Zašto je maršal Žukov bio jedini sovjetski građanin koji je mogao da pije koka-kolu

Koka-kola je za vreme Drugog svetskog rata osvojila svet, ali ovo gazirano piće sa ukusom kapitalizma držano je podalje od Sovjetskog Saveza. Izuzetak je bio jedan čovek koji je pritom bio najveći sovjetski ratni heroj...

Teško je zamisliti svet bez koka-kole. Voleli je ili ne, ona je uvek tu, neizbežno slatko iskušenje za one koji je piju i nešto što neprekidno moraju da odbijaju za one koji je izbegavaju. Ona je zaštitni znak potrošačkog društva i to uz podršku Deda Mraza. Nije nikakvo čudo što je Sovjetski Savez pokušao da spreči da se najpoznatije bezalkoholno piće na svetu prelije preko gvozdene zavese. 

Međutim, svako pravilo ima svoj izuzetak. Kada je general Crvene armije Georgij Žukov krajem Drugog svetskog rata izrazio želju za karamelizovanim gaziranim napitkom, njegova želja ne samo što je ispunjena, nego je američka kompanija učinila mnogo više od toga i za odlikovanog ratnog heroja proizvela specijalnu seriju ovog pića. 

Piće razdora 

„Koka-kola, piće koje uzvraća udarac” – možemo pročitati na reklami za koka-kolu iz 1943. godine. Drugi slogan glasi: „Uzmi koka-kolu = Vojniče, osveži se”. Ideja o tome da je koka-kola simbol Amerike i američkog planetarnog prisustva nije samo prosta uobrazilja. To je zapravo imidž koji je sam brend agresivno promovisao tokom čitave svoje istorije. Slike vojnika koji ispija ledenu flašu koka-kole („ukus doma”) preplavile su ceo svet. 

 

Getty Images

Sovjetski Savez nije bio potpuno imun na zapadno brendiranje: kompanija „Ford” je odigrala značajnu ulogu u sovjetskom projektu industralizacije 30-ih godina 20. veka, dok je „Pepsi” postao prvi masovni američki brend u SSSR-u 70-ih godina. Koka-kola je, međutim, bila nešto sasvim drugo. Tom Stendidž, autor knjige „Istorija sveta u šest čaša”, tvrdi da je „Koka-Kola” dugo izbegavala sovjetskog diva iz marketinških razloga, plašeći se da će njen profit puniti državnu blagajnu. 

Pukotina između komunizma i kapitalizma koju je ispunila koka-kola bila je jasno vidljiva. Prvi čovek koji ju je prešao nije bio kapitalista, već maršal Žukov, čovek koji je naciste isprašio iz Staljingrada i terao ih sve do Berlina. 

Međutim, prosto nije bilo moguće videti ga kako pije američko piće. 

Žukovljeva bela kola 

Priča se da je Žukov prvi put probao koka-kolu kada mu je ponudio general Dvajt Ajzenhauer i da je odmah podlegao njenim čarima. Uhvaćen između čekića i nakovnja, novi „zavisnik od koka-kole” Žukov je sada morao da se snalazi balansirajući između svoje slatke strasti i odanosti ideologiji.    

Kakvo rešenje je pronašao? „Belu koka-kolu.” 

Kako navodi Mark Pendergrast u knjizi „Za Boga, otadžbinu i koka-kolu”, za Žukovljev problem saznao je general Mark V. Klark, američki komandant u Austriji 1946. godine. „Koka-Kola” je dobila posebnu molbu da napravi bezbojno gazirano piće. Njegov jedini zahtev je bio da se piće ne „sipa u onu smešnu bocu” i da bude „druge boje”. 

Maršal Georgij Žukov i general Dvajt Ajzenhauer u Moskvi

Sputnik

Finalni proizvod, koji je proizveden u Briselu, nije sadržao karamelu i bio je pakovan u flaše sa ravnim ivicama. Sa kakvim ciljem? Kako bi bela koka-kola ličila na votku i postala znatno prihvatljivije piće u sovjetskoj javnosti od navodne kapitalističke „otpadne vode”. Na čepu se čak našla i crvena zvezda kao prihvatljiv oblik saradnje u okviru brendiranja komunističke koka-kole. 

Za svoj trud „Koka-Kola” je dobila slobodan prolaz u delove Beča pod sovjetskom kontrolom bez birokratskih peripetija. Projekat bele koka-kole obustavljen je nakon što je 1946. godine proizvedeno 50 gajbi za Žukova. Iako je to bilo više od  diskretne usluge između dva generala, ovaj slučaj je karakterističan za vreme pre hladnog rata, kada su visoki sovjetski i američki zvaničnici ulagali mnogo truda kako bi podržali savezništvo između dve zemlje. 

I mada nije doživeo da vidi dalju sudbinu svoje ideje, Žukov je na neki način bio vizionar. 1992. godine „Koka-Kola” je proizvela svoju „Tab Clear” kristalnu kolu, koja je na tržištu opstala do 1994.

Tomi O`Kalahan, Russia beyond