Učitelj koji postade vojvoda

18.11.2018. god.

Jovan S. Stojković (1875–1920), poznatiji kao vojvoda Babunski, bio je jedan od najslavnijih starih četnika. Osnovnu školu je započeo, sa zakašnjenjem od dve godine, u selu Omoranu, jer u rodnom Mertolcu nije bilo škole, a završio u varoši Velesu. Gimnaziju je pohađao u Valjevu i Beogradu. Želeo je da postane prosvetar te je Bogoslovsko-učiteljsku školu počeo, 1891, u Nišu, a diplomu stekao u Beogradu 1896.

Posao učitelja započeo je u Tetovu što se nije mnogo dopalo članovima VMRO-a, koji su u tom delu turskog carstva odnarođavali i bugarčili Srbe. Kada su mu isti ubili brata i sinovca, učitelj Jovan Stojković, koji je pukim slučajem bio pošteđen, ostavlja školsku tablu, uzima pušku i odlazi u goru da bi svoje osvetio, pridruživši se komitama.

Bio je neuhvatljiv iako su ga turske i bugarske potere proganjale. Dosta brzo učitelj Jovan svojom ludom hrabrosti i promišljenosti nadaleko se pročuo, te postaje komitski (četnički) vojvoda, koji je sa svojim jedinicama branio rodni kraj (planina Babuna sa okolinom), zbog čega je i dobio poznatiji naziv.

Jedne novembarske noći 1915, kada je ledena sitna kiša probijala i najbolju kabanicu, a hladan vetar brisao sve pred sobom, sa prihvatnih položaja oko Krivolaka i Kavadarca, sa Crne reke pa niz Vardar kroz Demir-Kapiju i Đevđeliju, povlačila se francuska 122. divizija. Sa njima je išao i vojvoda Babunski. Ceo bataljon te divizije išao je drugim putem i ulogorio se skoro na vrh brda ’Odža Tepe. Kada je došla naredba za dalje povlačenje, komandant bataljona je bio peš. major Butri. Noć beše mrkla, a teren sasvim nepoznat... Kada se u puku doznalo za sudbinu zaostalog francuskog bataljona, bugarske jedinice su 10-15 kilometara prešle, ostavljajući za sobom ceo francuski bataljon sa njegovim komandantom i štabom.

Francuzi behu zabrinuti, jer se uopšte nije moglo pomoći zalutalom bataljonu. Babunski se ponudi, da sa svojim ljudima izvuče bataljon iz bugarske pozadine. Slušajući ga šta hoće da uradi, Francuzi su ga s nevericom gledali. No, Jovan Babunski se uopšte nije slagao s njima, jer se do tada bezbroj puta ranije uspešno izvukao kao pravi „Gorski car”. Na svoju ruku uzima 30-40 odabranih četnika i nekoliko žandarma, koji su dobro znali teren.

Mala družina neopaženo ulazi u bugarsku pozadinu sve do brda ’Odža Tepe, gde je na vrhu i dalje bio francuski bataljon, koji Bugari još nisu primetili. U podnožju brega bio je bivak jednog dela bugarske komore, koju su četnici tiho ućutkali i odatle neopaženo, kosinom, otišli do vrha da sakupe zalutali francuski bataljon. Istim putem su se vratili.

Sve vreme nije se čuo nijedan pucanj, niti bomba. Samo je nekoliko vojvodinih momaka bilo lakše povređeno, dok su Bugari imali veliki broj izginulih. Kada su se svi vratili, Francuzi nisu mogli da veruju, bacali su kape uvis uzvikujući: „Vive les Serbes!” Za ovaj podvig saznala je te noći cela 122. divizija, a i Komanda istočne vojske u Solunu.

Idućeg dana u selu Mirovči kraj Đevđelije, komandant ove Divizije je pred celim strojem odlikovao je Babunskog Ordenom Legije časti petog reda i to je bilo prvo strano odlikovanje, koje je jedan Srbin primio na Solunskom frontu.

Kosta Đ. Knežević, Politika