Povratak srbskih argonauta

05.11.2018. god.

Na današnji dan, pre sto godina, Vrhovna komanda je naredila Brodarskoj komandi da se vrati na Dunav i Savu, odakle su se, posle herojskog otpora snagama feldmaršala Makenzena u oktobro 1915. Godine, srbski brodarci-dobrovoljci, pripadnici improvizovane srpske Rečne flotile, povukli su se sa svojom vojskom preko Ababnije na obale Jadranskog i Jonskog mora.

Tu su formirali Brodarsku komandu i opremili svoj brod “Srbiju”, povukli su se sa svojom vojskom u Solun i položili zakletvu. Kada je srbska vojska krenila ka Srbiji, preko Bugarske i od Vidina Dunavom, vratili su sena svoje reke Dunav i Savu. Dok su mitski Argonauti išli po zlatno runo srbski su išli po zlatnu slobodu.

Brodarska komanda je u svom sastavu 19. juna 1918. godine imala: jednog višeg oficira i devet nižih oficira, dva kapetana duge plovidbe, pet kapetana rečnih brodova, četiri krmara rečnih brodova, tri mašinista rečnih brodova, dva inžinjera, jednog poslovođu radionice, jednog tehničara, jegnog knjigovođu, jednog blagajnika, 81 mornara (sa Save i Dunava 59 i 22 dobrovoljca), 20 zanatlija, 22 vojnika – neborca, šest vozača, četiri motorista i četiri kormilara za motorne čamce (svo ljudstvo je bilo organizovano u dve čete), brodarsku radionicu i brodove – torpiljarku «Srbija», motorni čamac «Zrak», motorni čamac MČ-1, motorni čamac «Engleski», motorni čamac «Sloboda», motorni čamac «Sveti Đorđe», jedan ponton, dva obična čamca, četiri manja čamca, tri ribarska čamca i tri ribarske barke.

Kao što se mitski Odisej, nakon “lutanja” i iskušenja, vratio na svoju Itaku i svojoj Penelopi, tako su se i srbski brodarci, nakon tri godine i puta preko tri mora, vratili na svoje reke - Savu i Dunav.

Komandant Brodarske komande je još 16. oktobra 1918. godine od načelnika Saobraćajnog odelenja Vrhovne komande tražio da se izvrše pripreme za prelazak u Beograd. Razlog je bio i taj što su savezničke (francuske) trupe žurile ka Dunavu, pa se komandant Brodarske komande bojao da će oni tamo stići u preuzeti sve brodove.

Naređenje Brodarskoj komandi da krene za Beograd

Desilo se to nakon što je srbska vojska oslobodila Beograd 1. novembra 1918. godine. Dok su pešadinci, artiljerci i konjanici na brodu “Srbija” savlađivali buru i oluju na moru, mornari i brodarci su zauzvrat jurišali na bugarske, austrijske i nemačke rovove. Pred njihovim naletom neprijatelj je panično bežao. Vrhovna komanda je 5. novembra naredila komandantu Srpske brodarske komande da se sa ljudstvom odmah prebaci iz Soluna, preko Skoplja za Beograd. Potpukovnik Milan Radojević je sa grupom brodaraca (105 ljudi, naoružanih sa 80 karabina i dva mitraljeza) na Dunav stigao preko Bugarske, dobivši naređenje od Vrhovne komande da se odmah prebaci iz Soluna u Beograd. Trebalo je da se taj put odvija preko Skoplja, ali je komandant savezničkih snaga u Solunu, general Franš d’Epere, naredio se putuje preko Bugarske. Putovali su vozom iz Soluna (7. novembra) do Kumanova, a odatle kamionima preko Krive Palanke za Đuševo, Aleksandrovo i Vidin, gde su stigli 15. novembra.

O svom putu Milan J. Radojević će kasnije napisati članak “Srbska brodarska komanda kroz Bugarsku 1918”, koji je objavljen u “Ratničkom glasniku” za 1937, sveska 2 i 3.

