Pitanje Kosova rešiće se nekako „samo po sebi"

Hvala srpskim političarima za večitu intrigu. Zato što se ono o čemu su se dogovorili Srbi sa predstavnicima međunarodnih organizacija po pravilu sazna u poslednji momenat, kao što je bilo posle sastanka predsednika Borisa Tadića sa šefom evropske diplomatije Ketrin Ešton u Briselu uoči Generalne skupštine UN. Na drugom sastanku, sad već u Njujorku, političari su dogovorili mnoge bitne detalje budućeg dijaloga Beograda i Prištine: ko će ga voditi (eksperti), koje teme će se razmatrati (tehničke). Problem je u tome što mi opet ništa konkretno nismo saznali, tako da ostaje da fantaziramo. Mada zašto da naprežemo maštu, kada u EU tema Kosova spada u red tabuisanih.
 

Ispada neprijatnost. Započeti razmatranje tehničkih pitanja ne govoreći o statusu, korak je besprekoran za diplomatiju, ali sa tačke gledišta logike podseća na sledeću situaciju. Zamislite da mladić prvo dugo govori voljenoj koliko će kome biti izdvojeno za džeparac, koji model mašine za veš će odabrati, kako će posećivati rođake, a zatim, a, da zaobravio sam! - on nudi svoju ruku zajedno sa vereničkim prstenom.
 

Mada, sa druge strane dijalog o tehničkim aspektima nesumnjivo je potreban, priznanje Kosova u svetu do danas „visi", a kosovski Srbi treba nekako da žive: na kraju krajeva, ljudi se svakog jutra bude ne u državi, već na prvom mestu u svojoj kući. Ali pitanje se postavlja bukvalno odmah: makar o formatu budućih pregovora između Beograda i Prištine, zato što je poznata sasvim zakonomerna alergija srpskih zvaničnika na zastave Kosova u okviru bilo kakvih međunarodnih manifestacija (setimo se, recimo, neuspelog samita u Sloveniji). Pa i kosovski lideri takođe imaju svoje principe: zemlja je po njihovom mišljenju nezavisna, a bez uzimanja u obzir ove činjenice čak i mamac u obliku posredništva EU može da ometa njihovo stupanje u dijalog. Nema li rizika da će učesnici pregovora biti bezlika odela bez državne pripadnosti? Koji je tada smisao?
 

Dobro, format se može nekako dogovoriti. Zanimljivo je drugo: Boris Tadić u intervjuu za Glas Amerike govori da je Srbija u pogledu Kosova stvorila mogućnost „da se rešavaju sva druga pitanja koaj su otvorena i koja će po prirodi stvari doći tokom ovih razgovora".
 

Predsednik je nesumnjivo u pravu, mada se reči status on pribojava da izgovori: ali do ove teme će obavezno doći. Kao kada devojka pre ili kasnije pita nesigurnog momka: ti si mi poklonio prsten i plišanog medvedića, a šta ide posle? I aktuelizacija pitanja budućnosti Kosova može da postane velika diplomatska pobeda Srbije od trenutka jednostranog proglašavanja nezavisnosti, zato što, bez obzira na ozbiljnu retoriku o zaštiti teritorijalnog integriteta, u poslednje vreme Beograd se ponašao kao junak ruske književnosti Oblomov, koji, ležeći na divanu uporno želi da u njegovom prašnjavom stanu postane čisto, ali nekako samo po sebi - tu je pre svega umesno setiti se mlake rezolucije usvojene u Generalnoj skupštini UN. A šta ostaje? Ruski slavista i novinar Vadim Truhačov je ubeđen da u datom trenutku pregovori između centralne Srbije i južne pokrajine mogu da zapadnu u ćorsokak, pre svega zbog principijalnog stava većine zapadnih zemalja i zavisnosti Srbije od njihove privrede. Tu, istina, ima svoje „ali":

Da ne pozavidiš gospodinu Tadiću: on se nalazi između čekića i nakovanja -treba u EU, ali Kosovo mu se ne daje. Dobro rešenje je teško naći, uzimajući u obzir položaj kosovskih Albanaca, koje podržava ne toliko, na primer, Nemačka, gde je previše jaka albanska narkomafija da bi ih ona volela, koliko SAD i Velika Britanija. Jedino što može da ide na ruku Srbiji to je činjenica da se kosovsko-albanska narkomafija sve lepše ispoljava u evropskim zemljama. Nedavno sam bio u Beču i video kako izbeglice sa Kosova u samom centru grada prodaju narkotike.

Niko ne može da prebaci rukovodstvu Srbije to da ono ne želi bolju budućnost za svoju zemlju: kurs evropske integracije izabrali su građani na predsedničkim izborima kada su glasali za Borisa Tadića. „Veoma je važno da svet razume da Srbija nije samo zemlja jedne teme - Kosova i Metohije, kako je bilo u proteklih desetak ili 20 godina", izjavio je predsednik za Glas Amerike, u kojem je još jednom potvrdio principijelni stav nepriznavanja nezavisnosti Kosova.

Ali ako ne bude konretnog i direktnog, makar i neprijatnog pitanja statusa, neće li ispasti kao u jednoj od pesama Dušana Radovića u kojoj se mladić toliko stideo da ponudi devojci brak, da se ona na kraju udala za drugog?

Timur Blohin,