GRČKI RAT ZA OSLOBOĐENJE 1821-1829.

Ipak, u Osmanskom Castvu Grci su - još od pada pod tursku vlast u 15. veku - bili među najpovlašćenijim podanicima: imali su versku slobodu i svog patrijarha, četiri položaja u visokoj državnoj službi i takoreći monopol sredozemne trgovine uz pomoć svoje velike trgovačke flote. I upravo tolika sloboda i moć uticale su na Grke da požele i više, uvećali su njihovo osećanje nepravde i podsećale ih na raniju slavu.

Pokret za nezavisnost potekao je iz bogatih trgovačkih zajednica raštrkanih po obalama i ostrvima Sredozemnog mora, od trgovaca koji su raspolagali sa 600 brodova i posadom od 17.000 mornara. U Carigradu su Grci upravljali Fanarom (poslovnom četvrti) i snabdevali brojne sultanove upravnike. U Odesi, na Crnom moru, u Rusiji, Grci su 1814. godine obrazovali tajno udruženje Heteriju koje je pripremalo revoluciju. Postepeno je izgrađena tajna mreža po lukama i ostrvima koja je povezivala grčke zajednice u težnji za istim ciljem - slobodom.

Godine 1821. za vojnog zapovednika pokreta postavljen je Aleksandar Ipsilanti, general grčkog porekla koji je bio u ruskoj službi. Izgledalo je da je došao zgodan trenutak, jer je sultan bio zauzet pobunom janjinskog paše koji je pokušavao da u Albaniji uspostavi vlastitu dinastiju. Ipsilanti je pozvao Grke na ustanak marta 1821, a arhiepiskop iz Patrasa je uputio apel za nezavisnost. Kampanja je rđavo vođena, pa se nije dobila očekivana spoljna pomoć od Rusije. Ustanak se naglo širio, ali su Turci uspeli da ga uguše u Makedoniji i Tesaliji. Na moru, po ostrvima i na Peloponezu nastavljen je ogorčeni gerilski rat koji Turci nisu mogli da uguše.

Početkom 1822. ceo Peloponez je bio u grčkim rukama i predstavnici ustaničkih krajeva su na sastanku u Epidaurusu proglasili nezavisnost grčkog naroda. Narodna skupština, kojom je predsedavao Aleksandar Mavrokordat, izglasala je prvi grčki ustav sećajući se s oduševljenjem demokratije klasičnih vremena. Surovo se sveteći za svoje poraze, Turci su zauzeli ostrvo Hios i sa svirepom okrutnošću osvetili se bespomoćnom stanovništvu - 23.000 ljudi je poubijano, a 47.000 odvedeno u ropstvo.

Situacija se izmenila kad su se umešale moćna egipatska vojska i mornarica. Sposobni i beskrupulozni Mehmed Alija, albanski musliman, koji je ranije bio sakupljač poreza, trgovac duvanom i zapovednik albanskog dela osmanske vojske, nedavno je izbacio Turke iz Egipta i proglasio se za tamošnjeg pašu. Sada je nudio sultanu svoju sposobnu vojsku i mornaricu da savlada Grke, u zamenu za Krit i oblasti Sirije i Palestine.

Egipatska vojska je brzo zauzela Peloponez dok je flota zagospodarila Egejskim morem. Evropsko mnenje je bilo zaprepašćeno kada je otkrilo da se stotine Grka prodaju kao roblje po pijacama Kaira, ali međusobno rivalstvo evropskih sila i uverenje da "zakonita" vladavina mora da se održava po svaku cenu sprečavali su svako zajedničko delovanje. I Austrija i Velika Britanija su ostale vrlo podozrive prema ruskim težnjama na Balkanu. Car Aleksandar nije želeo da uvredi dve tako moćne države.

Za razliku od svojih vlastodržaca, iz cele Evrope demokrate i rodoljubi su pohrlili u pomoć grčkoj borbi. Veliki pesnik Bajron pridružio se Mavrokordatu u Misolungiju u kojem je umro od groznice dva meseca kasnije (1824).

Od sela do sela, egipatska vojska je gasila plamen grčke nezavisnosti. Misolungi je pao 1826. Godinu dana kasnije Atina je bila prisiljena na predaju. U grčkim rukama je ostalo samo nekoliko ostrva na kojima je ustanak i počeo šest godina ranije.

Grci su na kraju uspeli da ostvare nezavisnost jer su im pritekle u pomoć evropske sile. Poziv je uputio Džordž Kaning, britanski ministar spoljnih poslova, koji je u Grčkoj video pradomovinu evropske civilizacije. Francuska je prihvatila poziv iz naklonosti, Rusija između ostalog i zato što je želela da postigne autonomiju za Srbiju, dok Austrija i Pruska nisu bile zainteresovane da podržavaju pobunu protiv "zakonitih" vlasti, pa makar to bila i turska vlast.

Sporazumom u Londonu (jula 1827) Velika Britanija, Francuska i Rusija su se složile da uspostave mirnu pomorsku blokadu Dardanela i Peloponeza, kako bi nametnule Grcima i Turcima primirje i prisilile ih na pregovore. Turska i egipatska flota pod komandom Mehmed Alijinog posinka Ibrahima su bile ukotvljene u vodama oko Navarina, a udružena britansko-francusko-ruska flota pod komandom britanskog admirala Kodringtona je doplovila do njih. Dvadesetog oktobra 1827. ono što je planirano samo kao mirna pomorska blokada, ispaljivanjem topovskog hica sa jednog turskog broda pretvorilo se u oružani sukob. Hitac je ispaljen nenamerno, nepažnjom jednog turskog mornara, ali su saveznici ovo shvatili kao neprijateljski čin i u navarinskoj luci planula je tročasovna pomorska bitka u kojoj je nadmoćnija britansko-francusko-ruska flota nanela težak poraz tursko-egipatskoj floti. Saveznici su efikasnom topovskom vatrom potopili 57 turskih i egipatskih brodova, a da nisu izgubili nijedan brod. Nakon bitke kod Navarina ljuto uvređeni sultan prekinuo je diplomatske odnose sa Velikom Britanijom, Francuskom i Rusijom, a sledeće, 1828. godine, izbio je rat između Rusije i Turske. Grci su svoju slobodu dugovali nespretnosti jednog turskog mornara.

Ruska vojska je napadala na Kavkazu i Dunavu. Rusi su 1829. ušli u Jedrene i sultan je bio prisiljen da moli za mir. Mirovnim sporazumom u Jedrenu (1829), između ostalog, došlo je i do priznavanja grčke nezavisnosti, gotovo uzgred, i to samo delimično, jer nova država je obuhvatala samo Peloponez, južni deo grčkog kopna i nekoliko ostrva. Kruna ove male države je 1832. ponuđena bavarskom princu, koji je postao grčki kralj Oto I.