„Crni utorak”: Kako su se ruski graničari herojski sukobili sa teroristima 1993. godine

Krvava drama se odigrala pre 25 godina na tadžikistansko-avganistanskoj granici, kada su islamski fundamentalisti napali dvanaestu graničnu karaulu ruske vojske. 

„Ravnaj se! Mirno! Pažnja! Pripadnici 12. karaule koji su preživeli nalaze se pred vama”, tim rečima je 13. jula 1993. godine, 11 sati posle napada terorista, poručnik Andrej Merzlikin dočekao zakasnelo pojačanje. Njegova jedinica je čudom uspela da preživi napad mudžahedina.

Pre 25 godina ruski vojnici na tadžikistansko-avganistanskoj granici su se našli u blizini epicentra borbenih dejstava.* U susednoj zemlji je besneo građanski rat, a vojnopolitička situacija je dodatno destabilizovana padom Nadžibulahovog režima u susednom Avganistanu. Za sve nesreće svog naroda krivili su Rusiju, a od proleća 1993. godine teroristi iz sastava tadžikistanske opozicije su uz pomoć avganistanskih „dušmana” (mudžahedina) više puta pokušavali da probiju granicu.

Sve do „crnog utorka” svi napadi su bili bezuspešni. Ali 13. jul 1993. godine je postao jedan od najkrvavijih dana u istoriji graničnih snaga u, činilo se, mirno doba.

Kako se priseća Merzlikin, dan pre napada rukovodstvo je izdalo neobična naređenja koja su oslabila odbranu. Na primer, bile su ukinute takozvane „tajne”: vatreni položaji sa osmatračkom opremom koji su se nalazili izvan same karaule.

A još ranije teroristi su uspeli da prouče sistem zaštite baze i da uoče sve ruske vatrene položaje sa vrhova najbližih brda. „Sve smo videli, ali ništa nismo mogli da učinimo. Rukovodstvo je naredilo da se ti ljudi ne diraju. Osim toga, od strane Avganistanaca su dolazili pregovarači koji su nas uveravali da će nas braniti”, rekao je on.

 

Kako se odvijao sukob

Napad je počeo 13. jula 1993. godine tačno u 4 sata ujutro. Na teritoriji karaule nalazilo se 47 vojnika i jedan civil. Tešku tehniku nisu imali, ni tenkove, ni artiljeriju. Vojnici su imali samo lako oklopno vozilo pešadije. Ono je uništeno u prvih nekoliko minuta napada iz oruđa. Tako da su ruski vojnici imali samo automatske puške, nekoliko mitraljeza i minobacač AGS-17, koji je blokirao usred borbe.

S druge strane, teroristi su imali minobacače, mitraljeze, bacače granata sa postoljem, snajperske puške i svu taktičku prednost koja se može poželeti: element iznenađenja, udarne položaje i brojčanu nadmoć. Toga dana je ruske vojnike napao odred od 250 ljudi.

Teroristi su gađali sve izlaze iz kasarne i zato su ruski vojnici morali da izbiju prozore i izađu sa suprotne strane van dejstva vatre. Kako se priseća jedan od učesnika ovih događaja mlađi vodnik Sergej Jevlanov, on je uspeo da zajedno sa jednim drugim vojnikom stigne do uporišta i postavi kružnu odbranu. Nekakvim čudom ovaj mladić je preživeo i pod uticajem adrenalina stigao do zaklona, gde je primetio na sebi rane od gelera.

Za to vreme jedan od vojnika je uspeo da pošalje signal za pomoć u štab.

Nekoliko sati kasnije paljba je utihnula, a borba prešla u uzdržanu fazu sa periodičnom paljbom čas sa jedne, čas sa druge strane. Vojnici na ruskoj karauli brzo su ostali bez municije.

