Neće moći: Prajd i ponos

26.08.2018. god.

Ako vojnički duh i disciplina podstiču nasilje kod dece, veoma je čudno kako je do eksplozije vršnjačkog nasilja kod nas došlo u poslenjih par decenija, a nije ga bilo u vreme SFRJ, koja je bila veoma militarizovana država

U razmaku od samo 24 časa svedočili smo jednom otvaranju i jednom zatvaranju. Obe ceremonije sprovedene su pod budnim okom i uz značajnu ulogu policije. U Beogradu je otvoren "Prajd info centar", a na Zlatiboru je zatvoren "patriotski kamp".

Letnji kampovi u kojima deca imaju prilike da se upoznaju sa vojničkim veštinama i načinom života, opšte su mesto u svetu, ali su u Srbiji problem i moraju biti zatvoreni po hitnom postupku, pod pritiskom medija i nevladinih faktora koji potiču iz upravo onih država u kojim je ta tradicija najzastupljenija i najraširenija ili zastupaju njihove interese. Tako o štetnosti militarističkih kampova za decu u prvom redu izveštava propagandni servis američkog Kongresa poznatiji kao Radio Slobodna Evropa, ili televizija N1 u većinskom vlasništvu kompanije KKR, gde je jedan od vodećih ljudi američki general Dejvid Petreus, bivši direktor CIA i komandant snaga u Avganistanu i Iraku. Upravo u zemlji iz koje korene vuku i RSE i N1 već decenijama postoji nebrojeno mnogo ovakvih kampova, među kojima je i "vojnički Diznilend", kako kamp za decu starosti od 12 do 18 godina u Kentakiju opisuje "Hafington post", gde se omladina, između ostalog, uči da puca iz jurišnih pušaka i snajperskim veštinama. Tu je i organizacija "Jang marins", osnovana 1959. u saradnji i uz podršku vojske SAD, koja se u čitavom nizu kampova ne samo na teritoriji SAD (imaju kamp i na japanskom ostrvu Okinava, gde se nalazi jedna od najvećih američkih baza) bavi decom uzrasta od osam do 18 godina. Slična praksa postoji i u EU, i to ne samo u prokaženoj Mađarskoj - gde se, prema izveštavanju državne agencije MTI (da, oni za razliku od nas, imaju i državnu agenciju), sa vojničkim veštinama uz pomoć aktivnih pripadnika oružanih snaga godišnje upozna više stotina dece uzrasta od 11 do 18 godina - nego i u, na primer, Francuskoj.

Protivnicima ove prakse kod nas (to se provlači kroz sve njihove komentare) izgleda najviše smetaju "patriotsko opredeljenje" i "vojnički duh", kao i saradnja organizatora kampa sa nekim sličnim ruskim organizacijama. Da se sarađivalo sa "Mladim marincima" sa Okinave, to verovatno ne bi bio problem, pa vrsni vojni analitičar do ušiju zaljubljen u NATO Vlade Radulović ne bi kategorički rekao da je njemu kao građaninu ove države bitno da do održavanja ovakvih kampova više ne dođe. Kritičari u svojoj argumentaciji, međutim, najviše ciljaju u metu na koju je javnost najosetljivija, a to je tvrdnja da je ovakva praksa loša za razvoj dece i da podstiče vršnjačko nasilje. Da li je zaista tako? Pored toga što je novinaru NIN-a Vuku Cvijiću "sumnjiva ideološka komponenta" ovog kampa, on se poziva na psihologe koji "kažu da to nije dobro za decu u tom uzrastu" i da može uticati na ionako visok stepen vršnjačkog nasilja. Čudno je, međutim, to što domaći psiholozi na koje se pozivaju Cvijić i drugi govore suprotno onome što tvrde psiholozi u SAD ili Francuskoj, gde se dobar deo dece u ovakve kampove šalje upravo da bi se "prevaspitala" i preusmerila. To je, makar, cilj mornaričkog kapetana Nurudina Abdulusena, koji je, uz pomoć države, osnovao kamp da bi, kako sam kaže, sa ulice sklonio što više dece iz francuskih predgrađa gde caruje nasilje. Zanimljivo je i da nijedan od mnogih počinitelja masovnih pucnjava po američkim školama nikada nije bio u nekom ovakvom kampu.

Ako je to tako, ako vojnički duh i disciplina podstiču nasilje kod dece, veoma je čudno kako je do eksplozije vršnjačkog nasilja kod nas došlo u poslenjih par decenija, a nije ga bilo u vreme SFRJ, koja je bila veoma militarizovana država u kojoj su Narodna armija, njeni pripadnici, vrednosti i tekovine držani na društvenom pijedestalu, u kojoj je predvojnička obuka bila obavezni deo školskog sistema i gde se išlo na gađanja bojevom municijom, za razliku od gumenog oružja koje su koristila deca u kampu na Zlatiboru. U SFRJ je tako bilo od 1969. pa sve do početka devedesetih godina, a tada nije baš bilo vršnjačkog nasilja. Biće da je nešto drugo u pitanju.

Ako nije loše to da naša deca mogu da se u "Prajd info centru" upoznaju sa životom i običajima gej zajednice, zašto je loše da se upoznaju sa vojničkom tradicijom, duhom i životom? Ili da, onda, zatvorimo i Vojnu gimnaziju i Akademiju, da se učlanimo u NATO i budemo mirni, jer će nas oni štititi od samih sebe.

Filip Rodić, Novosti

Izvor
foto: © Uroš Arsić / RAS Srbija/ vostok.rs