Nama treba radnih akcija, kakve parade ponosa!?

DVERI:Podržao si protest porodičnih ljudi koji Dveri organizuju u subotu, 9. oktobra u 13 časova na platou ispred Filosofskog fakulteta u Beogradu. Prvo pitanje glasi ZAŠTO?

Ljude iz Dveri sam tek nedavno upoznao, na sastanku povodom ove akcije. Dakle, nisam do tada uopšte bio upoznat sa radom organizacije, ali mi se ideja sa kojom su mi se obratli odmah svidela iz dva razloga: 1) zato što je nenasilna a jasno antirežimska i 2) zato što nije samo PROTIV, što je kod nas već decenijama jedini motiv za životnu borbu, već u prvi plan ističe značaj porodice i porodičnih vrednosti za pojedinca i celo društvo. Upravo porodica, kao osnovna ćelija društva, je u ovim surovim individualističko-materijalističkim vremenima na najvećem udaru. Ili da se izrazim moderno: trpi najveću diskriminaciju. Srpska država je suočena sa nužnošću štednje prvo smanjila davanja trudnicama i porodiljama, privatne kompanije retko poštuju roditeljske obaveze i porive, decu je sve teže i skuplje upisati u državna obdaništa, smanjenje stope PDV-a na opremu za bebe je odlučno odbačeno i u boljim vremenima…

Ispada da je hendikep biti porodični čovek koji odgaja buduće poreske obveznike, službenike, vojnike… Mi u tome, na žalost, čak i trčimo pred Evropom, kojoj bez razmišljanja i kritike težimo. A nemamo ni imigraciju da nas dopuni. Mislim da je to tema koja je mnogo važnija i prirodnija za dnevni red od ove koja se, predstavljena kao krucijalno merilo slobode društva, već godinama nameće, pod jakim pritiskom sa strane. Da ne pričamo o potpunoj partizaciji države, korupciji i kriminalu u državnim strukturama. Koliko god želeo osobama LGBT seksualne orijentacije da reše probleme diskriminacije sa kojima se sreću u svakodnevnom životu, nikada neću biti za to da im se da pravo usvajanja dece. A bez dece nema ni opstanka države (da nekoga ne uvredim pominjanjem nacije).

DVERI:Ima li ovaj narod neku važniju temu od gej parade, za koju si se takođe kao i svi mi založio da je treba otkazati?

Pre svega zastareo, kvazireformisan, nekvalitetan, skup i korumpiran sistem obrazovanja, bez strateške veze sa planovima i potrebama privrede i društva. Zatim sa time najdirektnije povezano odsustvo perspektive mladih ljudi koje roditelji ne mogu da pošalju “napolje” na školovanje i loša praksa masovnog oslanjanja na domaće partije i strane fondove za što lagodnije uhlebljenje. Samim tim i odbacivanje bilo kakvih moralnih kočnica na putu ka ostvarivanju sebičnih ciljeva sitnih ljudi. A to su samo neke teme jer je isto i u zdravstvu, penzionim i socijalnim fondovima… Nama trebaju radne akcije, bre, kakve parade ponosa!?

DVERI: Tvoja poslednja kolumna nosi naslov KAKVA VLADA - TAKVA I PARADA?

Osetio sam se slobodnim da pozajmim slogan od organizatora subotnje šetnje. Kapiram da im ga nisu smislili ni Krle ni Šaper a, opet, ima taj za marketing potreban rimovani odjek u podsvesti. Vlada je polaskom od aksioma da sve naređeno od odabranog centra moći mora bespogovorno da se izvrši i iskopira, bez uvažavanja specifičnosti srpskog društva, izabrala da ne iskoristi u potpunosti domaće potencijale napretka tj. suboptimalan pristup izgradnji države i društva. Dosta društvene energije se gubi na ovakve periferne stvari. Očigledno se na toj periferiji vrti najslađi keš. Neću da ulazim u teorije zavere o simboličnom nabijanju kake na nos, od strane nekih “odela” iz Brisela. I piletu se mogu presaditi sise silom ali mu neće baš najbolje pasovati, pogotovu ako, kao jadno srpsko zaboravno pilence, nema para ni kukuruza da kljuca.

Takođe bih razdvojio pitanje organizacije parade od potrebe da osobe LGBT seksualne orijentacije ne budu profesionalno, fizički ili emotivno diskriminisane u realnom životu. Pitanje parade u centar borbe za ostvarenje ovako ozbiljnog cilja stavljaju pre profi vođe LGTB NVO, nego celokupna LGTB populacija.

DVERI: Kako ti izgleda aktuelna srpska muzička scena? Nešto više nema puno muzičara i drugih umetnika u otvoreno kritičkom stavu prema režimu?

Na srpskoj muzičkoj sceni se trenutno događa dosta stvari koje mi se baš sviđaju. Od “noviteta” bih u elektronici izdvojio Milana Stankovića Sevdaha i našeg Dorćolca Marka Gramofondžiju, u “gitarama” “S.A.R.S.” a u repu, koji nam je nikada bolji, kolege iz THCF-a. To su moji trenutni favoriti, doduše niko od njih ne govori baš na isti način o režimu kao BS, F4 ili ja solo, ali koja bi bila poenta da smo svi isti? Nema ni prave opozicije režimu koja bi investirala u “svoje” muzike i muzičare, a samo je nas par budala koji bi se ovdašnjim svinjarima i svinjarijama bavili autoterapeutski, bez podebele materijalne naknade. I onako je pametnije ne mešati muziku i dnevnu politiku jer je prva mnogo univerzalnija od druge. Duže će trajati naše pesme koje govore o životnim vrednostima nego o beživotnim bezvrednicima. Na našu sreću i mi smo stvorili više ovih životnih.

Nastaviće se…