Komandant Odbrane Ade Ciganlije i prvi komandant srpske Rećne flotile i srpske Mornarice

- U pristaništu nije bilo broda da se odmah prebace u Srbiju. Radojević je tražio pomoć od francsukog komandanta. Posle niza pokušaja da se spreči da srbski brodari pre stignu u Srbiju od Francuza, brodarci su popravivši jednu vedetu, njih 21, krenuli vedetom u 10 časova 20. novembra. Stigli su do ušća Suvodolske reke, gde se vedeta nasukala, a odatle pešice do Brze Palanke. Vedeta je u međuvremenau odsukana i uplovila je u Brzu Palanku vijući srpsku zastavu. Iz Brze Palanke je otplovila za Kladovo. Drugi deo brodaraca je išao pešice i kamionima. Radojević se vratio brodom “Apatin”(bivši srbski “Beograd”) po ostale brodarce u Vidin. Nakon još jednog putešestvija doplovili su u Beograd 29. novembra. Brodarska komanda je u Solunu bila potčinjena Saobraćajnom odelenju srpske Vrhovne komande, a po dolasku u Beograd Brodarska komanda je stavljena pod komadnu Inžinjerijskog odelenja srpske Vrhovne komande.

Kada je “Rešenjem komandanta Savezničkih vojsaka” o.br. 5802/3 admiral Trubridž postavljen za komandanta plovidbe na Dunavu, Brodarska komanda je stavljena pod njegovu komandu. O tome je Vrhovna komanda 11. novembra obavestila komandante Prve i Druge armije. Ovaj engleski admiral bio je u Solunu komandant svih savezničkih pomorskih transportnih snaga i snabdevanja morem. Njemu je bila indirektno potčinjena i naša Brodarska komanda nakon dolaska u Beograd. Trubridž je jedno vreme bio komandant vez vojske. Broj pripadnika srpske Brodarske komande je bio nedovoljan. Zbog toga je naređeno da komandant Brodarske komande zaposli sav brodarski personal na vojnoj dužnosti u srbskoj vojsci i prikupi sav nezaposleni personal Srbskog brodarskog društva. U disciplinskom pogledu celokupno brodarsko osoblje u srbskoj službi stavljeno je pod komandu Brodarske komande.

Nažalost, sa svojim mornarima, na obale Save i Dunava nije mogla i njihov brod “Srbija”. Teško su se s njom rastali, nosili su je u srcu čitavog života.

Prvi komandant srpske Rečne ratne flotile i prvi komandant srpske ratne mornarice Milan J. Radojević je sa svojim brodarcima krenuo na novi proboj preko Balkanskog poluostrva - ovaj puta u suprotnom pravcu, ka slobodi. I ovaj puta su uspeli. Komandu nad svojim brodom ostavio je Dubrovčaninu Andri Beniću, koji je u pismu svojoj porodici pisao 23. oktobra 1918. godine:

“... Odnazad osam dana uzeo sam zapovjed broda ‘Srbija’, jer je došao moj red, a kako komandant drugima kaže, možda postanem stalnim zapovjednikom, a Stipanović komandir čete, budući da naši ljudi s potpukovnikom i drugim oficirima kreću za oslobođene krajeve. Bilo bi mi milo da ostanem zapovjednikom broda, jer po svoj prilici kad čas dođe biće nalog da se ide za naše oslobođene krajeve na Jadranu. Bez sumnje Dubrovnik”.

Put jednog od poslednjih komandanta “Srbije” bio je zanimljiv. Odmah posle izbijanja prvog svetskog rata Andro Benić, koji se tada nalazio u službi na Sueckom kanalu i to od 1907. godine kao pilot, javlja se u dobrovoljce u srpsku vojsku. Polazeći na put, Andro Benić ostavlja u Egiptu svoju porodicu u dosta teškim materijalnim prilikama, ali on ne odustaje od svoje namere da se kao dobrovoljac priključi srbskoj vojsci i dadne svoj doprinos u oslobođenju zemlje. Međutim, s Krfa ga savezničke vlasti vraćaju ponovo na službu u Suecki kanal. Ne navode se razlozi vraćanja ili verovatno je to usledilo zbog toga što je on bio potreban u Sueckom kanalu, kao iskusan pomorac, a možda i zbog toga što su ga savezničke vlasti smatrale podanikom Austrougarske.

„Srbija“, prvi srbski ratni brod na moru

No, ipak, Benić nalazi načina i odlazi u Solun, gde stiže 1. marta 1918. godine i kao dobrovoljac, Srbin katolik iz Dubrovnika koji se odrekao austrougarskog državljanstva, odmah se stavlja na raspoloženje srbskoj vojnoj komandi i neko vreme radi kao prevodilac, da bi najzad postao zapovednik broda “Srbija”, a 14. novembra 1918. postao je komandant logora brodarske komande, da bi tu dužnost predao Lazaru Maksimoviću avgusta 1919. godine. Posle rata vratio se na svoju dužnost pilota u Sueckom kanalu do penzionisanja 1931. godine. Ostatak života proveo je u Dubrovniku. Poslednjim plotunom ispratila ga je četa mornara na groblju u Cavtatu.

