Kome smeta „Ratni dnevnik“ generala Pavkovića? Za „Vostok“ govori kontraadmiral Boško Antić

11.11.2018. god.

Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu predstavljen je „Ratni dnevnik komandanta Treće armije“ generala Nebojše Pavkovića. Ratni dnevnik je svedočanstvo borbe Vojske SR Jugoslavije protiv terorističkih grupa i NATO agresora tokom sukoba na Kosovou 1998/99 godine. Knjiga je izazvala veliko interesovanje kako kod domaće javnosti, naravno pozitivno, tako i kod nekih prozapadnih krugova koji su osudili ovo delo kao delo "ratnog zločinca".

O značaju ovog dela i reakcijama, razgovarali smo sa priređivačem knjige, kontraadmiralom Boškom Antićem.

Boško, pre svega što ste izdvojili vreme za ovaj intervju. Za širu publiku, molim Vas da nam kažete nešto o sebi.

- Ja sam kontraadmiral u penziji. Završio sam sve nivoe školavanja u JNA, bio komandant broda, operativac, komandant plovne jedinice, na dužnosti u Generalštabu, rukovodilac grupe nastavnika Ratne motnarice u Katedri taktike Generalštabne akademije, nastavnik, načelnik klase i nečalnik Škole nacionalne odbrane i kojoj sam u šest generacija, sa nastavničkim sastavom naše najviše vojne škole, iškolovao 95 generala i 148 pukovnika. Među njima su načelnici Generalšataba, ministar odbrane, državni sekretari, komandanti armija, korpusa i brigada, načelnici sektora i uprava u Ministarstvu odbrane i Generalštabu, nastavnici u vojnim školama, vojni izaslanici...

U Generalštabu, u sektoru u kome sam bio, bio sam referent za naučnoistraživački rad, doktrinu i koncepciju... U Školi nacionalne odbrane učestvovao sam u realizaciji nastavnih planova u oblasti operatike strategije i ratovodstva i stekao zvanje vanrednog profesora.

Objavio sam desetine knjiga, stotine naučnih, stručnih i publicističkih članaka, izradio scenarije za nastavne i dokumentarne filmove, bio vojnopolitički komentator na Radio Beogradu, učestvavao u mnogim televizijskim emisijama i dokumentarnim filmovima... Učestvao sam na mnogum naučnim i stručnim skupovima i podnio desetine saopštenja i referata, a mnogi id njih su objavljeni u zbornicima radova sa tih skupova.Ž

Bio sam ekspert odbrane pred Haškim tribunalom, sudski veštak na Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu,

U Odbrambenom ratu 1999. godine bio sam predsednik Suda za pomorski plen, savetnik komandanta Ratne mornarice i koordinator rada Službe za informisanje Ratne mornarice.

- Nedavno je predstavljen „Ratni dnevnik komandanta Treće armije“, generala Nebojše Pavkovića, moglo bi se reći delo od istorijskog značaja, a u čijoj pripremi ste učestvovali i Vi.

Promocija „Ratnog dnevnika komandanta Treće armije“ na 63. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, 22. oktobra 2018. godine (kontraadmiral Boško Antić drigi s leva)

Da, ovo je kapitalno delo, bez koga se neće moći pisati istorija, na koje će se pozivati mnogi istoričari i naučnici drugih naučnih oblasti sa bilo koga aspekta budu posmatrali odbranu od agresije NATO 1999. godine, posebno ulogu Treće armije u njoj.

Generala Nebojšu Pavkovića poznajem skoro 25 godina. Bio je načelnik Katedre operatike u Školi nacionalne odbrane kada sam došao na dužnost nastavnika u ovoj našoj najvišoj vojnoj školi. Odmah sam uočio mir i prijatnu atmsoferu u Katedri, a načelnik je bio taj koji je stvarao takvu atmosferu. Nakon njegovog odlaska na Kosovo i Metohiju, postavljen sam na dužnost načelnika klase, kasnije i načelnika Škole nacionalne odbrane i sa pet generacija svake godine smo po nekoliko dana provodili na Kosovu i Metohiji realizujući nastavni plan i program.