Nekoliko očajničkih pokušaja da se iz rovova probiju do magacina sa municijom bili su bezuspešni. Redov Dodokalonov je jurnuo u oficirsku kasarnu koja je gorela, gde je ispod kreveta ostala jedna kutija sa mecima za mitraljez. „Kada je on krenuo, svi su pomislili da je gotov: teroristi su tukli po zgradi sa svih strana”, seća se Merzlikin. „Pred mojim očima je poginulo nekoliko momaka. I tada je iskočio Dodik sa kutijom od dvesta metaka. Da nije bilo njega, bila bi to sigurna propast za nas. Podelili smo metke ravnopravno. Kasnije, kada smo se već izvukli, izračunao sam da je svako od nas imao po sedam metaka.”

Međutim, komandant je odlagao povlačenje, čak i kada je video da municije više nema. Signal za pomoć je poslat nekoliko sati ranije, pojačanje bi trebalo da je na putu. Zar mogu tek tako da napuste karaulu i odu?!

Ovo kašnjenje je kasnije dovelo do ostavke tadašnjeg komandanta graničnih snaga Rusije i do čitavog niza kadrovskih promena i otkaza u ministarstvu odbrane. Ali sve je to bilo kasnije. Zasad su ljudi već nekoliko sati proveli opkoljeni pod rafalnom paljbom.

Podrška iz vazduha je stigla tek sedam sati od početka napada, u 11 sati prepodne. Na nebu su se pojavila dva udarna helikoptera, koji su izvršili masovni napad raketama na položaje terorista u brdima. Istina, piloti se nisu spustili kako bi pokupili ljude, jer su nekoliko meseci ranije teroristi u ovom rejonu iz prenosnih protivavionskih raketnih sistema oborili avion koji je leteo nisko.

Tek videvši da helikopteri odleću, nakon što je potrošio sav komplet municije, komandant granične karaule je doneo odluku o povlačenju. Pojava helikoptera im je pružila mogućnost da iskoriste pometnju u redovima mudžahedina.

 

Oleg Vlasov/TASS

Povlačenje i dugo očekivani spas

Poslednji od preživelih vojnika krenuli su u pravcu obližnjeg sela Sari-Gor. Merzlikin je procenio da će upravo iz tog pravca stići pojačanje. Uprkos podršci iz vazduha i uznemirenosti terorista, ipak su morali da beže pod neprijateljskom vatrom.

Ali, vojnici su ubrzo stigli do „svojih” sa susedne 13. karaule. Jedinicom koja im je došla u suret komandovao je potpukovnik Vasilij Masjuk, koji je u pomoć 12. karauli vodio u tom trenutku toliko neophodne tenkove i tešku artiljeriju. Međutim, pojačanje je stiglo dosta kasno, jer je jedini „direktan” put do 12. karaule bio miniran od strane mudžahedina i „pokriven” teroristima sa okolnih uzvišenja.

Te večeri spasilački odred se vratio na karaulu koju su zauzeli teroristi i sravnio je sa zemljom paljbom iz teške tehnike. Mudžahedini su morali brzo da pobegnu u planine.

Predsednik Boris Jeljcin odlikuje Ordenom za hrabrost pripadnika graničnih snaga Vladimira Jevgenjeva za odvažnost i herojstvo koje je pokazao pri vršenju dužnosti na tadžikistansko-avganistanskoj granici.

Aleksandar Makarov/Sputnik

U napadu mudžahedina poginulo je 25 ruskih vojnika. Teroristi su izgubili oko 70 ljudi. Poručnik Merzlikin, koji je ljude uspeo da spase, dobio je zvanje Heroja Rusije. U službi je napredovao do čina general-majora Federalne službe bezbednosti. Danas je u rezervnom sastavu i obavlja dužnost savetnika predsednika Ruskog saveza ratnih veština.

* Posle raspada Sovjetskog Saveza na tadžikistansko-avganistanskoj granici ostala je vojna formacija bivšeg Crvenozastavnog Srednjeazijskog graničnog okruga (KSAPO) KGB-a SSSR-a. U septembru 1992. godine na njenoj osnovi je formirana Grupa graničnih snaga Rusije u Republici Tadžikistan. 

Nikolaj Litovkin, Russia beyond