Gej parada – Tadićeva nada?

IZDAJA UMESTO EGOIZMA

Živeli smo loše tokom poslednje dekade 20. veka, ali to je ipak bila cena kakvog-takvog pokušaja tadašnje vlasti da zaštiti interese srpskog naroda. Problem je što, nedovoljno odlučna i nacionalno posvećena, u tome nije uspela, i što je i te kako bila spremna da se, radi sopstvenog opstanka, poigrava sa sudbinom našeg naroda i njegovim teritorijama. U tome je toliko daleko išla da i sada slobodno mogu da kažem da je bila samoživa. Vreme ne može da odstrani baš sve fleke. No, za ove današnje, takođe mirne duše, mogu da kažem da su neposredno zaplivali izdajničkim vodama.

Od 5. oktobra, usled pogrešne procene da je neprijateljstvo prema Srbiji bilo motivisano lično-partijskim a ne geopolitičkim motivima, srpsko društvo, a ne samo političari, bilo je spremno da učini mnogo toga što je od nas tražio Zapad. Mislili smo da možemo da kupimo njegovu ljubav, i dobijemo mesto u EU koje će nam osigurati bolji život. Uz to, da ćemo u saradnji, ako već nismo mogli pružajući otpor, da realizujemo bar nešto od naših nacionalnih stremljenja.

Šta smo dobili vođenjem takve politike? Uništenu vojsku. Ogromne dugove. Pad industrijske proizvodnje. Metastazu američkog ideološkog aparata u Srbiji (medija, NVO). Indoktrinaciju tzv. evroatlantskim vrednostima. Nipodaštavanje srpske tradicije i patriotizma. Sve u svemu, postepeno je razoreno sve ono što jednoj zemlji omogućava da štiti svoje interese (vojni kapaciteti, ako je potrebno u nacionalnim okvirima održiva privreda, nacionalni polet), i ona je dobijala vid kolonijalnog poseda onih koji su na nju izvršili agresiju 1999. godine.

Deo nekadašnjeg DOS-a u tome je učestvovao imajući iste zablude kao i mnogi „obični“ Srbi, a deo po zadatku da što više oslabi zemlju. Taj soj sada vlada Srbijom. Oni su svesni u kakvo stanje je, umnogome zahvaljujući njima, zemlja dovedena, ali isto tako dobro znaju šta njihovi mentori žele da vide na kraju balade. A žele Srbiju koja je potpuno digla ruke od Kosova, prihvatila da se iznutra ustroji u skladu sa njihovom voljom (opsežna decentralizacija sa elementima federalizma), uskratila čak i sadašnju metiljavu podršku Republici Srpskoj i, konačno, neskriveno krenula u NATO, usvojila tzv. evroatlantske vrednosti.

Dok se ti uslovi ne ispune, ili bar ne krenemo u tom pravcu tako da je jasno da više nema povratka, Srbija neće dobiti odgovarajuću podršku. Naravno, ne za razvoj ili da nama na dugoročno održivim osnovama bude bolje, već da bure drži vodu dok „majstori“ ne odu. Drugim rečima, da sadašnji režim (možda pojačan „reformisanim radikalima“ koji su postali „napredni“) produži svoj opstanak do, otprilike, 2016. godine, kada će, iz ozbiljnih analiza to proizilazi, Srbija verovatno bankrotirati. No, do tada još može da se obezbedi dosta vlasti i sa njom povezane slasti. A onda naši vladari mogu da se presele na Havaje ili Monako, da sa daljine gledaju mutljag u kome su nas ostavili.

Ali da bi obezbedili egzistenciju na toplim morima, naši vlastodršci su svesni da ovde moraju da do kraja obave poverene zadatke. Dužni su da doprinesu da na srpskom delu Balkana bude zaokružen evroatlantski poredak. A kada on do kraja zaživi, u Vašingtonu se nadaju, naći će se neki drugi satrapi – mlađi i fanatično odani mondijalističkoj dokritni – da zamene sadašnje oportuniste, koji će se do sredine decenije umoriti. A tu će biti i NATO trupe da od gladnog i kivnog naroda brane imovinu multinacionalnih kompanija i naših malobrojnih pripadnika „zlatne milijarde“, čija sreća je u fokusu delovanja graditelja „Novog svetskog poretka“. No, gde je u svemu tome tzv. gej-parada?

KOSOVO ZA HOMSEKSUALIZOVANO DRUŠTVO

Nema potrebe sada da pričam o vrednosnom karakteru evroatlantskog sveta, čiji deo oficijelni Beograd želi da postanemo, pa nam otuda nameće i tamošnje bazične ideološke postulate. Nema potrebe ni da govorimo o društvenoj atomizaciji i razaranju tradicije – u čemu značajnu ulogu ima i rasprostiranje homoseksualizma – kao pogodnim osnovama za vladanje u neototalitarnim sistemskim okvirima. Sve to uglavnom znamo, a uz to je i suviše apstraktno. Bavićemo se onim što se sada dešava oko nas.