General Nebojša Pavković je bio operativac, načelnik Štaba i komandant Prištinskog korpusa koji je svojim prisustvom i odnosom prema svojim bivšim kolegama iz Škole nacionalne odbrane i slušaocima plenio svojom neposrednošću, dočekujući nas sa osmehom i pozdravljajući se sa svakim pojedinačno, što baš i nismo doživaljavli u nekim drugim jedinicama. Na tim putovanjima shvatili smo da su jedinice Prištinskog korpusa, praktično, u ratnom stanju iako je zvanično vladao mir.

Takav odnos generala Nebojše Pavkovića nastavio je i kao komandant Treće armije i 11. februara 1999. Godine u Đakovici, nakon njegovog izlaganja situacije na Kosovu i Metohiji, slušaoci 42. klase Škole nacioanalne odbrane rekli su jednoglasno: „Ako treba svi dolazimo!“ I došli su, dva slušaoca i jedan nastavnik su odlikovani Ordenom za hrabrost, dva su ranjena, jedan je napravio podvig kad je doveo 211. oklopnu brigadu iz Kraljeva na Kosovo i Metohiju, a da „moćna“ osmatračka služba NATO-a nije ništa otkrila.

Ja sam, kao glavni i odgovorni urednik, pripremio za štampu prvo izdanje „Ratnog dnevnika komandanta Treće armije“, koji je autorsko izdanje i čija promocija tek sledi. Priprema je trajala gotovo dve godine, jer je saradnja sa autorom održavana na velikoj udaljenosti iz već poznatih razloga.

U ovom drugom izdanju Medija centra „Odbrana“ sam stručni redaktor i recenzent.

Lako je bilo sarađivati sa generalom Pavkovićem na pripremi ovog dela od preko 2.000 stranica, jer on prihvata svaku dobronamernu sugestiju, nije sujetan i zahvalan je za sve ono što se učini da bi ovo delo ugledalo svetlo dana i pojavilo se pred čitaocima.

Zahvalan sam general-pukovniku Nebojši Pavkoviću, mom pretpostavljenom u Školi Nacionalne odbrane, sa kojim sam upoznao Kosovo i Metohiju na komandantskim putovanjima Škole naciionalne odbrane, na poverenju koje mi je ukazao poveravajući mi pripremu za štampu ovog dela, kojoj sam pristupio i koju sam obavio sa puno emocija ponovo „putujući“ stranicama ovog rukopisa sa mojim dragim slušaocima iz Škole nacionalne odbrane Kosovom i Metohijom, Južnom i Istočnom Srbijom, a tamo su bili: general-major Vladimir Lazarević – komandant Prištinskog korpusa, general-major Ljubiša Stojimirović – načelnik Štaba Treće armije, general-major Tomislav Mladenović – pomoćnik za pozadinu Treće armije, pukovnik Veroljub Živković – načelnik Štaba Prištinskog korpusa, pukovnik Dragan Živanović – komandant 125. motorizovane brigade, pukovnik Božidar Delić – komandant 549. motorizovane brigade, pukovnik Krsman Jelić – komandant 243. mehanizovane brigade, pukovnik Radojko Stefanović – komandant 52. mešovite artiljerijske brigade i načelnik Odeljenja za operativno-nastavne poslove i obuku Prištinskog korpusa, pukovnik Ljubiša Diković – komandant 37. motorizovane brigade, pukovnik Miloš Mandić – komandant 252. oklopne brigade, pukovnici Mile Stanojković, Slobodan Đinđić, Tihomir Milosavljević... Tu su moji slušaoci iz 42. klase Škole nacionalne odbrane – pukovnik Radoslav Babić, potpukovnik Mladen Božić, pukovnici Dragan Lalović i Novak Paprica, a i oni iz 43. klase – pukovnik Mladen Ćirković – komandant 15. oklopne brigade, general-major Milan Đaković – načelnik Odeljenja za operativno-nastavne poslove Treće armije, pukovnik pok. Stojadin Antić – načelnik bezbednosti Treće armije, pukovnik Momir Stojanović – načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa, pukovnik Miloš Đošan – komandant 52. artiljerijsko-raketne brigade PVO, pukovnik Miloje Miletić komandant 78. motorizovane brigade..., bezbroj poznanika koje sam upoznao prilikom ovih putovanja, među njima pukovnike Mirka Starčevića, Stojana Markovića, Milorada Stanojevića, potpukovnika Stojana Konjikovca, potpukovnika Milička Jankovića, komandante graničnih bataljona...

