Raška oblast ili Sandžak ili Turska, samo nije srpska

Ovim zapisom prihvatam ideju internacionalizacije problema u tzv. Sandžaku, ali problema opstanka srpskog naroda na području Novog Pazara i okolnih opština u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Pozivam, na primer, Federaciju za mir i pomirenje iz Moskve, kao uglednu višedecenijsku nevladinu organizaciju sa statusom člana Saveta Evrope, da pošalje ekipu svojih posmatrača i objavi objektivnu istinu o životu pravoslavnih Srba u delu Srbije, kome su muslimani nametnuli ime ''Sandžak'', a koji se priprema za secesiju. Pre nego što Boris Tadić izvrši svoje obećanje gospođi Evropskoj uniji da će da ''reši probleme u Sandžaku''. Pre nego što Srbi postanu manjina u Raškoj oblasti, pa se po Ahtisarijevoj formuli još jednom otkine još jedan deo – ključni deo Srbije.
 

Zar tamo još ima Srba- zajedljivo su me pitali neki poznanici, kada sam ovih dana odlučila da opet odem na Deževski sabor u stari Ras, u Novi Pazar.Podsetili su me na moj zaludni dvadesetogodišnji trud da se obelodani istina o životu naroda na području Raške oblasti, koja podrazumeva opštine Novi Pazar, Tutin i Sjenica i da pomognemo Srbima da se ne isele svi otuda, bežeći od nemaštine, ali, pre svega od straha da im se ne desi ono što se Srbima dešavalo na Kosovu i Metohiji. A dešava se. Na očigled svih nas dešava se još jedan genocidni odnos prema Srbima na tlu njihove države, čak pod njenim okriljem.
 

Kada sam još 1990. godine, posle višesatnog razgovora sa političkim vrhom Novog Pazara, javno ustvrdila da se na tom prostoru priprema šiptarski separatistički scenario, nagrdili su me i ''levi'' i ''desni''. Slobodan Milošević me je opominjao da ne ''zabadam trn u zdravu nogu'', iako je Mihalj Kertes, po mojoj molbi a po želji Srba iz Rogozne, video da se Zelena transverzala jako nadvila nad ovaj kraj i uočio i sam opasnosti koje prete srpskom narodu. Doduše, i sami novopazarski srpski političari su sve težem životu svojih sunarodnika doprinosili nehatom, zaneti ličnim interesima.
 

Ovi drugi, koji su danas prepoznatljivi po svom ''evropejstvu'', do današnjih dana me stavljaju na stub srama, kao nacionalistu i ''ratnog huškača'', jer sam iz broja u broj ''Politikinog sveta'' (u kome sam bila glavni i odgovorni urednik do smene 1991. god.) dokumentovano objavljivala i ispisivala stradanje i iseljavanje Srba iz Raške oblasti.
 

Pod nabojem situacije, ali i pod uticajem serije tih istinitih dramatičnih tekstova, koje je pisao uglavnom pokojni Života Tokalić, požrtvovani kolega iz Kraljeva, proizašla je ideja o osnivanju Udruženja RAS, kao''Udruženje građana za zaustavljanje iseljavanja i povratak iseljenih Srba sa teritorije opština Novi Pazar, Sjenica i Tutin, uz poštovanje postojećih zakona i punog očuvanja sloge i bratstva između Srba i drugih naroda, koji sada žive na ovoj teritoriji'' (član 1. Statuta).
 

Bilo je to pre dvadeset godina.
 

Bilo je to iste godine kada je gromoglasno i zastrašujuće osnovana Sandžačka SDA na lokalnom stadionu, pod pokroviteljstvom i u prisustvu Alije Izetbegovića. Tada je nastala prekretnica u životu naroda Raške oblasti, koju su tada definitivno preimenovali turskim imenom – Sandžak. Nimalo slučajno.
 

Tada su Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin promovisani u sandžačke političare. S tim što je Ljajić ostao do današnjih dana dosledan svojoj poruci, koju je, kao ministar u vladi Srbije i Crne Gore, ali i lider Sandžačke demokratske partije, povodom Alijine smrti u ''Dnevnom Avazu'' objavio:
 

''Poslednji selam našem dragom predsedniku Aliji Izetbegoviću! Neka mu Alah podari dženetski rahatluk, njegovoj porodici sabur, a nama vječno pamćenje na njegov neprolazni lik i djelo''. Ljajić svojim delima zaista svesrdno, temeljno i vrlo profitabilno po sebe i Zelenu transverzalu - utvrđuje delo Alije Izetbegovića.
 

Pre dvadeset godina, tačnije 10. aprila 1990. godine, delegacija RAS zatražila je pomoć i dobila obećanje od predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije dr Stanka Radmilovića da će ''SR Srbija dosledno i bez ikakvih izuzetaka sprovoditi na celoj svojoj teritoriji Ustav, zakon mere i politiku demokratsjke pravne države i obezbeđivati svim svojim građanima ličnu, imovinsku i pravnu sigurnost, mir i bezbednost, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost''... i tako dalje i u tom smislu... Još je zamolio članove RAS-a da utiču ''da se i srpski i muslimanski živalj u ovim krajevima uzdržava od bilo kakvih nacionalističkih, šovinističkih i sličnih ponašanja i da sa svoje strane doprinose razvoju međusobnog poverenja, mira, razvoja privrednih aktivnosti i sprečavanje svih neprijateljskih, nacionalističkih i drugih ponašanja''! Obećao je i da će lično doći.

