Četiri sovjetska oruđa koja su Hitleru razbili svaku iluziju o vojnoj pobedi na Istočnom frontu

Pre tačno 75 godina početkom avgusta 1943.godine, Državni komitet odbrane SSSR-a doneo je odluku da se Crvena armija opremi novim tipovima oklopne i artiljerijske borbene tehnike koja je mogla da parira nemačkim "grdosijama" koje su se pojavile na poljima oko Kurska.

U jedinice na prvoj liniji fronta su ušla oruđa kao što su teški tenk IS-1, vučna haubica u kal. 152,4mm D-1, samohodna oruđa SU-122 i SU-152. Novi tipovi sovjetske oklopne tehnike su značajno smanjili dotadašnju dominanciju koju su prikazali nemački tenkovi kao što su Pz.Kpfw.VI „Tiger“,  PzKpfw V „Panther“ i Sd.Kfz.184 „Ferdinand“ što je posebno demonstrirano u periodu jul/avgust 1943.godine kada je izvođena velika Kurske bitke. Pojava novih nemačkih oklopnih sredstava koja su po nivou primenjene zaštite i snage osnovnih topova znatno premašivali sovjetske tenkove, nalagala je hitnu modernizaciju borbene tehnike. Sa novim oklopnim „aždajama“ Crvena armija je mogla da uđe u direktan frontalni sudar sa nemačkim tenkovskim divizijama, bez da koristi dotadašnju taktiku kontinuiranih zasednih dejstava i beskonačnog ukopavanja na prvoj liniji fronta koja su u velikoj meri iscrpljivala sovjetske tenkovske posade.

IS-1

IS-1 sa topom D-5 kalibra 85mm

Wikipedia

IS-1 (ili IS-85 koje je dobio po kalibru osnovog oruđa) predstavlja duboko modernizovanu verziju sovjetskih teških tenkova KV-1 i KV-1S, koji su bili praktično neuništivi za nemačku protivtenkovsku artiljeriju u prvoj godini Velikog rata. Testiranje novog tenka koje se izvodilo od 22.marta-19.aprila 1943.godine okončalo su se dosta uspešno. Komisija je došla do zaključka, da je ovaj tenk iako po masi lakši od svojih prethodnika, značajno kvalitetniji kada je u pitanju čvrstina oklopne zaštite i opšta pokretljivost na bojištu.

IS-1 (IS-85) je dobio novi top D-5T u kalibru 85mm, koji se zbog svoje složenije konstrukcije u odnosu na modele starijih tenkovskih topova proizvodio u ograničenim serijama. Međutim, njegove balističke sposobnosti su bile zaista odlične. Naime ovaj top je mogao da uništi nemački teški tenk  Pz.Kpfw.VI „Tiger“ sa razdaljine od 1000 metara, što je za dotadašnje standarde probojnosti koji su imali stariji tenkovski topovi u kal.76mm bila misaona imenica.

Prema sovjetskim izvorima potkalibarni projektil BR-365P  je mogao da probije 140mm homogene čelične ploče na daljini od 500 metara. Sa standardnom protivoklopnom municijom koju je imao u svom asortimanu, ovi topovi su na rastojanju do 1000 metara imali probojnost oklopa koja se u proseku kretala od 104-125mm pod uglom od 90 stepeni. Međutim, pošto je većina tenkova počela da se pravi sa „iskošenom“ oklopnom zaštitom, relevatnija je bila vrednost probojnosti koja se ostvarivala pod određenim uglom. Tako su standardni protivoklopni projektili BR-365 koji su se nalazili u naoružanju topa D-5T imali probojnost od oko 98mm „zakošenog“ oklopa pod uglom od 30 stepeni na daljinama do 500 metara. Na daljini od 1000 metara BR-365 je imao probojnost 83-88 mm „zakošenog“ oklopa.

Municija za top D-5 u kal. 85mm

Wikipedia

U periodu januar-mart iduće godine ovaj top je postao integralni deo i modernizovanih srednjih tenkova T-35-85, koji po mišljenju brojnih tenkovskih eksperata kako sa istoka tako i sa zapada, predstavlja možda i najbolji tenk Drugog svetskog rata

