Kubura i ljuti ruž za Hajduk Veljka

16.10.2018. god.

Čučuk Stana je opevana u narodnim pesmama kao supruga Hajduk Veljka, koji je zbog nje "izgubio glavu", ali i kao žena vojnik koja je četiri puta ranjavana u ime slobode Srbije

Stana je rođena oko 1795. godine u selu Sikole, kod Negotina. Otac je želeo da ona i njene dve sestre, tokom školovanja u Beloj Crkvi, nose mušku odeću, jer je porodica patila za naslednikom. Brat Mihajlo stigao je mnogo kasnije, ali Stana ni tada, niti ikada kasnije, nije skinula to odelo. Možda je baš ono odredilo sudbinu naše heroine. Iako fizički nežna, mogla je da se pretvara da je veoma snažna.

Malena, krhka lepotica u muškom odelu, sa kuburom i jataganom sigurno i hitro jahala je konje u neustrašivim pohodima na Turke. Ustanička Srbija s početka 19. veka imala je ženu koja je puškom baratala kao da je rođena ratnica. Nepogrešivo je pogađala svaku metu. Naša Čučuk Stana je telom bila manja od najmanje devojke, a hrabrošću veća od najhrabrije svoga doba. Zbog svoje sićušnosti, dobila je nadimak Čučuk, a priče o veličini njene ličnosti ostale su da se prenose sa kolena na koleno. Opevali smo je u narodnim pesmama kao suprugu Hajduk Veljka, koji je zbog nje "izgubio glavu", ali i kao ženu vojnika četiri puta ranjavanju u ime slobode Srbije, jednom čak i turskim jataganom u potiljak.

Devojka sa Deli Jovana bila je uvek korak ispred drugih. Pismena i produhovljena u vremenu u kojem to nije polazilo za rukom ni muškarcima, a kamoli ženama, u prvoj polovini 19. veka govorila je ruski, poljski, rumunski i grčki jezik. Bila je izuzetno hrabra, i uvek je govorila sve što misli, nepokolebljiva da uradi sve što naumi. Pritom, bila je zanosna lepotica kojoj je teško bilo odoleti.

Jedna takva "ikona" duhovne i fizičke lepote nije mogla da ne zapadne za oko proslavljenom Hajduk Veljku. Legenda kaže da je naš junak ostao bez daha kada je u njegov logor ujahala Čučuk Stana i prkosno ga pitala:

- Gospodaru, zar ovi tvoji momci ne znaju Turke ubijati, već devojačke darove krasti?

Dok mu je pričala da su njegovi hajduci opljačkali kuću njenog oca na Deli Jovanu, a da je među otetim stvarima bila čak i devojačka sprema Stane i njenih sestara, jedna ljubav se rađala. Hajduk Veljko je naredio da joj se vrati ukradeno i pred nju stavio gomilu dukata, uz reči:

- Sad sam te darivao, sad si moja.

Nije Stana odmah pala na njegove reči, ali nije prošlo ni mnogo vremena kada su ona i Hajduk Veljko počeli da se sastaju, od Poreča do Sokobanje. Treću godišnjicu braka "proslavljali" su na konjima, boreći se protiv Turaka u ustaničkoj Srbiji. Pričalo se da su Negotinsku krajinu zajednički branili od neprijatelja. Rame uz rame. Kao ratni, pa tek onda bračni drugovi.

Ista ta ratnica je, govorkalo se, "patentirala" ruž koji je stavljala da bi Hajduk Veljku bila još lepša. Crvenu ljutu papričicu je sitnila u avanu, mešala sa medom i laticama ruže, pa kada odstoji, nanosila na usne da bi bile pune i jarke.

Teška vremena za srbski narod, presudila su ljubavi Čučuk Stane i Hajduk Veljka. On je poginuo 10. avgusta 1813. godine, kada je, iako skrhana od bola, komandu preuzela njegova hrabra supruga. Tek kada ju je pogodio četvrti metak, na nagovor Veljkovog brata Milutina, sišla je sa konja i odložila pušku.

U danima koje je provodila u izbegličkim karantinima u Banatu, srela je pobratima Hajduk Veljka, grčkog junaka i političara Georgakisa Nikolaua Olimpiosa. Čučuk Stana i Kapetan Jorgać ili Mali Đorđije, kako ga je nazvala, venčali su se tri godine kasnije i postali roditelji Milana, Aleksandra i Jevrosime.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srbskim hajducima protiv Turaka, sve dok nije nastradao 1821. godine. Naša junakinja je po drugi put bila udovica, a imala je tek 26. godina Koliko se samo bure i životnih vratolomija "ulilo" u to malo godina i obrušilo na ta malena leđa. Stanu je stigla i tragedija da nadživi svoje sinove.

Heroina koje su se plašili Turci, istovremeno joj se diveći, preminula je u Atini 1849. godine. Žena sa četiri ratničke rane i ko zna koliko duhovnih, poslednje godine života je provela u teškom siromaštvu. Tužno je što danas verovatno ne bismo uspeli da joj pronađemo grob, jer posle ćerkine smrti nije imao ko da ga čuva.

Tatjana Loš, Milena Marković, Novosti

Izvor
Autor: Vojislava Beca Tanurdžić / Novosti/ vostok.rs