 

Od obećanja ostao je zapisnik. A osnovana Sandžačka SDA, nepunu godinu kasnije, tačnije krajem oktobra 1991. godine raspisuje referendum u ''Sandžaku'', na kome se 98% bošnjačko-muslimanskih glasača izjasnilo za ''potpunu političku i teritorijalnu autonomiju sa pravom priključenja jednoj od republika'', za uspostavljanje specijalnog autonomnog statusa Sandžaka! Potom osnivaju Muslimansko nacionalno vijeće Sandžaka- MNVS(koje se danas zove Bošnjačko, ali funkcioniše na temeljima tog Referenduma)! Sandžaku daju prostor na 11 opština, bez njihove saglasnosti (što današnja vlast legalizuje najnovijim Zakonom o regionalizaciji Srbije).
 

Već januara 1992., MNVS usvaja Memorandum o uspostavljanju specijalnog statusa za Sandžak, kojim se precizno i sistematično predviđa da Sandžak dobije široka politička ovlašćenja (vladu, skupštinu, guvernera, policiju sudske organe) a ostatku Jugoslavije ostavljaju brigu o pošti, železnici i ekologiji.Memorandum je upućen Skupštinama Srbije i Crne Gore. Srbija ga i ne razmatra, a Crna Gora odbija. Tvorci Memoranduma zastupaju pravo ujedinjenja svih muslimana da žive u jednoj državi, istovremeno donosi i svoj Ustav (koji piše zagrebački advokat Silvije Degen), počinju da vode pregovore na raznim Mirovnim konferencijama po svetu, po kojima bivaju ohrabreni na tom putu od strane Sajrusa Vensa, lorda Ovena i sličnih...
 

U ''Sandžaku'' situacija biva sve eksplozivnija, pa se oko Novog Pazara, Sjenice i Tutina stacioniraju tenkovske jedinice Jugoslovenske narodne armije, a muslimanski sandžački poslanici 1991. napuštaju Republičku skupštinu...
 

SDA bojkotuje predsedničke i parlamentarne izbore, tokom 1993. policija otpočinje akciju prikupljanja naoružanja po ''Sandžaku''. Medijska se galama podigla a rezultati akcije su prilično skromni.
 

Memorandum za posledicu ima izazivanje mržnje među narodima i podsticanje nacionalne i verske netrpeljivosti. Zato Vrhovni sud Srbije zabranjuje njegovo štampanje i rasturanje, a započinju sudski procesi protiv 45 članova rukovodstva SDA i oni bivaju osuđeni, pa neki pomilovani, da bi na kraju sve bilo na razne načine zataškano...Među optuženim i osuđenim nalazio se i Sulejman Ugljanin, on beži za Tursku, ali po povratku postaje poslanik... pa se reaktivira optužnica zbog ugrožavanja teritorijalnog integriteta Srbije... Ali – bez posledica po njegov politički angažman. Eno ga u Vladi Srbije, kao i Ljajića, i nekolicine drugih.
 

Kada su se početkom 90-ih čelnici SDA u ''Sandžaku'' Ljajić i Ugljanin navodno sukobili, rezultat je umnožavanje SDA u pet novih stranaka sličnih programa, s tim što se Ljajić usmerava osvajanju srbijanske javnosti, a Ugljanin pokriva ''Sandžak''…


Onda na scenu silovito stupa Islamska zajednica, na čelu sa muftijom Muamerom Zukorlićem. Instruktivno i podsticajno zaleđe mu je reis ul ulema Cerić. Tako se formira političko-verski trijumvirat, na štetu srpskog naroda i integriteta države Srbije, bez Srba, ako se ne računaju takvi kao što je Čeda Jovanović. Crna Gora mu je na vreme stavila na znanje da mu ne pripada. Muftija Zukorlić dobija nadimak ''Sultan'' u Novom Pazaru, a on se tako i ponaša. Radi na stvaranju muslimanske inteligencije (zamenjuje već nametnuto ime ''bošnjački'') kroz osnivanje verskih škola, osnivaju se dva univerziteta, on je na čelu jednog. Ponaša se gotovo razbojnički, preti, odlučuje, demonstrira. Svim silama, planski rehabilituje najveće zločince iz drugog svetskog rata – proglašava ih herojima muslimanskog naroda, a zajednička stratišta preuzima u nameri da tu stvori, poput Potočara, novo spomen-mezarje ''šehida''.
 

Istoriju je već pripremio za prepravku pokojni, a doživotni direktor Muzeja RAS, istoričar, jedan poput Ali Hadrija iz Prištine. Oba su pripremali formiranje nove države, brišući temelje stare srpske, stare 11 vekova.
 