- Koji je značaj „Ratnog dnevnika“ generala Pavkovića? Da li možemo reći da je delo od državno-istorijskog značaja, kao i delo koje će čuvati od zaborava prelomne trenutke u srbskoj istoriji?

Konačno smo shvatili da našu istoriju moramo pisati sami i da je moraju pisati oni koji su je stvarali, jer kada je budu pisali drugi ona će biti pisana iz njihovog ugla.

Da će biti pokrenuta Edicija „Ratnik“ rekao mi je ministar odbrane, Aleksandar Vulin, u Novom Bečeju prošle godine kada je otkrivena Spomen bista heroju Aprilskog rata 1941. godine, komandantu legendarnog monitora „Drava“ poručniku bojnog broda prve klase Aleksandru Beriću, rođenom u ovom gradu. Kao i sve što je obećao ministar odbrane je i ovo obećanje raelizovao.

Obradovao sam se tome i posebno mi je zadovoljstvo što je „Ratni dnevnik komandanta Treće armije“ prvo delo u ovoj Ediciji.

„Ratni dnevnik komandanta Treće armije pod naslovom - Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju 'Milosrdnog anđela“, Medija centar „Odbrana“ objavio je u četiri toma, a na čelu realizatora, kao glavni i odgovorni urednik, je Dragana Marković.

Na ovo pitanje odgovoriću onako kao što sam to rekao na promociji na Međunarodnom sajmu knjiga, 22. oktobra 1999. godine.

Ratni dnevnik podeljen je u tri dela.

Prvi deo obuhvata period od prijema dužnosti komandanta Treće armije do početka agresije. Posebno j interesantno ono što je rečeno za negativnu ulogu Misije OEBS i manipulacijama i laži Vokera oko događaja u Račku, koji su iskorišćeni kao opravdanje za agresiju, koja je mnogo ranije planirana.

Veoma uspešno su u ovom delu opisani napori državnog rukovodstva da se spreči agresija i sačuva mir, kao i spremnost Treće armije da se agresoru dostojno suprotstavi.

Drugi, najobimniji, deo obuhvata opis događaja u toku sedamdeset osam dana agresije. Manirom vrhunskog hroničara, svedoka događaja i čoveka koji je najviše uticao na njihov razvoj, general-pukovnik Nebojša Pavković hronološki, argumentovano i dokumntovano, iz dana u dan, iz sata u sat i iz minuta u minut, opisuje sve ono što se desilo tokom 1999. godine u zoni odbrane Treće armije, s težištem na 78 dana agresije na SR Jugoslaviju i na Kosovu i Metohiji gde je proveo sve vreme agresije, komandujući Armijom u celini, neprekidno sa svojim vojnicima, podoficirima, oficirima i generalima na komandnim mestima i borbenim položajima izlažući se opasnostima. Činio je to svestan da komandant mora ličnim primerom i svojom hrabrošću uticati na borbeni moral svojih vojnika, a mogao je to jer je bio hrabar i iskusan general.

Treći deo obuhvata period od potpisivanja Kumanovskog sporazuma do ukidanja ratnog stanja, s težištem na izumeštanje snaga Prištinskog korpusa sa Kosova i Metohije, naglašavajući da su pripaodnici Treće armije završili sve zadatke i da Treća armija nije poražena, a time ni Vojska Jugoslavije u celini. Iz teksta se jasno može izvuči zaključak koliko mu je teško palo napuštanje Kosova i Metohije. U ovom delu je opis događaja do kraja 1999. godine.

Na kraju su prilozi u kojima je dat komandni kadar Treće armije i dokumenti kojima argumentuje sve svoje navode, recenzije i biogarfija autora čiji sam autor.

U celom ovom Ratnom dnevniku provejava njegovo poverenje u ljude, na koje se oslanja i koji su deo jedinstvenog komandovanja snagama Armije, pri tome nikad sebe ne stavlja u prvi plan, već kaže „Laza i ja, Đaković i ja...“, navodeći s puno poštovanja i visoko ocenjujući svog načelnaka Štaba, komandante korpusa, pomoćnike, komandante brigada, svoje obezbeđenje, vojnike koje upoznaje na borbenim položajima, u rovovima...

