Od Kurila do Kalinjingrada: običaji naroda Rusije

Danas ćemo vam ispričati nešto o starosedeocima visoravni Istočnih Sajana - Okinskog rejona Republike Burjatije - Sojotima.

Reč „Sojot" potiče od naziva roda - „sojan" („sojot", „sojong"). S njim je sazvučan i etimološki povezan naziv planinskog lanca - Sajani, onih krajeva u kojima su živeli ljudi, koji pripadaju rodu Sojana.

Arheološka iskopavanja svedoče o tome da su Istočni Sajani bili nastanjeni još u vreme neolita. Ovde su drevni Samodijci prvi put pripitomili severnog jelena i utemeljili formiranje kulture gajenja jelena, koja je postala osnova privrede Sojota.

Nekada je teritorija, na kojoj su bili nastanjeni Sojoti, dopirala do obala Selenge na istoku i priobalja jezera Hubsugul na jugu. Pretpostavlja se da su u 5-4. v. p.n.e. Istočne Sajane naseljavala stočarska plemena, koja su govorila na turskim jezicima, iz Centralne Azije. Deo lokalnog stanovništva tada je bio potisnut na severo-zapad, ali su se oni koji su ostali asimilovali s ovim plemenima. Za dugo vremena jezik Sojota je postao turski.

Već u 17. v. n.e. prema Sajanima su se iz Mongolije ustremila burjatska plemena - različite etničke grupe Hongodora. Oni su primetno uticali na Sojote, mnogo toga promenivši u njihovom svakodnevnom životu i donevši sa sobom novu religiju - lamaizam.

Sledeći i najjači talas naseljavanja Oke (Istočnih Sajana) od strane Burjata nastupio je onih godina kad je ruska vlada pokušavajući da utvrdi rusko-kinesku granicu, uspostavljenu 1727. godine, ovde počela da gradi karaule. Karaule su se formirale od Burjata iz Tunke i Irkutske gubernije. Pred kraj XIX i početak HH veka Burjati su u Oki zauzeli glavni položaj. Na osnovu međusobnog uticaja Burjata i Sojota stvoren je poseban etnički oblik Okinskog rejona.

Sojoti su se od davnina bavili uzgajanjem jelena i lovom. Jeleni su ih snabdevali hranom, odećom, prevozili su na velika rastojanja ljude i namirnice. Posle sezone lova životinje su se predavale nekom od poznanika kako bi ih pazio i napasao. Bogati odgajivači držali su do 30 jelena.

Gajenje jelena zahteva nomadski život. Zato su se Sojoti selili od 4 do 10 puta godišnje u zavisnosti od stanja paše. Glavnu hranu jelena predstavljaju mahovina i lišajevi, trava i pečurke. Jeleni su se muzli 1-2 dnevno, pri čemu su davali 150-400 g vrlo masnog i hranljivog mleka. Jeleni su retko ubijani zbog mesa. Posebno vredni bili su jelenji parošci (delovi rogova) koji su se sekli sredinom avgusta, prvo kod starijih, a zatim uoči septembra - kod mladih jelena, pri čemu se ostavljao izrastak od 15-20 sm.

Drugo vrlo staro zanimanje u Okinskom kraju bio je lov, zahvaljujući ovdašnjem izobilju divljih životinja. Obično bi u lov odlazilo po 4-5 ljudi, po jedan iz porodice. Krupniju duvljač lovili su zbog mesa i kože za svoje domaćinstvo, a krzno je predstavljalo predmet trgovine.

Kao oruđe za lov Sojoti su najčešće koristili kremenjaču „buu". U lovački komplet ulazili su: barutnica, mera za barut, vrećica za metke, veliki nož za obradu čereka i mali za skidanje kože. Starci su govorili da su ranije koristili luk od tri trake - „manzu". Na strele „godli" bili su nataknuti gvozdeni šiljci. U leto i jesen na stazama kojima su jeleni išli da piju vodu Sojoti su postavljali samostrele.