Ovde je u Rasu srpsku državu osnovao Veliki župan Stefan Nemanja još u 12. veku. Ovom velikanu srpske istorije i Nemanjićima, Svetom Savi, ovde rođenom, sandžaklije zatiru svaki trag. U Novom Pazaru i okolini nema nijednog spomenika niti memorijalne institucije koja nosi njihovo ime. U Raškoj oblasti, u ''Sandžaku'' vrši se pogrom nad istorijom, kulturom, nad slobodom srpskog naroda. Kako dokaza Miroslav Dabić u svojoj dragocenoj iscrpnoj studiji: ''U Raškoj se vrši kulturni genocid nad Srbima''.
 

Pa, kada na ovogodišnjem Prvom Nemanjinom svetopetrovsko-deževskom saboru (do sada je bio samo Deževski sabor), poruči okupljenom narodu:
 

''Sva naša duhovnost i državotvornost začeta je ovde, na ovom svetom mestu, u kolevci našeg istorijskog, kulturnog i duhovnog bića'', a ''Petrova crkva je duhovno ognjište i krstionica svtosavskog naroda od vremena kneza Mutimira do vremena sadašnjeg'', to on objavljuje da će Srpska pravoslavna crkva od sada više brinuti za svoj narod u ovom kraju.
 

Jer je Srbima danas, posle dvadeset godina, nepojmljivo teže opstati na ovim prostorima. I samo Udruženje RAS bi se raspalo, da nije bilo dr Dobrosava Nikodinovića i nekolicine aktivista iz čitave Srbije. On je i pokrenuo održavanje Nemanjinog Deževskog sabora, ali sa mnogo gotovo nepremostivih teškoća. Ni materijalne ni duhovne pomoći nije bilo niotkuda. Ni blagoslova Srpske pravoslavne crkve. Prošle godine nije održan, ali ove godine Mitropolit Amfilohije dao je blagoslov Saboru i proširio njegov sadržaj pa je Udruženje RAS uspelo i da sakupi taj neophodni minimum novaca za svoj osmi NEMANJIN SVETOPETROVSKI DEŽEVSKI SABOR, okupi hrabre pravoslavce oko svojih svetinja i još jednom ih podseti na Nemanjićke zavete.U tom smislu obradovalo me prisustvo i predsednica Skupštine opštine Borka Jovanović, jedine Srpskinje u vlasti Novog Pazara.
 

Dok se mi tek povremeno kitimo viševekovnom tradicijom srpske državotvornosti, za to vreme na temeljima srpske gradi se svim silama tuđa – antipravoslavna i antisrpska Država. Zovu je SANDŽAK.Na teritoriji Novog Pazara, Tutina i Sjenice 1961. godine po popisu bilo je 200.876 stanovnika, od kojih 59,5 pravoslavaca. Na poslednjem popisu davne 2002. godine povećan je broj stanovnika na 233.000 ali je procenat spao na 38,7! Sigurna sam, da bi danas ovaj procenat bio porazniji.
 

Aktuelna zbivanja u Novom Pazaru, ne predstavljaju nikakvu novost u istoriji ovog kraja. Vekovima se sve velike sile bore za ''autonomiju Sandžaka'', da bi je iskoristili za svoje ciljeve. Još je Jovan Cvijić zapisao da je stara Raška ''kopča koja spaja sve srpske zemlje'', pa je Karađorđe preduzimao sve da sačuva srpsku zemlju i preseče ''bosansku džadu'', taj glavni strateški put, koji je povezivao Bosanski vilajet sa ostalim delovima Osmanlijskog carstva.
 

Istina je da se ovde lome svi politički, trgovački, vojni, mafijaški, kriminalni, naročito narko putevi. Tako vekovima. Ali, to je srpska zemlja i u korenu i u istoriji. Problem je što se u ovom veku počela izvrtati istorija, prilagođavajući je ciljevima okupatorskim – poništavajući činjenice, udevajući neke poluistine...
 

Prema institucijama koje treba da neguju istoriju, u Novom Pazaru – istorija ovde počinje od 17 veka. A o drugom svetskom ratu da i ne govorim. Postoje knjige koje govore o tome vrlo argumentovano. Pišu ih domaći istoričari. Takva je knjiga Miodraga Radovića ''Ljudske i materijalne žrtve Novog Pazara i deževskog sreza u Drugom svetskom ratu''. Ali – nema Istorijskog arhiva RAS iz Novog Pazara da se oglasi na temu na primer vrlo zapaljivu a zove se HADŽET. Što ne kažu ko je sve sahranjivan na tom mestu!? Inače će se desiti to što su počeli ekstremisti: da proglašavaju Dane šehida i pripremaju Spomen obeležje... Ne čini li vam se da imamo već sličan scenario.
 

Zato se zalažem da u Novi Pazar dođu međunarodni posmatrači. Ali da objektivno sagledaju život Srba pravoslavaca! Jer su većina u beznađu i strahu. Iseljavaju se pod pritiskom, a da to nikoga nije briga. Raška oblast će uskoro poželeti Srba, ali Srba nigde biti neće.

Ljiljana Bulatović Medić,