Treba napomenuti, da je teški tenk IS-1 začetnik nove familije sovjetskih tenkova, koji je u relativno ograničenoj seriji isporučen oklopnim jedinicama Crvene armije. Ukupno je proizvedeno svega 130 ovih tenkova, koji su upotrebljeni u operaciji oslobođenja Ukrajine koja se odigrala u periodu zima-proleće 1944.godine. IS-1 se pokazao kao ozbiljan protivnik u borbama sa famoznim nemačkim teškim tenkovima kao što je Pz.Kpfw.VI „Tiger“ naoružanim topovima KwK 36 L/56 u kalibru 88mm. Njegova čeona  zaštita je imala debljinu oklopa 120mm pod nagibom od 30 stepeni, što je omogućavalo ovom tenku da preživi direktan pogodak sa daljine od 500 metara. Međutim, daljo modernizacijom nemačkih tenkova sa novim tipovima municije i dodatnom oklopnom zaštitom uslovili su da prva verzija familije IS uskoro postane nedovoljno efikasna na bojištu. Već u novembru 1943.godine u naoružanje je ušla modernizovana verzija IS-2 naoružana još jačim topom D-25T u kalibru 122mm koji je mogao da probije i nemačke teške tenkove kakav je Pz.Kpfw. VI Ausf. B „Tiger II“.

D-1

Vučna haubica D-1 u kal. 152mm

Wikipedia

Snažna haubica D-1 u kalibru 152mm primljena je u naoružanje kao zamena za veoma kvalitetnu, ali ipak tehnički zastarelu tešku sovjetsku haubicu M-10 1938 koja je prestala da se proizvodi još u jesen 1941 godine.Pre svega se to odnosilo na gabarite nove haubice koja je bila lakša od M-10, i koja se mogla daleko efikasnije transportovati po različitim delovima fronta, koji često nisu imali pristupnu komunikaciju. Takođe, prelazak iz marševskog u borbeni položaj kao i priprema samog vatrenog položaja je bila daleko kraća i jednostavnija u odnosu na isti posao koji se morao uraditi sa haubicom M-10. Njena ukupna eksploatacija je bila daleko jednostavnija, posebno tehničko održavanje, remont i ostali bitni faktori koji su uticali na njenu borbenu upotrebljivost.

Haubice D-1 su se aktivno počele primenjivati u završnoj etapi Velikog rata u periodu 1944-1945. godina. Oruđe je zamišljeno kao osnovno vatreno sredstvo korpusne artiljerije, sa dometom do 12,400 metara. Vatrom iz ovih haubica efikasno se uništavala živa sila neprijatelja kako na otvorenom prostoru, tako i u zaklonima-fortifikacijama, kao što su betonski bunkeri, zabarakadirani stambeni objekti pretvoreni u vatrene tačke itd. Parčadno-razorni projektil OF-530 je pokrivao prostor od 2100 m2. Ubojno dejstvo gelera je iznosilo do 70 metara, a eksplozija granate je u zemlji stvarala krater prečnika 3,5 metra i dubine 1,2 metara. Zahvaljujući svojoj mobilnosti, ova haubica se posebno istakla prilikom izvođenja „kontrabatiranja“ po neprijateljskim pozicijama koje su se nalazile u bližoj taktičkoj dubini fronta. Pored žive sile, D-1 se uspešno mogla koristiti i za uništavanje neprijateljske oklopne tehnike (tenkovi i samohodna oruđa) upotrebom specijalnog tipa granate koja je služila za rušenje armirano-betonskih objekata. Ovaj tip granate je mogao da probije armirano-betonsku ploču debljine 1140mm. Sovjetski artiljerci su kod ove haubice veoma cenili njenu preciznost, veliku razornu moć granate, ali i jednostavnost prilikom eksploatacije i održavanja.

U periodu od 1943-1945 godine proizvedeno je oko 800 ovih haubica. Njena proizvodnja je trajala do 1949.godine, gde je za šest godina ukupno proizvedeno 2827 haubica ovog tipa. Posle završetka Drugog svetskog rata, veliki broj zemalja je nabavio ovo oruđu za potrebe sopstvenih oružanih snaga, kao što su Kina, Afganistan, Mađarska, Irak, Mozambik, Sirija, Kuba, Albanija i dr.

SU-122

Su-122

Youtube

Samohodno artiljerijsko oruđe SU-122 formalno je ušlo u naoružanje Crvene armije u avgustu 1943.godine, iako je serijska proizvodnja započela još u decembru 1942.godine. Razlog za ovoliko kašnjenje prilikom njegovog usvajanja u naoružanje je činjenica da je oruđe imalo dosta naknadnih poboljšanja tokom njegove razvojne faze. SU-122 je jedan od prvih razvojnih projekata samohodnog artiljerijskog oruđa koje je ušlo u serijsku proizvodnju. Njegovo prvo borbeno učešće se dogodilo u februaru mesecu 1943.godine u sastavu oklopno-mehanizovanih jedinica 54.A koja se nalazila u Volhovskom frontu.

