Mali razgovor sa Đorđem Mihailovićem (82) čuvarom srpskog groblja

Mali razgovor sa Đorđem Mihailovićem (82) poslednjeg čuvara Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu.
 

Živahni deda u srpskoj vojnoj uniformi, sa šajkačom na glavi, ponosno već pet decenija stoji i bdi nad senima ratnika čiji se pohodi i ratne pobede nad mnogostruko jačim neprijateljem i danas izučavaju na najvišim vojnim školama po svetu. Priču o hrabrim srpskim borcima, ko zna koliko hiljada puta pričanu, Đorđe uvek kazuje sa istim zanosom kao prvi put pre 50 godina.

Vostok: Dobar dan, poštovanje. Mi smo iz Banjaluke i Beograda i došli smo da posetimo Srpsko groblje i Vas.
 

Đorđe: Aaa, I danas je bila grupa ljudi iz Gradiške, a pre neki dan ljudi iz Banjaluke.
Sada ću da Vam kažem šta imamo ovde. Mi imamo ovde 8.000 Srba iz I Svetskog rata. Ima 6.000 ovde u kosturnici i  2.000 grobova ima okolo. Ispred spomenika ima i 139 ljudi iz II Svetskog rata. Sad, još malo od gore groblje ima 8.000 Francuza, sa druge strane ima 3.000 Talijana, 2.000 Engleza i 400 Rusa. Svega ima 21.000, a od toga 8.000 Srba. Ovde vam je kapija za ulaz u srpsko groblje to ste videli. Hoćete da vidite dole (misleći na kosturnicu).
 

Vostok: Vidimo da radite (u rukama je imao lopatu i kanistere vode za zalivanje i okopavanje cveća) tako da Vas ne zamaramo.
 

Đorđe: Dobro, tamo radi do 6 tako da Vam mogu otvoriti.

Vostok: Hvala Vam Đorđe, ali ne morate zbog nas.
 

Đorđe: Dobro, videli ste sve okolo.
 

Vostok: Jesmo, videli smo.
 

Recite nam, kako ste vi, jeste dobro, da li ste ovde stalno?
 

Đorđe: Dobro, ah, svaki dan ima posla, treba da polivam treba da objasnim i tako.
 

Vostok: Izlazili ste u novinama nekoliko puta.
 

Đorđe: Aaaaa, jeste dolazili su ljudi. Dolazili su i kad je bio rat i u Bosni i u Srbiji. Bio je i ministar odbrane Srbije, bila je Biljana Plavšić dva puta i Nikola Koljević. Ima i Nikola Koljević iz Banjaluke, on je bio dobrovoljac ovde. Ima iz Vojvodine, Like, Dalmacije. Ima i Boško Arežina, on je iz Grahova, Nikola Stupar iz Bosanskog Petrovca (misleći na poginule borce čiji su grobovi na groblju). Ima mnogo ljudi iz Bosne, iz Republike Srpske, mi kažemo još iz Bosne. Na groblju je dosta ljudi iz Bosne.
 

Vostok: I vaš je deda bio ovde čuvar groblja
 

Đorđe: I deda je bio, mi smo iz Boka Kotorska. Ja sam rođen ovde, a deda je iz Boka Kotorska. On je bio borac i ostao ovde čuvati. Posle dede osto otac, a moj otac umro šestdeset, ne znam, tako. Nije imo ko da menja, a mora se radi.
 

Vostok: Od šestdesete godine vi čuvate ovde.
 

Đorđe: Da, 50 godina čuvam, a ja imam 82 godine, a nema da se menjaš da to radiš.
 

Vostok: Vi sve ovo održavate.
 

Đorđe: Da, za Srpsko groblje, za francusko ima 3, za englesko ima još četri. Ja sam ovde sam, a ima i više posetilaca.
 

Vostok: Izvinite, gdje živite ovde, da li ovde u krugu groblja.
 

Đorđe: Da, imam stan evo ovde, ima tablica, piše čuvar. A vi koliko ste ovde?
 

Vostok: Došli smo na par dana, ali smo morali doći ovde do groblja, a i da posetimo Vas.
 

Đorđe: Bili su iz Višegrada ovi i mitropolit Nikolaj. Bio je i vladika Jovan.
 

Vostok: Đorđe hvala Vam puno i želimo Vam zdravlja i dug život.
Eh, život je život. Odoh moram da radim da okopam i zalijem.


Tekst iz Politike od 14.09.2008.o proboju Solunskog fronta:
Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra (u 5.30 časova) druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:
„Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče – ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti. Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi – hajde Francuz napred”...