Prokrčen put za povratak u zemlju

16.09.2018. god.

Britanski predsednik vlade Lojd Džordž u svojim memoarima piše da "nalet Srba na neprijatelja, koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga u ovome ratu". Srbska vojska je 21. septembra izbila na Vardar i zauzela sve komunik

Prvog dana ofanzive, 14. septembra, negde oko 15 sati, pošto francuska 17. kolonijalna divizija nije mogla da krene napred, vojvoda Stepa Stepanović je u borbu uveo divizije drugog armijskog ešalona, Jugoslovensku i Timočku, koje su se kretale iza francuskih divizija na oko 500 metara.

Prošavši kroz raspored Francuza, Jugoslovenska divizija je slomila bugarsku odbranu na Kravici, Kravičkom kamenu i oko 18 časova izbila na Kravičku poljanu. Time je otvorila put za nadiranje prema Kozjaku. Na Sokolu, međutim, borba nije jenjavala. Francuski 148. i srbski 6. puk su se ceo dan pod najtežim uslovima peli uz strme padine Sokola. Neka odeljenja su, čak, koristila lestvice da bi savladala okomite delove stenovitih padina. Ipak, vešto se braneći, vojnici bugarskog 10. puka su do duboko u noć zadržali nepristupačne vrhove Sokola u svojim rukama. Tek oko 23 časa, kada su dobile pojačanje, srbska i francuska vojska su osvojile vrhove Sokola. Time je ceo bugarski glavni položaj na pravcu napada srpske 2. armije bio zauzet.

Kokandant armije, vojvoda Stepanović, kratko je opisao taj uspeh: "Zadatak je izvršen. Taktički front je probijen i pored krize kod 17. francuske divizije i kolebanja kod 122. francuske divizije. Najveći uspeh postigla je Šumadijska divizija". Zauzimanje jako utvrđenih bugarskih položaja na Veterniku, Kravici, Dobrom Polju i Sokolu, zajedničko je delo francuskih i srbskih trupa. Vojvoda Stepa Stepanović je sa razlogom odao posebno priznanje Šumadijskoj diviziji, kojoj je u naredbi od 16. septembra, između ostalog, uputio i ove reči: "Šumadijska divizija je svoj sporedni zadatak pretvorila u glavni i time stekla slavu kakva se ređe nalazi u istoriji ratne veštine. Time je ona dala novi dokaz svetu da nenadmašno junaštvo srpske vojske neugasivo plamti u srcima srbskih vojnika i kao sunce zagreva izmučeno srce naše otadžbine, noseći joj skoru slobodu."

Drugi dan ofanzive krunisan je novim velikim uspesima. Srbska 2. armija, sa Jugoslovenskom i Timočkom divizijom u prvom, a Šumadijskom i 17. kolonijalnom u drugom ešalonu (122. divizija zadržana je na Dobrom Polju u opštoj rezervi), nastavila je nadiranje prema Kozjaku i Topolcu, ka drugom položaju bugarske odbrane.

Naišaviš na snažan otpor neprijatelja, Jugoslovenska divizija je ceo dan napadala na Kozjak, napredujući stopu po stopu. Neprijateljski pukovi, dovođeni iz rezerve i bacani na ovu nesalomljivu diviziju, nisu je mogli zaustaviti. Bugarskoj vojsci su na Kozjaku došla nemačka pojačanja u pomoć, kako bi zaustavili prodor i sprečili slom. Ali, kako je slikovito zabeleženo u Ratnom dnevniku srpske Vrhovne komande, pred naletom jugoslovenskih i vardarskih pukova razbijale su se sve snage neprijatelja kao talasi gonjeni orkanom na morskoj pučini, pa je Jugoslovenska divizija u jednom gromovitom napadu, oko 18 časova uveče, osvojila najsnažniji položaj na celom neprijateljskom frontu - planinu Kozjak.

U isto vreme Timočka divizija je, ulažući ogromne napore na jako ispresecanom terenu sa visinskim razlikama do 600 metara u izvornom delu reke Poroje, izbila pred Topolac i razvila se za odlučno nadiranje duž Topolske grede. Istog dana srbska 1. armija je sa Drinskom, Dunavskom i Moravskom divizijom prešla u napad i do predveče osvojila ceo neprijateljski prvi položaj i, poravnavši se sa 2. armijom, nastavila nadiranje u dubinu neprijateljske odbrane. Samo na krajnjem levom krilu, kod sela Grdešnice i Starevine, gde su Bugari pružili izuzetno žilav otpor da bi zaštitili rokadnu komunikaciju Razimbej-

-Vitalište-Kozjak, 9. dunavski puk i Odred generala Tranijea, koji su štitili levo krilo i bok srbskog rasporeda, nešto su sporije napredovali.

