gej-parada po svaku cenu.
 

STRAH I NADA

Da će ga njegovi pratiti u tom novom krugu lirovskog ludila, iz koga ne može izaći kao pobednik, ne sumnjajte. Suviše oni imaju para i ambicija da bi sedeli u kabinetima i čekali ove klince da im dođu po malo pravde. Hoće li ga, međutim, pratiti Ivica, to je pitanje za milion dolara. Ne bih se kladio iz prostog razloga što se već u danu parade pokazalo da o onome što Boris mora da radi Ivica ume i da razmišlja.

Na kraju, hajde da podvučemo šta se to zapravo u nedelju dogodilo. Srbija je ustala, i to ne samo navijačka već i jedna mnogo šira Srbija koja je do sada držala glavu uvučenu u ramena samo zato što nije verovala da je drugačije moguće, i to će biti sve vidljivije što vlast više bude proganjala huligane, ekstremiste i klerofašiste, što su pojmovi u čije značenje bi ovdašnji Kardinal Rišelje mogao da strpa i Gandija. Ali, važnije od toga je da su u nedelju neki procesi konačno i nepovratno otvoreni; oni jesu sirovi i neartikulisani, ali jednako mogu da se artikulišu, kao što mogu i da se izvitopere, pa i da prerastu u sopstvenu suprotnost.

Iako ni na koji način nije neophodno da nam to stvori novu osetljivost prema Borisovoj vlasti, mi danas ne možemo da znamo šta je na kraju tog procesa, hoće li on izaći na dobro ili na zlo. Tim pre što su - i to držim za najvažnije - u nedelju ustale nabolja i najgora Srbija, što će reći ona koja teži i modernizaciji i napretku i koja jasno vidi da je Boris ne vodi u tom pravcu, ali i ona kojoj je sloboda sinonim za izolaciju a svaki napredak prepreka za čuvanje onoga što drži svojim okamenjenim svetinjama. Obe te Srbije ustale su protiv žute mediokritetske Srbije, koja bezmalo deset godina i sa Srbima i sa svetom posluje na dođem ti i koja je u tom otvorenom procesu izgubila svaki legitimitet, koja se do danas držala na balansu manipulacije i sile, a od danas će još neko vreme opstajati na mnogo više sile i mnogo manje manipulacije. Zato je mnogo važnije koja će od ove dve Srbije kojima se otvorila šansa uspeti da je iskoristi. Ali korak je napravljen: do danas nismo imali budućnost, od danas, naša budućnost jeste i naš strah i naša nada.