Osnovno naoružanje Su-122 je bila modifikacija divizijske vučne haubice M-30/1938 kalibra 122mm. Između standardne vučne haubice i njene samohodne modifikacije koja je bila integralni deo SU-122, nije bilo nekih drastičnijih razlika, osim mehanizma za nišanjenje i navođenje. Njen efektivni domet je iznosio 3.6-8.0 km i zavisio je od vrste primenjene municije. Recimo, njena kumulativna granata BP-460A je mogla da probije homogenu čeličnu ploču debljine 100-160mm pod uglom od 90 stepeni. Dakle ovo sredstvo se dosta uspešno moglo koristiti protiv standardnih osnovnih borbenih tenkova neprijatelja. Međutim, za precizan hitac iz ovog oruđa bila je neophodna vešta i hladnokrvna posada, jer bi svaki eventualni promašaj izložio SU-122 i njegovu posadu velikoj opasnosti, pošto je oklop bip realivno slab za moderne nemačke tenkovske topove u kalibru 75/88mm. Daleko više uspeha je ovo oruđe imalo prilikom dejstva po neprijateljskoj živoj sili i lakooklopljenim ciljevima, kao i artiljerijskim pozicijama neprijatelja neposredno na prvoj liniji fronta, ali i u njegovoj taktičkoj dubini. Dakle, u ogromnom broju slučaje SU-122 se u napadu nalazila u drugom ešelonu tenkovske grupe iza osnovnih borbenih tenkova, kojima je davala vatrenu podršku. U odbrambenoj fazama bitke ovo oruđe se često nalazilo na zasednim pozicijama.

Za vreme rata proizvedeno je oko 650 SU-122.

SU-152

SU-152

Wikipedia

Teško samohodno artiljerijsko oruđe SU-152, napravljeno je na bazi teškog tenka KV-1S. Na njega je montiran oklopljeni korpus sa snažnim osnovnom naoružanjem koje se sastojalo od haubice ML-20S sa ožljebljenom cevi kalibra 152mm. Po svojoj nameni radilo se više o klasičnom jurišnom oruđu za vatrenu podršku, nego protivtenkovskom sredstvu. Vozilo je bilo opremljeno sa dva nišana: panoramskim za indirektnu paljbu i teleskopskim za direktnu vatru, koja je korišćena češće. 

Nadimak „Zveroboй“ nije nastao sam od sebe. Samohotka je po prvi put debitovala u najvećoj tenkovskoj bici na svetu-Kurskoj bici koja se odigrala u leto 1943.godine. Iako ukupan broj ovih samohodnih „zveri“ nije prelazio brojku više od 24 jedinice, one su dostojno zaslužile svoj nadimak. Od praktično svih tipova i vrsta sovjetske oklopne tehnike koji su se u to vreme nalazili u naoružanju Crvene armije, samo SU-152 je mogla ravnopravno da se bori sa novim i modernizovanim nemačkim tenkovima i samohotkama kada su u pitanju veće daljine.

Na primer, tenkovska posada koja se nalazila u SU-152 kojom je komandovao major Sankovski (komandir jedne baterije ovih vozila) samo za jedan dan bitke je iz stroja izbacila deset protivničkih tenkova. Grupa od 24 SU-152 koje su učestvovale u Kurskoj bici uspela je da uništi i teško ošteti 12 teških nemačkih tenkova tipa  Pz.Kpfw.VI „Tiger“.

 

Slobodan Đukić

Treba napomenuti da standardna municija koju je upotrebljavao SU-152, tačnije osnovno naoružanje samohotke – haubica MK-20S kalibra 152mm, nije uvek probijala oklop nemačkih teških tenkova. Ali je zato eksplozija parčardno-razorne granate koja bi eksplodirala u neposrednoj blizini tenka, dovodila do njegovih oštećenja koja su uzrokovala privremeno ili trajno eliminisanje iz borbe. SU-152 sa masivnim parčadno-eksplozivnim zrnom bio je odlično vozilo za podršku pešadiji. Eksplozivno zrno od 152 mm moglo je da uništi skoro svaki utvrđeni položaj, a protiv-oklopno zrno moglo je da probije veliku većinu nemačkih tenkova. Međutim, za direktno gađanje tako zahtevnih ciljeva kao što su tenkovi, sovjetskoj teškoj samohotci je nedostajala preciznost koja je bila generalno loša u odnosu na oruđa protivtenkovske namene .Takođe i brzina paljbe je bila veoma mala (svega 2 granate u minuti) da bi se mogao ozbiljnije angažovati u masovnim tenkovskim borbama. Ipak, gde god se pojavljivao SU-152 je unosio pravu pometnju među neprijateljem.

U periodu februar 1943.godine-januar 1944.godine, proizvedeno je ukupno 670 jedinica SU-152.

Slobodan Đukić, Russia beyond