U međuvremenu, neprijatelj je uveo u borbu nova krupna pojačanja i pregrupisao snage, ali nije mogao da zaustavi napredovanje srbskih trupa. Trećeg dana ofanzive Timočka divizija je osvojila Topolac, Jugoslovenska i Moravska divizija Kučkov kamen, a Drinska i Dunavska, u tesnom sadejstvu sa Odredom generala Tranijea, Pandeli i Bešički vis, prodrevši sve do Vitališta. Time je završen proboj glavnog neprijateljskog položaja na celoj širini srbskog napadnog fronta od oko 30 km.

U toku tih borbi Bugari i Nemci su pretrpeli velike gubitke u ljudstvu, naoružanju i borbenoj opremi; samo zarobljenih bilo je oko 3.000. Broj poginulih i ranjenih nije utvrđen. Za to vreme francuske divizije su imale 677, a srpske trupe oko 500 ratnika izbačenih iz stroja.

Pišući o tim borbama, koje su svojom žestinom i brzim rezultatima iznenadile svet, tadašnji britanski predsednik vlade Lojd Džordž u svojim memoarima ističe da su se Bugari hrabro branili, ali da nisu mogli da se odupru Srbima, koje je "predvodio jedan od najsposobnijih generala ovoga rata" (vojvoda Živojin Mišić - prim. aut.), a koje je prožimala "žudnja da se dignu i bace na neprijatelja i da najzad prokrče sebi put natrag u svoju zemlju". Time on objašnjava kako su Srbi "izvršili proboj fronta s neodoljivim junaštvom. Nalet Srba na neprijatelja, koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga u ovome ratu".

U nastavku ofanzive srbska Vrhovna komanda je uvela u borbu Konjičku diviziju, koja je potčinjena 2. armiji sa zadatkom da, zajedno sa pešadijom, goni neprijatelja ka Vardaru.

U naredna četiri dana, srpske armije su se kao bujica sručile sa visokih planina ka Crnoj reci i dolini Vardara, ne dopustivši neprijatelju da zastane i predahne. Već 21. septembra, 2. armija je izbila na Vardar širokim frontom od Demir Kapije do Negotina, i na Crnu reku od njenog ušća do Vozaraca, i zagospodarila glavnim komunikacijama neprijatelja.

Sledećeg dana 1. armija je, posle višednevnih teških borbi, zauzela Drensku planinu i izbila na komunikaciju Prilep-Gradsko.

Izbijanjem srbskih armija na Vardar i Drensku planinu stvorena je potpuno nova strategijska situacija na makedonskom ratištu. Nemačka 11. i bugarska 1. armija bile su razdvojene brešom širokom 50 kilometara i veoma ugrožene, jer je nastavljanjem srpske ofanzive u pravcu Ovčeg polja zapretila opasnost obema armijama da im budu presečeni odstupni pravci i da budu naterane na kapitulaciju.

Nemački štabovi su uviđali tu opasnost čim je došlo do sloma bugarskog fronta u planini, pa su insistirali da se obe armije povuku u dublju pozadinu i organizuju novu odbrambenu liniju na kojoj bi se, uz pomoć divizije čiji su dolazak sa drugih frontova najavljivale vrhovne komande Nemačke i Austro-Ugarske, zaustavila Antantina ofanziva i, eventualno, preduzeo protivnapad.

Zaslepljeni težnjom da trajno sačuvaju svoju kontrolu nad Vardarskom Makedonijom, bugarski dvor, vlada i vrhovna komanda su se uporno suprotstavljali toj ideji. Podređujući strategijske obzire političkim ambicijama bugarskih vladajućih krugova i koristeći se operativnom pasivnošću francuskih, britanskih i grčkih trupa na njihovim sektorima fronta, general Šolc je nastojao da, dovođenjem pojačanja sa tih delova fronta, spreči napredovanje srbskog udarnog klina.

SRBI PRODIRU U NEMAČKU TVRĐAVU

Izveštavajući Vrhovnu komandu o izbijanju 2. armije na Vardar, vojvoda Stepanović je kratko saopštio: "Ovim je završen strategijski proboj neprijateljskog fronta". Komentarišući taj događaj tadašnji načelnik nemačke 11. armije general dr Peter Kirh u svojoj studiji o ratu u Makedoniji, napisao je: "Ovom pobedom Srba izvršen je prodor u nemačku tvrđavu".

Petar Opačić, Novosti

Izvor
foto: Srpski i francuski vojnici / Novosti/ vostok.rs