Krajputaši

25.06.2018. god.

Jedna od specifičnosti i znamenitosti Srbije su spomenici – krajputaši. Nalaze se u selima, crkvenim portama i najčešće na raskrsnicama puteva, zbog čega su i dobili ime. U manjoj meri ih ima i u gradovima. Zovu se i „prazan grob“ jer se podižu u znak sećanja na prerano umrlu, najčešće poginulu osobu čiji grob je verovatno vrlo daleko ili se i ne zna gde je. Spomenik je trebao da seća ljude koji prolaze tim putem, da je postojao taj i taj, i na taj način da bude otrgnut od zaborava. Po nekim mističnijim tumačenjima, spomenik-krajputaš, trebalo je da pokaže duši umrlog put do kuće.

Krajputaši datiraju od 14 veka. Prvi su nastali u Arilju pa zatim i u ostalim delovima zapadne i istočne Srbije, takođe i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Najčešće su jednostavnog oblika, urađeni u monolitnom kamenu, kvadratnog ili pravougaonog oblika, visine od jednog do jednog ipo metra mada mogu da se nađu i viši, oko tri metra.

U početku, ti su spomenici uglavnom imali oblik krsta i kratak tekst mahom samo sa imenom pokojnika i mestom njegovo prebivališta. Takvih spomenika ima najviše u Raškoj i u dolini Južne i Velike Morave te oko Petrove crkve u Rasu u Istočnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Nekada je na krstu stilizovana i glava pokojnika.

U Kaoni ih ima najiše te vrste. Tu bi se, u nedostatku pokojnika, sahranjivalo njegovo odelo. Uglavnom su se postavljali u čast junacima, vojnicima koji su ko zna gde ostavili kosti te je ovo jedini način da se ostavi neki fizički trag o njihovom postojanju i smrti, jer je to bila i obaveza potomaka i briga za dušu preminulog da, kada se već ne zna gde počiva njegovo telo, bar da duša ima znamen u kom bi otpočinula da ne bi bila prokleta i ostavljena u bespuću zaborava.

Arhitektonski i likovno najzanimljivije sačuvane hrišćannjke nekropole na tlu srbskih zemalja u srednjem veku danas poznate kao „stećci“u najvećoj meri su iz Hercegoviner i istočne Bosne.

Krečnjak je bio najpogodniji kamen jer se lakše oblikovao od drugih materijala ali prisutni su i spomenici od peščara i mermera pa čak i vulkanskog granita.

Posle oslobođenja od Turaka češće su se klesali krajputaši sa tekstom, kao da se osećala potreba za ostavljanjem pisanog dokumenta na vlastitom jeziku a i nije više bio prisutan stah od mogućeg njihovog rušenja. Zbog toga se ti spomenici često nazivaju i „kamena knjiga“ jer je u to vreme uz ime pokojnika stajalo mesto odakle je pa često i njegovo zanimanje i broj članova domaćinstva. Takvi spomenici su bili rezervisani za imućnije pokojnike jer je izrada slova bila skupa i zahtevala je pismenost i određenu umetničku crtu onoga ko ih je klesao.

Dragačevski kamenoresci su se najviše isticali u ispisivanju podataka i opisu junaštva pokojnika. Po pravilu, krajputaši su se obraćali prolazniku, putniku namerniku ili u crkvenoj porti zastalom verniku, u prvom licu jednine, kao monolog poginulog.

Jedan od takvih kamenorezaca koji se nije libio i da se potpiše na kamenu, je i Radoslav Čikiriz iz sela Rti. Bio je majstor detalja pa tako, između ostalog kaže:

„Priđi bliže, mili rode moj, te pročitaj tužni spomen moj, dična Srba, hrabra ratoborca“, obraća se namerniku dvadesetšestogodišnji vojnik Dragoljub Mjaković iz Negrišora, koji pogibe 1914. S puškom u ruci i gizdavom suprugom Stojanom pod rukom, odevenom u libade, s tepelukom na glavi,suncobranom i koketnom tašnicom. I upravo na ovom obrascu počiva armija krajputaša, jedinstvenih belega i svetog znamenja onih čije su kosti zauvek rasejane u tuđini.