Ovakav odnos prema svojim saborcima treba da bude školski primer novim generacijama, novim komandantima Vojske Srbije, pa predlažem da se obavi promocija i u Vojnoj akademiji. To treba da bude tema u izučavanju rukovođenja i komandovanja ili, kako se danas kaže, menadžmenta u komandovanju, a ja se nadam da ćemo se brzo vratiti našoj terminologiji i našoj ratnoj veštini koju su izgradile naše slavne vojskovođe, među kojima je i general-pukovnik Nebojša Pavković sa svojim nerazdvojnim saborcem generalom Vladimirom Lazarevićem. Molim novinare da ne pokušaju da ih razdvoje ističući sad jednog sad drugog.

Komandant herojske Treće armije beleži sve hrabre podvige njenih pripadnika, a za poginulim koje po imenu, jedinici i mestu pogibije navodi svaki dan, žali i stalno podseća da ih ne smemo zaboraviti, ni njih ni njihove porodice, koje smo nažalost, u najvećem broju, zaboravili, a poznavajući ga siguran sam da se to ne bi desilo da nije doživeo ono što je doživeo. Ostajući veran tom svom stavu naveo je njihova imena podižući im tako svojevrstan spomenik, jer nije umro onaj ko nije zaboravljen, a njihov komandant ih nije zaboravio.

- Nakon promocije knjige, veliki deo prozapadnih medija, kao i pronato organizacija su oštro osudili objavljnjivanje knjige jer se navodno, po njima, radi o "ratnom zločincu". U čijem interesu oni to rade i kome je to od koristi?

Za mene reakcija pronatovskih organizacija nije nikakvo iznenađenje.Takve raekcije traju od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, koji se želi prikazati kao kapitulacija Vojske Jugoslavije. Poznato je da vojska ne vodi rat, da vojska vodi oružanu borbu i ona je izvršila svoj zadatak. Počelo je odmah nakon saznanja da snage Prištinskog korpusa, Treće armije i Vojske Jugoslavije nisu uništene kako su u toku agresije javnosti saopštavali zapadni mediji, posebno njihov glasnogovornik Džemi Šej poručujući da Srbe treba bombardovati jer će to oni brzo zaboraviti. E, neće to Srbi zaboraviti!

To su one snage koje su tražile nastavak bombardovanja i pored ogromnih žrtava, i ljudskih i materijalnih.

Te snage ne optužuju samo one koje su oni koji su ih predvodili izručili Haškom tribunalu da im se sudi zbog toga što su branili svoj narod izmišljajući komandnu odgovornost koja jedino važi za Srbe, a za Orića, Haradinaja i njima slične nalaze opravdanje da nisu mogli „efektivno da komanduju svojim snagama“.

To su one snage koje se ni jednom rečju nisu osudile zločine nad Srbima u Hrvatskoj, u Bosni Hercegovini, na Kosovu i Metohiji... Ali zato svaku smrt u drugih u borbi proglašavaju zločinom, čak i genocidom ... I Karla del Ponte je izjavila da Kosovo ne može biti nezavisna država, da Haradinaj ne može biti premijer jer je ratni zločinac, ali te snage to ne čine.

Tim glasnogovornicima onih koji su ubijali nevinu decu, žene, starce... ne smetaju njihova viđenja događaja 1999. godine, ne smeta im ni izjava Haradinaja da je lično ubio policajca, ni izjava njegovog brata „da je ubijao Srbe i da mu je žao što nije onoliko koliko je želeo“.

Među njima je i onaj koji je revnosno podizao optužnice protiv pripadnika naše Vojske i Policije, ali ni jednu protiv onih koji su počinili zločine nad Srbima.

- Koji je cilj osude ovog kapitalnog dela od strane pronatovskih organizacija i medija u Srbiji? S druge strane, takođe prozapadni pojedinci i organizacije su pokazali veliku zainteresovanost? Da li kontradiktornost reakcije samo potvrđuje ozbiljnost i vrednost ovog dela?

Nalazimo se u vremenu kada se pokušava izvršiti revizija istorije 20. veka, vremenu kada se fašisti proglašavaju antifasistima, a antifašisti fašistima, vremenu kada se žrtve proglašavaju zločincima, a zločinci žrtvama, vremenu kada se poraženi proglašavaju pobedikom, a pobeđeni poraženim.

