Britanci za 185 godina vladanja Indijom pobili i umorili glađu 85 miliona ljudi

10.06.2018. god.

ISTRAŽIVANJE: MASAKRI I VEŠTAČKI IZAZVANE GLADI - GENOCID VELIKE BRITANIJE U INDIJI

Piše: Jovo VUKELIĆ, Fakti

INDIJCI su za Britance bili niža vrsta ljudi, rasa nedostojna belog čoveka, bića drugog reda i prema njima su se ponašali kao prema životinjama u toku svoje viševekovne vladavine Indijskim podkontinentom. Najstrašniji primeri ljudskog sadizma, brutalnosti i maltretiranja i zverskih ubijanja zabeleženi su u Britanskoj Indiji.

Možemo li glad klasifikovati kao genocid?

Možemo, jer su glad u Indiji planski prouzrokovali Britanci.

Što se tiče nepreglednih serija gladi od 1765. godine u Indiji, Bangladešu i Pakistanu pa narednih osam godina, sve do 1773., posledice su bile milioni umrlih. Glad je prema nepotpunim podacima ubila čak 10 miliona Indijaca, trećinu pretežno bengalske populacije. A mogla se naravno izbeći bez većih teškoća, hrane je bilo, ali je britanski okupatori nisu dali, jer ne bi sticali ogromne profite.

Džon Fiske, poznati američki istoričar, u svojoj knjizi "Neviđeni svet" napisao je „da je ta glad bila gora od „Crne smrti“ (bolest slična kugi ili eboli) koja je harala Evropom sredinom 14. veka“.(1)

Tokom vlasti indijskih Mogula (prinčevi i šahovi), od seljaka se zahtevalo da plaćaju danak od 10-15 odsto poljoprivrednih prihoda, što je omogućavalo lagodan život vladara, ali i sigurnost za seljake u slučaju da usevi propadnu .

Međutim 1765. godine britanska Istočnoindijska kompanija (koja je imala surovu privatnu vojsku) primorala je mogulskog šaha Alama III na Sporazum kojim je preuzela skupljanje ovog danka i podigla ga na 50 odsto.

Plan britanskih okupatora bio je dehumanzacija Indijaca kako bi se prikazali kao divljaci, pagani i nevernici koji su uronili u “tamu hinduizma”. Treba naglasiti da su u Britaniji, u Istočno-indijskom koledžu, stvorene sve tadašnje britanske sulude teorije “socijalnog inženjeringa” koje su dovele do genocida u Indiji i drugim zemljama. (2)

Provinciju Bengal-Bihar-Orisa kupili za 26 rupija

Britanski zavojevači su 1765. godine otkupili indijsku provinciju Bengal-Bihar-Orisa za samo 26 rupija! Želeli su, posle teških borbi sa pobunjenim seljacima, da pokažu svoju dominaciju i moć ostatku potkontineta. Tražili su da se svi ustanici predaju.

Glad je posebno bila užasna 1768. i 1769. godine u indijskim državama Zapadni Bengal i Bihar, ali je pogodila i Orisu, Džarkand i Bangladeš.

Bengal je najgore prošao, a posebno oblasti Birbuma i Muršidabada. Hiljade porodica su napuštale svoje domove u nadi da će hranu naći na drugoom mestu, ali je nisu našle. Oni koji su ostali su umrli. Britanci su se ponašali kao da se ništa dramatično ne dešava. A umirali su milioni, naročito deca.

I kada bi odlučili da polumrtvim ljudima daju i minimum hrane Britanci bi od njih zahtevali da za nju prvo moraju da rade. Većina je bila toliko izcrpljena da su skoro svi umrli pre nego bi hranu dobili.

Tokom ove velike gladi u Bengalu, Britanci su čak iz ove provincije odveli svu stoku i odneli pirinač i druge prehrambene namirnice i prodali ih van Indije. Britanci su na poljima pirinča i žitarica nakon toga sadili mak (opijum) kako bi ga izvozili u Kinu i zarađivali ogromne sume novca. I zato je od gladi ubrzo umrlo 10 miliona Indijaca.

Zbog gladi su izbijali masovni nemiri, a Britanci su stvarali kaznene odrede pa su na zastrašujuće načine ubijali ljude, a najpopularniji način ubijanja neposlušnih bio je da zavežu čoveka za vrh topa pa ga raznesu hicem!?!