I Brodarska komanda se preselila u Beograd. Nakon rata, brod “Srbija” je posebnim naređenjem Ministarstva vojnog, septembra 1919. godine, dotegljen u Gruž i predat komandi pristaništa, a zatim je upućen u Arsenal u Tivtu gde je rashodovan. Od Soluna do luke Bar brod je tegljen našim parobrodom “Srbin”, a ko će drugi da tegli svoju “Srbiju” nego “Srbin”? Za komandanta je postavljen Anđel Jovanović sa Brača, kadet sa parobroda “Srbin”. Vreme dolaska u Bar nije tačno registrovano, ali se radi o septembru 1919. godine.

Iz luke Bar je brod na svoj pogon prebaziran za luku Gruž, gde se lučkim vlastima javio 19. septembra 1919. godine. Dva dana posle brod je prebaziran u Arsenal u Tivtu u cilju remonta. U Tivat je stiglo sedam članova posade - Bokelji, Crnogorci i jedan Banačanin. po podacima iz monografije Arsenala vidljivo je da Arsenal nije radio do 1921. godine kada su ga Francuzi konačno predali Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Za to vreme brod je služio za smeštaj oficira.

Bilo je ideja da se brod, radi uloge koju je imao u ratu, preseli u Beogard i ovekoveči kao muzejska vrednost. Nema podataka zašto to nije učinjeno.

Tako je završio prvi ratni brod Srbije na moru.

Tako je završena odiseja srbskih brodaraca sa Save i Dunava. Narodni guslar Petar Perunović Perun je ovekovečio srpsku odiseju u pesmi “Moravka devojka”.

“Poranila Moravka devojka,

Poranila rano u nedelju.

Na uranak, baš na Đurdjevdanak

Pa se mlada kraj Morave šeta.

Sama, bosa po rosnoj livadi!

Sama sobom cura progovara:

‘Vaj Moravo, što si dočekala,

Da u tebi nigde nikog nema,

Da u gori samnom progovori!

Pusta polja leže neorana,

Pusta stada bleje bez čobana

Pusti konji vrište bez junaka,

Mlade cure venu bez momaka!

Vaj, zelena po livadi travo

Ko će tebe travo pokositi?

Ko će mene mladu zaprositi?

Na poljima i po livadama

I u selu gde bejahu prela

Gde bejahu slave i veselja,

Tu se sada tužna viju groblja...

... Švapski cari, krvave aveti,

Vaši dvori ostanuli pusti!

U krv vam se krune utopile

Ljube vam se brzo preudale

Vaša carstva brzo propanula

Što Srbiju zemlju porobiste.

Što mukama strašnim umoriste

Žene, starce i decu nejaku

I herojsku mnogu srpsku vojsku!

Što u sinje more potopiše,

Našu vojsku, našu uzdanicu

I u vojsci mog brata Marinka!

Avaj mene dični sokolovi!

Srbska vojsko, uzdanice divna!

Srbski borci, mučenici slavni!

Kuku mene, moj brate Marinko,

Moj sokole u herojskoj vojsci,

Sunce moje, rano li mi zađe’

Tako mlada tuži i nariče,

Od muke je srce zabolelo,

A od srca u glavu dodalo!

Ona pade na zelenu travu,

Kako pade, pak se obeznani!

Dok joj junak k’o na javi dođe,

Sveti ratnik, a pravde zaštitnik

Pa govori Moravci devojci:

‘Nemoj kukat, moja sestro draga,

Nit kobiti braću sokolove!

Lažu Švabe, Nemci i Bugari,

Da je srbska vojska propanula,

U nesito more valovito!

Već poslušaj, moja sestro draga,

Da ti pravo po istini kažem:

Kad Srbiju Srbi ostaviše,

Učitelji škole zatvoriše,

Zatvoriše, đake povedoše

A popovi crkve zatvoriše,

Zatvoriše, ključe ponesoše,

Pa odatle gorom otidoše,

Iza gora put sinjega mora.

Ja sam njima vođa postanuo,

Da ih vodim i da ih predvodim,

Čuv’o sam ih od zime i gladi,

Od krvnika i divlje zveradi,

Sve do sinjeg mora dubokoga!

Pa uđosmo u galije teške,

I odosmo morem prostranijem.

I kada smo usred mora bili,

Tu nas jeste sreća nanijela,

Na zelenu goru od maslina,

Đe bijaše mnogo manastira.

Tuna bješe kao u proleće,

Voće zreše, cvijeće cvetaše,

A ta gora Krf se zovijaše!