Pored toga što generalno mora da ispuni „gej uslov“ za evropske integracije, režim hitno mora da, na način koji zadovoljava Vašington, razreši kosovski čvor. Kako je pre otprilike dva meseca rekao Tadićev guru, Dragoljub Mićunović, nema nama puta u EU – što ne znači i ulaska u tu Uniju, jer ići nekim putem ne znači i stići na krajnju destinaciju – bez završetka saradnje sa Hagom i normalizacije odnosa sa Kosovom. A bez, makar i mrvica, iz evropskih fondova, nema našem režimu opstanka. Zato je spreman da uradi bilo šta.

Vlast sada usiljenim tempom obavlja drugi deo prljavog posla. Pošto je, povlačenjem rezolucije koju je samostalno podnela Generalnoj skupštini UN, odustala od insistiranja na neprihvatljivosti jednostrane secesije i zahteva za novim statusnim pregovorima, sprema se da u oktobru otpočne novi pregovarački ciklus po vašingtonsko-briselskim pravilima. Šef diplomatije EU, Ketrin Ešton, u narednim danima sa evropskim partnerima treba da usaglasi jedinstven pristup budućem dijalogu, i da sa briselski ekspertskim timom sastavi spisak tema koje neće odbiti nijedna strana. Jasno je koje su to teme: one vezane za transport, energetiku, trgovinu, itd. No, u sledećoj fazi na dnevni red će doći i slobodno kretanje širom Srbije vozila i ljudi sa kosovskim tablicama, pasošima, ličnim kartama, ali i priznavanje tamošnjih školskih i fakultetskih diploma.

Sve u svemu, u oktobru 2010. godine, kada počinju novi pregovori, Srbija ubrzava kretanje ka faktičkom priznavanju tzv. kosovske državnosti. Amerikancima više od toga i ne treba. Nije im bitno da li će Beograd sutra imati ambasadora u Prištini, već je važno da ne ometa funkcionisanje Kosova kao države, pardon međunarodno afirmisanog NATO protektorata. Nus efekat toga biće i novi talas međunarodnih priznanja, kao i postepeno-asimetrično dovođenje Srba na KiM pod jurisdikciju Prištine. Malo po malo ono što mi s pravom smatramo kvazidržavom, i što svakako formalno nećemo priznati, u mnogome i zahvaljujući pomoći naše vlasti, treba da postane taman onoliko država koliko je to i Srbija (što znači evroatlantska kolonija sa državnom formom).

Da bi se to desilo, odnosno da bi pregovarački proces koji do toga treba da dovede, sada nesputano počeo, režim mora da preusmeri pažnju naroda. Vlast je svesna da je srpski narod, ma koliko delovao apatično i bio opijen lažnom evrounijatskom nadom, ipak nepredvidljiv. Nikada se potpuno ne zna kako će reagovati kada ni režimska propagandna mašinerija više ne bude mogla da sakrije da je suštinski prihvaćena nezavisnost Kosova.

Mnoge vlasti su tokom nešto više od dvadeset godina pale na pitanju Kosova, ma koliko se tvrdilo da našem narodu ono nije baš mnogo bitno. Na stranu ispitivanja javnog mnenja i želje da se bolje živi, i dalje u njemu, ma koliko potiskivan i gašen, tinja vidovdanski plamen. I režim se pribojava – iako računa da se tako nešto neće desiti – da u nekom trenutku on može da bukne. Uz to, svet se u geopolitičkom i ekonomskom pogledu menja, pa je sve nejasnije šta nosi budućnost. Niko ko počini ono zašta značajan deo Srba i naših prijatelja u svetu smatra da je izdaja neće moći sasvim mirno da spava. Konačno, istoriju je još teže prevariti nego ljude. Na osnovu iskustva totalitarnih sistemima 20. veka, naši vlastodršci su, verovatno, to shvatili.

SRPSKA KRV ZA EU FONDOVE

Iz navedenih razloga, režim je stvarao privid, i pokušava da nastavi i dalje to da radi, da pokušava da uradi sve što može kako bi odbranio KiM, ali da pri tome vodi računa da ne ugrozi „evropsku šansu“ našeg naroda, tj. „mogućnost“ da on relativno brzo uz pomoć EU počne da živi bolje, pa stoga, izložen udarima „Imperije“, navodno popušta kako šteta ne bi bila veća od koristi. I s druge strane, da usvaja mnoga evroatlantska rešenja, ne zato što su mu baš mila (što je tačno), već da bi tako, navodno, nama a ne sebi kupio kartu za bolji život. Na taj način nastoji da opravda održavanje tzv. gej parade. A nju će pokušati da iskoristi kako bi olakšao proces obavljanja završnih radova u vezi sa prepuštanjem Kosova.