Tako je glad vladala Indijom, zemljom koja nije znala šta je glad do dolaska Britanaca. Oni su Indijce zaista smatrali nižom rasom.

Indijski pisac i istoričar, Amaresh Misra tvrdi da je Britanija „počinila još jedan - najveći genocid u istoriji sveta, baš u Indiji“.

On opisuje događaje vezane za taj strašni čin.

Za vreme britanske kolonijalne vlasti u Britanskoj Indiji, ili Indijskom carstvu ( koju su sačinjavali Indija, Pakistani Bangladeš, Šri Lanka), 10. maja 1857. je u gradu Merutu izbio masovni ustanak hinduističkog i muslimanskog stanovništva protiv britanskih vlastodržaca. Ustanici su ubrzo, za nekoliko dana, osvojili Delhi i velike delove severne Indije. Uzroci ustanka bili su nemilosrdna eksploatacija i izrabljivanje (rad do smrti) seljaka i radnika, pljačkali su ih i prebijali.

Tada je (1858.) britanska vojska u Indiji krenula u surovu protivofanzivu da uguši veliku pobunu.

U britanskim istorijskim knjigama ova ogromna pobuna Indijaca je drsko prikazana kao obična ratna operacija za vraćanje područja koje su osvojili ustanici. U pobuni su učestvovali i milioni seljaka, koji su tada pobijeni.Geslo Albiona je bilo: Indijci su robovi koje treba ubijati.

Masakrirano 10 miliona ljudi!

Indijski istoričar, Amaresh Misra iz Bombaja, tvrdi: „Britanci u tim ratnim pohodima za gušenje ustanka, koji su potrajali nekoliko godina, pobili blizu 10 miliona ljudi! Kaznene ekspedicije palile su i pljačkale gradove i sela, ubijajući svo civilno stanovništvo. To je najveći genocid u istoriji čovečanstva“.

On je o tom genocidu napisao knjigu pod naslovom „“1857 – The Real Story of the Uprising” (1857. – „Stvarna priča o Ustanku“).

Misra u knjizi pokazuje kako su Britanci bili jako okrutni i ubijali svakog Indijca koji se suprotstavio britanskim osvajačima. Mnogi gradovi i sela su potpuno uništeni i spaljeni. Misra to potkrepljuje sa više pouzdanih izvora.

Masovne smrti hinduističkih i muslimanskih ustanika potrđuju i tadašnje britanske kolonijalne vlasti, koja je posle tog ustanka zabeležila drastične gubitke stanovništva u pojedinim regionima Indije. U nekim područjima se broj stanovnika smanjio za jednu petinu, u drugim za četvrtinu, a ponegde čak za trećinu. (3)

U britanskim istorijskim knjigama se taj događaj falsifikuje i prikazuje kao “indijska pobuna” ili “indijska neposlušnost”.

Genocid je skrivan i prikazan čak kao nekakva opravdana borba britanskih kolonijalnih vlasti protiv pobunjenika.

Niko nikada nije odgovarao za ove masakre koji po definiciji jesu klasičan genocid!

Jedan od najgorih zločinaca bio je podkralj Indije (1876. - 1880.) “Mesar” lord E.D. Lyton.

On je organizovao gore koncentracione logore od kasnijih – nacističkih, kao što je napr. Buhenvald, (u kojem je obrok zatvorenika imao vrednost od 1.627 kalorija, dok je Templeov bio 1.500 kalorija). Za taj obrok moralo se raditi 9 sati. Ovaj Lyton, izdao je naredbu da se svaka vest o ubijanju ili masovnom umiranju od gladi u Indiji suspenduje i zabrani objavljivanje. Uvedeni su strogi zakoni ratne cenzure da se ne bi saznala istina o masovnim ubistvima i zlodelima.

Prećutkivanje genocida u britanskoj istoriografiji

Britanski istoričar Saul David, osporava tvrdnje Amaresha Misre, i kaže da on preteruje. Jednostavno, na delu je prećutkivanje masakra u britanskoj istoriografiji.

Ali, i drugi indijski naučnici - kao Amar Farokvi (Amar Farooqui), profesor istorije na Univerzitetu u Indiji, potpuno se slažu se Misrom.

