Srbski grob ruskog oficira: Ruski istoričari na hodočašću u znak sećanja na Nikolaja Rajevskog

Istoričari iz Srbije, Rusije, Crne Gore i Republike Srpske koji su se 16. i 17. oktobra okupili u Kruševcu na konferenciji „Uloga Rusije kao zaštitnika pravoslavlja na Balkanu” u organizaciji udruženja „Vseslavec” među sobom su podelili činjenice i detalje vezane za rusko-turski rat, ali su pritom posetili i mesta vezana za ove istorijske događaje, kao i srpske manastire. Russia Beyond vam prenosi detalje sa njihovog hodočašća.

Za vreme rusko-turskog rata u Srbiji se borilo mnogo ruskih oficira i vojnika, koji su dobrovoljno došli na balkanski front kako bi pružili pomoć braći po veri. Ime Nikolaja Rajevskog zauvek će zlatnim slovima ostati upisano u priči o ovim događajima.

 

Pukovnik Rajevski je stigao u Srbiju kako bi se borio protiv Otomanske imperije na samom početku srbskog ustanka i pokazao se kao hrabar i plemenit oficir. Tragično je poginuo 20. avgusta u bici u selu Gornji Adrovac. Na mestu pogibije slavnog oficira 1903. godine je od sredstava njegove porodice podignuta ruska crkva Svete Trojice.

 

Sada, s jeseni, zlatno lišće pokriva stazu koja vodi ka crkvi. Ovde vlada tišina kao posle zvuka pokidane strune. Nikoga nema. Selo je izumrlo, prozori na kućama su zamandaljeni. Samo vetar lagano pokreće grane lipa koje nečujno prosipaju lišće na crnu nadgrobnu ploču na kojoj stoji: „Nema veće ljubavi nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje”.

 

Crkva je restaurirana i uređena. Nekada su se tu prilikom nevremena sklanjale ovce i sve je bilo urušeno. Nažalost, popravka je ponovo potrebna. Freske su prekrivene gljivama koje ih nagrizaju po vlažnim ćoškovima. Ogroman portret Nikolaja Rajevskog koji pokriva jedan zid tužno posmatra ikone Bogorodice i Spasitelja. Kroz vitraže na prozorima, po kojima mile bubamare, meka svetlost se izliva kao med, a zatim sa zlatnih likova prelazi na sagorele sveće sa naslagama stvrdnutog voska. Ovde se tragedija može živo osetiti i danas, kao da se sve to juče dogodilo.

 

Aleksandar Muromski, predsednik Omladinske skupštine naroda Evrazije:  

-Nažalost, mesto gde je poginuo Rajevski je zapušteno i to izaziva tugu. U Rusiji mnogi i ne znaju da ova crkva postoji, a siguran sam da bi se našlo dosta onih koji bi želeli da pomognu da se ona obnovi. Ali za to je potrebna pametna strategija i savremeni marketinški pristup.

 

Sa ovog mesta beživotno telo Rajevskog prevezeno je u drevni manastir svetog Romana. To je jedan od retkih manastira u Srbiji podignut pre Nemanjića i Kijevske Rusije. Manastir je mnogo puta spaljivan, pljačkan i zato su ulazi u crkvu niski, kako razbojnici ne bi u nju ulazili na konjima. Dvorište je pokriveno sitnim kamenom iz Zapadne Morave, tri kilometra dalje, koje je ovamo strpljivo doneo i poslagao jedan od monaha. Grob pukovnika Rajevskog pokriven je cvećem, tu počiva njegovo hrabro srce.

 

Otac Vlajko pali sveću i čita molitvu. Nikolaja Rajevskog Srbi prihvataju kao svog zbog njegove hrabrosti i vere. Kada dođu ovamo da se pomole svetom Romanu čudotvorcu, prekrste se, sa poštovanjem zastajući pred grobom mladog ruskog oficira.

 

Viktor Rakov, docent Kurskog univerziteta, zamenik direktora za naučnoistraživački rad:

„Volim da posećujem male manastire. Na takvim mestima se ne oseća da vreme prolazi. Neobično osećanje bliskosti obuzima me u srbskim manastirima i crkvama. Prema Rajevskom imam poseban odnos. Sa strahopoštovanjem dolazim na grobove naših ruskih vojnika u inostranstvu. Razmišljam o tome kako su se daleko od kuće borili, čuvajući veru i otadžbinu, kako su išli pešice, bez puteva, kako su ratovali.”

 

Sa zvonika se razleže tihi zvon. U crkvi sa drevnim potamnelim zidovima mirišu tamjan i jelej. Otac Vlajko blagosilja goste za srećan put i gasi sveću na srbskom grobu ruskog pukovnika Nikolaja Rajevskog.

Priredila Katarina Lane, Russia beyond