I u ovom slučaju nastoji se opravdati agresija na SR Jugoslaviju, pre svega vojnički poraz koji je agresor pretrpio i pored svoje nadamoćnosti u svim segmentima. Agresor nije postigao postavljeni cilj da uništi Vojsku Jugoslavije za nekoliko dana, a onda je prešao na uništavanje cele zemlje, rušeći sve što je stvarano decenijama, uz velike civilne žrtve.

Vojska Jugoslavije je u takvoj situaciji imala za cilj da sačuva ljudstvo i materijalna, borbena i neborbena, sredstva. Autor jasno i dokumetovano potvrđuje da je taj cilj ostvaren, a planeri uništavanja Vojske Jugoslavije, su bili šokirani kada su videli da se jedinice Prištinskog korpusa, posle Kumanovskog sporazuma, izmeštaju sa Kosova i Metohije bez većih gubitaka, a da su na Kosovu i Metohiji su svojom „moćnom“ borbenom tehnikom uništavali lažne mete.

- Takođe su kritike upućene i Ministarstvu odbrane Republike Srbije koje je imalo sluha da se ovo kapitalno delo objavi.

Ministarstvo odbrane i jeste na udaru, a posebno ministar odbrane Aleksandar Vulin. Ne kritikuje se samo izdavanje ovih dela, kritikuje se sve što se čini da se sposobnost Vojske Srbije uzdigne na viši nivo. Smeta im porast ugleda Vojske u narodu i sprečavanje da se Vojska pretvori u Civilnu zaštitu.

Da, konačno je neko shvatio da se herojima odbrane 1999. godine posveti veća pažnja, da se ukazujući njima poštovanje stavi do znanja dolazećim generacijama da će i njihova dela u odbrani otadžbine, ako bude, potrebno, budu pravilno vrednovana.

- U Srbiji se poslednjih godina promenio zvanični stav države Srbije prema njenim herojima, a koji su nepopravdno i mučki napuštani od same države, satanizovani i osuđivani. Mnoge državne izdaje od strane prozapadnih vlasti u Srbiji posle 5. oktobra izlaze na videlo. Niko se o tome ne bavi u krivično-pravnom smislu, ali bar neposredni svedoci i časni akteri kritičnih događaja iznose činjenice o tome, te svako u pisanim delima i svedočenjima dobija svoje mesto u istoriji?

Posle oktobarskih događaja 2000. godine počeo je pogrom kadrova koji su se herojski borili 1999. godine, koji su svojim moralom i vojničkom veštinom nadmašili agresora, čiji su komandanti pretili da će za 2-3 dana uništiti Vojsku Jugoslavije.

Umesto priznanja usledila je osveta i kompletan komandni kadar je sklonjen, Vojska je svedena na ono što su agresori želeli, moćna borbena tehnika je uništena, narušena je kadrovska politika, usvojena je terminologija zbog koje se naše slavne vojskovođe prevrću u grobu. Izvođene su vežbe gašenja požara, spasavanje čoveka koji je pao u vodu, rad na kontrolnom punktu na ulazu u kasarnu...

I, naravno, zastupnicima takvog kursa i degradacije Vojske smeta što se današnje državno i vojno rukovodstvo vraća našem tradicionalnom vrednovanju snaga odbrane, što se ovih dana izvode vežbe sa 8.000 učesnika, a ne nekoliko desetina ili stotina u njihovo vreme.

Jednog dana će istorija, ako ne pravni sistem, odrediti pravo mesto onima koji su heroje odbrane satanizovali, osuđivali i izuručivali Haškom tribunalu, a samo su branili svoj narod i svoju otadžbinu Srbiju.

Istina se neće moći sakriti, a tome pun doprinos treba da daju direktni učesnici u odbrambenom ratu 1999. godine. To će, svakako, učiniti preko Edicije „Ratnik“, ali i drugim delima, kao što je napr. Studija „Vojska Jugoslavije u odbrambenom ratu 1999. godine“, koju je Klub generala i admirala Srbije pripremio za štampu povodom obeležavanja 20 godina od agresije.

Razgovarao Vanja Savićević

Izvor
/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
NATO
književnost

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za