Sojoti su živeli u gustoj jelovoj ili kedrovoj šumi. Tamo je bilo toplije i bilo je manje snega. Kao obitavalište služile su im drvene kolibe „ursa" - koje podsećaju na staništa severnih odgajivača jelena - Jakuta, Čukči, Neneca i drugih istočnosibirskih naroda. Visina kolibe iznosila je 2,5-3 m. Skelet staništa sastojao se od 3 masivna štapa s račvom na kraju, koja su se na kraju povezivala konopcem od vlasi. Njihovi zaoštreni donji krajevi pobadali su se u zemlju. Između štapova skeleta postavljano je po 35-41 tanka pruta u zavisnosti od dimenzija kolibe, obavezno u neparnom broju. Zimi su štapovi pokrivani prodimljenim kožama, koje su štitile od vlage. Iznutra se koliba takođe pokrivala kožama. Ispod njegovog vrha pravljeno je ognjište, postavljana je naprava za kačenje kotlova i čajnika. Izlaz iz kolibe bio je okrenut ka istoku kako bi se ranije dočekivalo svitanje i izlazak sunca.

U kolibi je postojala podela - na levu, mušku, i žensku, desnu polovinu. Mesta preko puta ulaza su se smatrala počasnima i ovde su se obično smeštali domaćin i gosti. Posuđe, namirnice i nizak stočić za uzimanje hrane nalazili su se u ženskoj polovini. Jelenski amovi i oružje - u muškoj. Kao vrata služio je deo donjeg pokrova ove građevine ili grubo platno prišiveno za njene ivice.

Nameštaja nije bilo. Sva imovina se prevozila i čuvala u torbama za teret. Uopšte, u domaćinstvu nomada-uzgajivača jelena veliku ulogu su igrale najrazličitije vreće i vrećice.

Toplija odeća Sojota bila je sašivena od štavljene kože divljih životinja. Posebno se cenila koža losa. Letnja i zimska odeća razlikovala se po stepenu i kvalitetu obrade. Kao ukrasi služili su ornamenti od ošišanih delova jelenje kože, oni su se prišivali na skutove rukave gornje odeće. Kao zimsko pokrivalo za glavu služila je krznena kapa, koja pokriva zadnji deo glave.

 Ishrana je uvek zavisila od vrste domaćinstva. U osnovne namirnice Burjata ulazile su stočarske - meso i mleko, a Sojota - meso jelena i divljač.

Verovanja Sojota predstavljaju spoj raznovrsnih animističkih i magijskih sujeverja, s preovlađujućim kultom planina - poštovanjem zemlje.

Planina Rinčin-Lhumbe, koja se nalazi na teritoriji Mongolije oko jezera Hubsugul, smatrala se kod Sojota glavnom planinom-pokroviteljem. Na njenim padinama ili u podnožju odigravao se obred poklonjenja planinskim duhovima - „obo tahilga". Za vreme rituala paljena je vatra, ognju su prinošene grančice kleke i beli mrs. Starešina ili šaman bi dajući prinose, prizivao 13 okolnih vrhovnih planina.

U podnožju „svetih" planina nalazi se „murgel" - usamljeno drvo ili drvo koje se po nečemu ističe. Putnik koji prolazi pored njega, trebalo je da ostavi nešto drvetu, da ga poprska mlekom ili votkom. Onaj kome je predstojalo putovanje kačio je na granu tračicu bele boje. Lovci su drvetu darovali parčence crvene tkanine.

Nekim životinjama Sojoti su pripisivali natprirodne sposobnosti, da shvataju ljudski govor, zato su izbegavali da pričaju o tome da se spremaju u lov na njih. U ovakve životinje spadaju medved i vepar. Lov van sezone je bio zabranjen, kao i ubijanje celog nakota životinja, postavljanje gvozdenih zamki i omči, lov na nepoznate životinje, ubijanje ptica, zato što su one letele visoko po nebu i smatralo se da opšte s bogovima.

Nacionalna politika usmerena ne denacionalizaciju kultura malih naroda SSSR-a dovela je do toga da su mnogi narodi, uključujući i Sojote, bili zaboravljeni. Sad se pojavila nada u njihov preporod. Između ostalog, za okinske Sojote on je počeo 2002. godine, kad su na osnovu popisa stanovništva Sojoti priznati za starosedelački malobrojni narod Rusije.