Juriš u porobljenu otadžbinu

07.10.2018. god.

Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage... – zapovedio je vojvoda Živojin Mišić svojim junacima, spremnim za napad na Solunski front

Dva dana uoči opšteg napada na neprijateljska utvrđenja duž Solunskog fronta, načelnik štaba vrhovne komande Srpske vojske, vojvoda Živojin Mišić, zapovedio je da se našim jedinicama pročita naredba:

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja od neprijatelja, jer se njome postiže njegovo rastrojstvo i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage...”

– Naredba se završava rečima: „Sa nepokolebljivom voljom i nadom u Boga, junaci, napred u Otadžbinu!” – podseća čačanski književnik Antonije Đurić.

Ratni izveštač svih srbskih listova sa Solunskog fronta, Mladen Đuričić, ovako je dočarao odsudnu pobedu srpske vojske nad Bugarima, 15. septembra 1918. na Dobrom polju, u gudurama planine Kozjak:

„Jezivo zjape dva proširena kamena šanca, nalik na dva tek poderana rečna korita kroz – ne planinske, plahe već – crvene vulkanske reke koje su, nadirući, topile i gvožđe i kamen... I ničega više, sem crnog gvozdenog grada kojim je tako svirepo nasejan ovaj prevrnuti prostor. Vatra je spržila sve što je zahvatila, a prašne ostatke eksploziv je podigao u vazduh. Ovde je vazduh ljudska grobnica a ne zemlja i kamen...

Vrh jedne džinovske stene, sa sredine linije, služio je Bugarima kao osmatračnica, a njene probušene prsi kao najsigurnije mitraljesko gnezdo. Usred stene, povijen preko svoga mitraljeza, spava jedan nemački podoficir. Ni šrapnel, ni kuršum nisu mogli da prodru do njega. Tresak strahovitih eksplozija uspavao ga je u srcu kamena.

Okolo stene su čitave provalije od eksplozija a na prednjoj, kamenoj ivici, čuči neupaljena, čudovišna i trorepna francuska bomba od devedeset sedam kilograma.

Kad je naš artiljerijski uragan prešao preko ove stene, vaskrsla je Srbija, ovde, na Dobrom polju. A u času njenog vaskrsenja prskali su od zemljotresa stari grobovi i izbacivali mrtve napolje.

Desnom jarugom ostalo je više tragova ove užasne bitke. U poslednjem trenutku, preko te jaruge izvršen je juriš. Još poneko izrešetano i oderano stablo štrči u visinu, ili kao pregoreo trupac leži na prerivenoj zemlji. A šumu, mladu lepu šumu koja je dopirala dotle, i koju smo mi tri godine gledali, za jednu noć je oganj spržio do poslednje žile u kamenu.

Na početku jaruge leži šest francuskih vojnika i među njima jedan srbski. I tu su potvrdili bratstvo. Pozadi njih je rupa od eksplozije neviđenih razmera. Na sedam koraka od nje, u jednom džinovskom busenu, uspravno stoji šest mladih, visokih stabala, istrgnutih iz zemlje sa korenom i žilama.

U samom potoku, za jednim kamenom, leži deo čoveka – samo trbuh i noge u plavim čakširama. Drugog dela sa glavom i grudima nema. Celo telo jednog drugog borca stoji uspravno – s nogama zakovanim za oderano stablo debele bukve. Razapet mrtav! Pritisak vazduha je ovde izvršio ulogu dželata. Jedan mladić, crnih očiju, pao je na bok ali još obema rukama drži svoju brzometku.

Što dublje u jarugu, sve više pocepanog i razbacanog odela i spreme. I mrtvih sve više. To su naši saveznici iz Francuske i Afrike: 17. i 122. kolonijalna divizija koje su uz potporu naših snaga sa krila izvršile prvi prodor. Kad su pošli na juriš zahvatio ih je neprijateljski šrapnel ili mitraljeski snop. Svi su okrenuti severu, Srbiji. Mir dušama njihovim.

Eno jednog dečka s rancem na leđima, kao da je zaspao na jednom dogorelom panju. Tako je svež i lep, a još juče u zoru morao je ovde zaspati. Probudiće se ko zna kada, i ko zna u kom kraju njegove lepe Francuske – u uspomeni.

Još niže, red Senegalaca, sa pocepanim prsima i šlemovima. Ispred njih jedna ruka u rukavu plavog šinjela. U strani komad kičme, sa rebrima, ulepljen smesom blata i zdrobljenih kostiju. Ispod jedne široke klade viri grančica, sa svežim lišćem, poprskana krvlju i mozgom. I opet ranci, šlemovi i polomljeno oružje.

Tamo gore, iza bugarskih linija, na stotine metara, nema ničega. Širok vatreni pojas, koji je krenuo sa naših položaja zahvatio je i spržio sve do močvare. Iza nje su svi prolazi zasejani telima. To je bugarska rezerva, izginula od granata. To izaziva užas. Ima i polupečenih, a ima sasvim sagorelih. Većinom su zgrčeni, razdrljenih grudi, sa užasom sleđenim na licu. I mahom okrenuti Srbiji. U bekstvu.

Pre 20 časova ovde je udario grom naše osvete. Pre dvadeset časova odavde je, ispred naših bajoneta, krenuo užasan i neviđen požar u pravcu Srbije. I sad je ova planina obučena u oganj koji sve više raste, koga gone besovi vetra i naše osvete. Da bi užas bio veći, svakog časa urlikne poneki tajni bugarski magacin i odleti do neba, i tamo se rasprskava, priređujući najveličanstveniji vatromet u čast našeg povratka...”

Gvozden Otašević, Politika