A nas tuna divno dočekaše,

Plemeniti Rusi i Francuzi

I sa njima bogati Englez

U novo nas ruho obukoše,]

Pod šatore nove uvedoše.

Pa pošto se dobro odmorismo,

Od teškoga puta dalekoga,

Vratiše nas opet u galije,

Na pučinu mora dubokoga.

Lađu nam je sreća poslužila,

Izvede nas zdrave i veselo,

Na obalu kod grada Soluna

Blizu Svete gore pravoslavne,

Baš na polje bolnoga Dojčina!

Sad da ti je sestro pogledati

Sve je bijel šator do šatora,

A sve barjak, jedan do drugoga:

Tu su Drinci, tu su Šumadinci,

Pa Valjevci i hrabri Moravci!

Medju njima vitez od Srbije,

Stari Putnik, heroj naših dana!

Pa počuj me, Moravko devojko

Kada čuješ Balkan da se trese,

Kad polete sa planine vile,

Kad se gordi razviju barjaci,

Kad top rikne, Moravko devojko,

Dobro znadi to je srbska vojska!

Onda ćemo mirno zapevati’

‘Oj Moravo, moje selo ravno”.

Grci su imali svog Odiseja i svog Homera da opeva njegovo putovanje od rođene Itake, kroz sva iskušenja, i ponovni povratak na rodnu zemlju. Grci imaju svog Homera, ali ga imaju i Srbi, ali više Homera. To su narodni guslari, a jedan od njih je i Petar Perunović Perun, koji manirom narodnog pevača kroz usta Moravke devojke i svetog ratnika iskazuje srpsku odiseju od Srbije, preko tri mora, ponovo u Srbiju. Nije uzalud čekala srbska Penelopa da se vrate momci koji će isprositi nju i njene drugarice što tri godine čekaju kraj Morave da se vrate njihovi Odiseji i ne pitajući da li su ih u zemlji Grčkoj zavele čarobnice sa tri mora, znajući da ih je najveći broj uzela smrt. Zatresao se Balkan, razvili su se gordi barjaci, riknuo je srbski top kada je krenula srbska vojska sa Solunskog fronta, a oni koji su tvrdili da su se podavili u “moru dubokom” nisu se od straha zaustavili do Sofije, Budima i Beča.

Opet se zaorila pesma pored Sitnice, Morave, Timoka, Kolubare, Drine, Save, Dunava i svih rečica i potoka uz koje je zaigralo srbsko kolo. Život je krenuo ponovo, Moravke devojke su se udale za svoje Odiseje i rađale nove junake koji će se odazvati na poziv za odbranu Otadžbine kada to bude trebalo, a Srbinu je suđeno da ratuje, iako mu ništa nema draže od mira i slobode. Zbog tog mira i slobode Srbin i ratuje.

Oslobodioce su dočekale devojke sa cvećem i peškirima, a u Svilajncu, u srcu Resave, grupa devojaka je francuskom generalu predala zastavu koju su tajno vezle, po cenu svog života, za vreme bugarske okupacije. Bile su to Jelena, Danica, Vida, Ljubica, Milica... Bila je to veličanstvena zastava sa srebrnim resama na kojoj su, u umecima, naslikane savezničke zastave, a pri njenom dnu ćirilskim slovima je pisalo: ”Oslobodiocima Srbije 1918. Devojke Resave.”

Guslar Petar Perunović Perun je jedan od najistaknutijih guslara, koji je u Srbiju došao 1900. godine i učestvovao u svim velikim događajima. Borio se u balkanskim ratovima, u crnogorskoj vojsci, a zatim od 1914. godine sa Srbima, s kojima je prešao Albaniju. Ranjen je na Gučevu, a jednom prilikom mu je granata odnela glavu gusala. Svojim guslama je nastupao na Sorboni, u Americi je njima pozivao dobrovoljce u srpsku vojsku. Očevici su zabeležili da je pri povlačenju kroz Albaniju umeo da zastane i guslama ohrabri posustale.

Naši brodarci su poput mitskih Argonauta prešli tri mora i mnogo reka, ali nisu išli po zlatno runo, već po snagu i preporod da bi doneli zlatnu slobodu svojoj iznurenoj Otadžbini i svom narodu, ali sloboda nema cene i na tom putu mnogi su ostali - Slava im!

Preživeli će dugo posle pevati omiljenu horsku pesmu sa Krfa i Soluna: “Oj, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati...”

Priredio Boško Antić, kontradmiral u penziji, Iz rukopisa Srbski argonauti

nagrađenog Drugom nagradom na Konkursu Fondacije Dragojlo Dudić za 2014. godinu.