Pojave životinja na nadgrobnicima pokazatelj su drevnosti određenih verovanja. Pre svega konja, koji je htonsko biće, pogrebnih obreda i sveta mrtvih još u dalekoj praistoriji. Ne pojavljuje se tako često, ali kad se pojavi na nadgrobnicima u okolini Studenice ili Dragačevu, obavezno je osedlan i ima jahača. Smatra se da prisustvo konja na ovim spomenicima služi da naglasi visok društveni rang preminulog.

Za razliku od konja, jelen i golub su bliži hrišćanskoj simbolici. Iako je jelen drevni keltski simbol bogatstva, plodnosti, ali i smrti, u hrišćanskoj Srbiji on je u najtešnjoj vezi s Hristom, čija je inkarnacija. Kao i golub, simbol Svetog Duha, i jelen na nadgrobnim spomenicima pre svega ukazuje na to da je preminuli bio dobar hrišćanin. Međutim, osim goluba, na nadgrobnom kamenu se mogu pojaviti i kukavice – simboli tužbalica i narikača. Kukavice se po pravilu klešu na spomenike mnogo žaljenih pokojnika, vrlo mladih ljudi i dece za kojima se dugo i tužno plakalo. Inače, podizanje takve vrste spomenika deci i ženama bila je velika retkost i značila je da (kada je žena u pitanju), potiče iz vrlo ugledne i bogate porodice.

Boja je sem dekorativne, imala i simbolički značaj, pa je tako crvena na nadgrobnicima pored aluzije na večni život ima i određena zaštitna značenja, služi da odagna zle sile. Bela je boja smrti i tuge, otuda su lica s dragačevskih spomenika često krečno bela. Pozadina spomenika može biti oker, žućkasta ili ružičasta, u nekom od tonova koji simbolizuju zemlju, ali i potpuno crna, kao što je to slučaj s poslednjim ciklusom spomenika nastalih u Dragačevu, kao simbol beznadne tuge i pramraka. Najzastupljenija boja posle crvene jeste plava.

Ona je boja gospodstva i bogatstva, ali i junaštva, otpora i duhovnosti. Njom su često obojene vojničke uniforme, iako u stvarnosti nisu bile plave. Nebeskoplava je boja nevinosti i besmrtnosti, moralne i telesne čistote, istine i nade. Ona se uvek pojavljuje na nadgrobnim spomenicima mladih vojnika, devojaka i dece.

Na prostoru čitave teritorije Srbije, a naročito u portama srednjovekovnih manastirskih crkava ili zaostalim nekropolama nekadašnjih većih, urbanih središta, sreću se ovi spomenici, među kojima pojedini, poput onih pronađenih u Milićima kod Studenice ili Končuliću na Ibru kod Raške, predstavljaju najviši domet apstraktne nadgrobne plastike ovdašnjeg spomeničkog nasleđa, u celini.

Najveći broj spomenika krajputaša iz 19. i prvih decenija 20. veka ima oblik vojnika jer se tada najčešće ratovalo i umiralo daleko od svoje kuće i bez znanja porodice gde bi grobno mesto a često i masovna grobnica, mogli da budu. Taj period se može smatrati i vrhuncem u podizanju krajputaša.

Ovi nadgrobni spomenici su u početku imali mistični značaj a kasnije su bili i poslednji znamen pokojniku. U kasnijim vremenima, podizanje krajputaša se smatralo činom prestiža, pa su tako klesari na glasu često putovali iz mesta u mesto da bi isklesali sećanje na pokojnika, najčešće ratnika. Ti su majstori, nažalost, uvek su imali mnogo posla.

Pokrovitelji članka

Natalija Ristić

Penzionerka iz Novog Sada, istaknuti autor na Saboru Srba i prijatelja Srba.

Zoran Aleksić
Preduzetnik iz Beograda. Poštovalac fonetske ćirilice.

srpskoblago.rs

Izvor
foto: srpskoblago.rs/ vostok.rs