Farokvi kaže: „Dugo je vladalo je dugo ćutanje o tim događajima i britanskoj tiraniji. Nije se mogla izneti istina, nije bilo slobode. Tek sada su pronađena svedočanstva Indijaca iz tog vremena, koja pokazuju drugu stranu te tragične istorije“. (4)

Vođeni samo profitom, Britanci su tokom svoje kolonijalne vladavine u Indiji planski dovodili do čitave serije velikih gladi zbog kojih su desetine miliona ljudi umrli za skoro 200 godina vladavine Albiona i Istočnoindijske kompanije.

Britanci su imali zadatak da maksimalno eksploatišu prirodne resurse Indije i nikakvi obziri prema stanovništvu nisu postojali. Svetili su se surovo za najmanju neposlušnost narodu Indije u svakoj prilici.

Ova britanska politika sistematskog masovnog ubijanja naroda je vrlo slična onoj nacističkoj o uništenju “nepoželjnih”. I bila je mnogo masovnija i trajnija. Iritirani zbog toga što su prihodi od oporezivanja nekada manji od očekivanih, masovno i brutalno su ubijali „nižu rasu“ (Indijce) . često iz čistog besa, osvete. Smatrali su Indijce „ciganima“, bezvrednim bićima, robovima bez ikakvih prava.

Plansko ubijanjeseljaka i gajenje maka

Potom, Britanci su počeli da izdaju naređenja seljacima koje kulture treba uzgajati, s obzirom da su ih izvozili. Seljaci navikli na uzgajanje pirinča i povrća tada su morali da uzgajaju uglavnom mak (zbog opijuma).

Najvažniji izvozni artikal Britanske Indije bio je opijum. Celu proizvodnju maka i prodaju opijuma vodila je opskurna britanska Istočnondijska kompanija.

Profiterski motiv eksploatatora doveo jedo katastrofalnih i razarajućih posledica. Seljacima britanske vlasti uopšte nisu htele da pomognu, planski su ih ubijale.

Velika bengalska glad u toku ratne 1943. godine je najpotresnija zato što je dostavljanjem hrane lako mogla biti izbegnuta bespotrebna smrt tri miliona ljudi.

Britanski premijer Vinston Čerčil bio je najodgovorniji za tu masovnu smrt od gladi 1943. Redovno je pomoć upućenu Bengalu preusmeravao vojnim trupama. Tada je rekao: “Mrzim Indijce. Oni su zverski narod sa zverskom religijom. Sami su krivi za glad jer se kote kao zečevi“. (5)

Ovom izjavom ušao je u istorijske anale genocida i besčašća. Potom je u Bengalu umrlo čak tri miliona ljudi, a britanski i kanadski brodovi puni hrane plovili su pored obala Bengalskog zaliva. Britanske vlasti su u prvih 7 meseci 1943. iz Indije izvezle čak 700.000 tona pirinča “za potrebe britanske vojske i civila”.

Zločinom protiv čovečnosti i brutalnim masakrom 1919. u Amritsaru ilustrovaćemo priču o jednoj od najsurovijih vladavina u istoriji sveta.

Muškarci, žene i deca Amritsara okupili su se u parku Jalianvali (okruženi zidovima) kako bi se čuo njihov glas zbog gladi, nedostatka posla i ugnjetavanja od strane Britanaca. Englezi su iznenada blokirali sve ulaze u park i otvorili vatru na Indijce iz svog raspoloživog oružja. Za deset minuta neprekidne paljbe ubili su hiljadu, a ranili još 1.100 ljudi. Oko 100 žena i dece pokušali su da se spasu spuštajući se u središnji bunar, ali su se svi udavili. (6)

A komadant koji je izdao naredbu da se puca -Reginald Dyer - hvaljen je zbog ovog podviga!

Britanska javnost skupila je tada 26. 000 funti za njega (milion današnjih dolara) uz moto “zahvalnost čoveku koji je spasao Indiju”.

Treba konstatovati da posle odlaska Britanije iz Indije (1947.) u ovoj zemlji niko nije umro od gladi!

Ali su Britanci ostavili bedu i siromaštvo i haos u odnosima između muslimama i hindusa, izbili su oružani sukobi koji su odneli oko dva miliona mrtvih.

Umesto osude i suočavanja sa enormnim zločinima britanska državna, politička i vojna vrhuška o svojim ratnim zločinicima i tvorcima genocida piše i tada i danas pohvalne knjige, podiže imspomenike i daje njihova imena ulicama.