Režim se izgleda nada – da će ove godine biti krvava gej parada. Nesumnjivo zna kakav rizik izaziva kada napaćenom i poniženom narodu – čiji svi pripadnici, i pored ispiranja mozga od strane režimskih propagandnih magova, ipak još nisu izgubili ponos – u trenutku dok intenzivira potkopavanje teritorijalnog integriteta zemlje, forsirano nameće održavanje homoseksualne fešte. Dok nam otimaju Kosovo nije vreme ni za kakve karnevale, a kamoli za ono zašta većina Srba misli da je skaradno. Ipak, vlast baš to nameće.

Napoleonov ministar policije Žozef Fuše tvrdio je da krv koja se prolije negde u „komšiluku“ najbolje preusmerava pažnju naroda sa velikih tema (ratnih poraza, ekonomskih kriza). Došlo je vreme da naša vlast, faktički, zaokruži narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje. Da ne bi reskirala da to po nju izazove neprijatne posledice, stiče se utisak, spremna je da povodom tzv. gej parade isprovocira sukobe na beogradskim ulicama, i da prolije dosta krvi građana revoltiranih javnom i masovnom manifestacijom homoseksualizma. Tako bi jednim udarcem ubila dve muve. U uslovima medijske okupacije i propagandne hipnotisanosti velikog dela naroda, kosovska izdaja bi došla u drugi plan. Uz to, apatičan narod bi bio zastrašen. To bi, vlast se nada, bila garancija njenog opstanka tokom nekoliko narednih godina. Beda i druge nedaće ipak izblede u sudaru sa strahom.

Za beskrupuloznu vlast, kakvu imamo, ništa nije sveto. Ni država, ni nacija, ni vera, ni moral, ni omladina. Radi svojih interesa spremna je da žrtvuje njene živote. U skladu sa tim, sada ne samo da priziva, već i izaziva nesreću. Gej parada, sa svim rizikom koji nosi – za nju je pre svega solidna šansa da obezbedi preduslove da vlada tokom narednih nekoliko godina. Gej parada, iako je i sama po sebi bitna, ipak je pre svega zastor za druga (ne)dela koja vrši vlast. I na njih moramo da se usredsredimo, a održavanje tzv. gej parade samo treba da nam bude dobar poligon za to. Ona je simbol razaranja države, nacije i tradicije, ali ipak nije uzrok svega toga. I bez nje se Srbija i Srpstvo razvlače i tlače.

SPASONOSNA MOĆ PAMĆENJA

Da taj proces ne bi trajao dok sve naše životne snage ne budu istrošene, a država do kraja rasprodata i rasparčana, ne dozvolimo da nam režim preusmeri pažnju. Usprotivimo mu se zbog svega onoga što čini povodom gej parade, ali ne dopustimo da ona dođe u prvi plan. I da je sprečimo nećemo spasti državu, a ako se usredsredimo na režim koji je razara, čak iako sada to ne uspemo, sprečićemo da gej manifestacije postanu deo naše svakodnevice, odnosno onemogućićemo dubinsku evroatlantsku homoseksualizaciju našeg društva.

I još nešto: pamtimo. Mi smo narod kratkog pamćenja. Svašta zaboravljamo pa i opraštamo. Ako se desi da beogradskim ulicama 10. oktobra poteče krv – u prilog čega režim izgleda radi – ne smemo da zaboravimo ko je za to kriv. Uporno moramo da insistiramo na odgovornosti, kako političkoj tako i individualno-krivičnoj, onih koji će stajati iza gašenja života pripadnika nacije koja i tako izumire. „Zaklela se zemlja raju da se tajne znaju“, pa se tako već nazire i ona koja stoji iza tzv. gej parade. A nek se zna i to da će pravda stići moćnike i njihove izvršioce koji danas misle da radi svoje vlasti i koristi mogu da rade bilo šta, uključujući i to da peru beogradske ulice krvlju. Mi znam šta je istina, a kako reče engleski političar Dizraeli: „Pravda je istina u akciji“. Nek niko ne misli da su Srbi zaspali snom večnim. Pre ili kasnije, istorija nas tome uči, probudiće se i tada će oni koji se sada igraju sa sudbinom ovog naroda i njegove omladine, na svojoj koži osetiti posledice (ne)dela koje danas čine, odnosno spremaju se da u još surovijem vidu učine.

Karađorđe je s pravom tvrdio: „Pravda drži zemlju i gradove, pravda drži a nepravda ruši“. A ko ruši svoju zemlju, i svoje gradove, i ubija građane nespremne da posmatraju moralni sunovrat društva, taj razara i svoju budućnost. Nek o tome razmisli Boris Tadić pre nego što se odluči da realizuje ono što sa svojim saradnicima smera za 10. oktobar. I nek, dok za to još ima vremena, uskrati svoju podršku organizovanju tzv. gej parade, što drugim rečima znači: da tu manifestaciju otkaže. Ma koliko mislio da je ona u njegovom interesu, nek se ne zavarava, nije tako. Sve što radi, pre ili kasnije, obiće mu se o glavu. A sada govorimo o mogućem gubitku ljudskih života (i državne teritorije) a ne o običnim zloupotrebama, na koje smo već navikli. Krv nećemo oprostiti.