Grobovi Solunaca zarasli u šumarku između salaša

12.11.2018. god.

Ovde je zaboravljeno i salašarsko srbsko groblje koje će možda biti predmet istraživanja arheologa koji će se jednog dana čuditi odakle groblje u toj pustari

Ljubomir Boškov Buba na salašu je 65 godina. Negde tu u blizini je Ferenc Erdei. Njih dvojica su jedini ostali na ovim usamljeničkim mestima gde danju potpuni mir narušavaju oglašavanja domaćih, a noću divljih životinja. Ovde borave neprekidno i stalno. Ostali su otišli ili se pojave povremeno. Gase se salaši između Begeja i Tise na udaljenim pustarama.

Sem dva pomenuta, ostali salaši baš nisu autentični. Radi se uglavnom o neuspelim pokušajima, ili turističkim ili poslovnim. Mnogi ovde hoće na brzinu da počnu gajenje stoke ili biljnih i voćarskih kultura. Klasični ratari imaju donekle uspeha, jer na periferiju izlaze povremeno i ne zasite se tako brzo kao ostali.

Krajem 19. veka, tačnije 1890. pored tadašnjeg Velikog Bečkereka naseljava se 420 mađarskih porodica. Oni su podigli naselje, nazvano Mužlja, a na parcelama koje su dobile pojedine porodice bilo je mesta za kuće i malo okućnica. Novopridošli meštani nisu imali od čega da žive pa im je tadašnja ugarska država odmah dodelila po 18 jutara zemljišta. Ono je bilo dosta udaljeno od kuća i ratarima je bilo naporno da svaki dan pešače ili da sa zapregama odlaze u njive. Postepeno su gradili skloništa i kolibe u kojima su mogli da prespavaju.

– Tako su nastajali salaši i nikle prave kuće – kaže Ištvan Prec, Mužljanac koji se dugo bavi istorijom salaša. – Među prvima su tu bile porodice Palfi, Roža, Mikloš, Đembel, navodi on i dodaje da još postoji kuća na salašu u koju su ugrađene masivne grede od građe dopremljene sa Erdelja, sa Karpata.

Ispočetka su se salašari najviše bavili stočarstvom, a tu su stočarili i Bečkerečani kojima je grad davao zemlju pod zakup. Interesantno je da su se ovde nakon Prvog svetskog rata doseljavali i Srbi i to na dva načina. Dolazili su oni koji su stizali iz Mađarske, a zvali su ih optanti. Jedan deo njih je stigao i zbog razmene stanovništva, jer su tamo odlazili Mađari i u nekim prilikama menjali kompletnu imovinu.

Na migracije je uticala i agrarna reforma u Kraljevini SHS. Zemlja veleposednika je oduzimana i deljena, pre svih ratnicima dobrovoljcima nakon završetka Velikog rata. Po tom principu na salaše između Begeja i Tise stigle su i porodice Solunaca. O tome danas svedoče ostaci spomenika skriveni u jednom šumarku koji se nalazi na osami poput ostrva okruženog njivama. Tu su sahranjeni Srbi pravoslavci što se vidi po obeležjima na spomenicima koji su, nakrivljeni, oštećeni položeni i može da ih pronađe samo onaj koji za njih zna. Pored ratnika tu su i članovi njihovih porodica i potomci. Kako su se potomci iseljavali sa salaša, i išli za boljim životom oni su svoje roditelje sahranjivali po grobljima u urbanim sredinama, a na pomenutom groblju bilo je sve manje sahrana. Postepeno je ono zaraslo i potpuno utonulo u šumu. Na ratnike još podsećaju njihove slike u uniformama na spomenicama.

(Foto Đ. Đukić / Politika)

Deda po majci Ljubomira Boškova Bube dobio je salaš kao dobrovoljac koji je bio u Čikagu na pečalbi, a tamo je otišao iz rodne Gornje Sanice, sela iz Bosne pored reke Sane. Zvao se Jovan Škundrić, a njegova ćerka i Ljubomirova majka udala se za Boškova iz Botoša. Bubo je došao na salaš sa dve godine, a danas mu je 66. Tu je odrastao i živeo pa zaradio i penziju u zrenjaninskom „Radijatoru” putujući sve vreme biciklom, pa i zimi. Na groblju su mu sahranjeni baba i deda, a poslednji je tu našao trajno počivalište salašar Sava Gažić, optant.

Salašari nerado govore o broju stoke, a i ne znaju tačan broj. Pored krava i ovaca tu su svinje mangulice, ćurke, kokoške i morke koje su preplavile dvorište oko kuće. U njoj ima kupatilo, a vodu greje preko solarnih kolektora. Njih je ugradio odavno jer je električnu energiju sa bandere dobio tek ove godine. Ima sira, suvog i sirovog mesa u izobilju. Uopšte ne pije alkohol, ali nikad nije bez rakije jer mu dolaze prijatelji.

Seća se komšija Sime i Krstinje. Ona je bila Crnogorka, a pošto ovde nisu svikli na to ime zvali su je Kristina. Simo je bio Hercegovac i solunski dobrovoljac. Kažu da je u drugom svetskom ratu povadio sve zube jer su mu bili zlatni. – Bolje da ih vadim nego da naiđe neka banda pa da mi zbog zuba na brzinu odseče i glavu – objasnio je.

Kristina je rano ostala udovica i sama se borila sa salašom. Jednom nedeljno odlazila je s konjem i kolima na pijacu u Zrenjanin i vozila živinu. Svi su za nju znali. Od prodaje svojih proizvoda othranila je i odškolovala dvoje dece.

Ferenc Erdei na svom salašu je četvrta generacija. On je potomak Mađara koji su se ovde doselili iz Mužlje. Sa njim živi supruga Katalin, deca su otišla od njih u grad. Navikli su da žive sami, gaje živad, krave, ovce. Oko salaša raspoređeni su psi. Tu su da sprečavaju lisice i šakale koji kruže oko salaša. Naročito zimi.

Đuro Đukić, Politika

Izvor
Foto: Đ. Đukić / Politika/ vostok.rs