Od „Crnih pantera“ do „Risova sa Vrbasa“
Priredio: Danko Borojević, udruzenjepvlps.org
Početkom šezdesetih godina prošlog veka biće formirana vazduhoplovna jedinica čija je sudbina vezana za sudbinu jedne države i dva vazduhoplovstva. Reč je o 238. lovačko-bombarderskoj avijacijskoj eskadrili (238. lbae), eskadrili koja je nastala na aerodromu Cerklje, a svoj put završila na aerodromu Mahovljani. Eskadrila koja je bila u sastavu dve vojske – Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) i Vojske Republike Srpske (VRS).
Krajem šezdesetih godina dvadesetog veka na prednjem delu aviona iz sastava 238. lbae nalazio se amblem crnog pantera. Lovac-bombarder F-84G sa karakterističnim crnim panterom na nosnom delu (foto KRV i PVO)
Prateći sudbinu ove eskadrile, možemo pratiti i tok razvoja nesretnih događaja koji su zadesili ove prostore tokom devedestih godina prošlog veka. Nastala u JNA, 238. lbae delila je sudbinu i vojske u kojoj je bila, kao i same države koju je trebala da brani. Prelaskom sa aerodroma Cerklje na aerodrom Mahovljani, 238. lbae ušla je u sastav novostvorene VRS skojom će da završi i svoje postojanje. Eskadrila koja je nosila dve oznake (bedž) – Crni panteri i Risovi sa Vrbasa, ovo je priča o njoj.
CRNI PANTERI
Aprila 1961. godine na aerodromu Cerklje formirana je 238. lbae, koja je formacijski bila u sastavu 109. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka (109. lbap).
Avion F-84G ev. br. 10678 sa karakterističnim „Crnim panterom“ 238. lbae (kolekcija M. Micevski)
Do 1960. godine kada je došlo do nekih koncepcijskih i tehnoloških zaokreta u razvoju JRV, na avionima su se mogle ponegde, sresti imena i parole i tek poneki poseban znak.
Period od 1960. do 1970. godine je „zlatno doba“ bedževa i ima ih, u kružnom polju na većini aviona. U to vreme eskadrila (kao i kompletan puk), bila je naoružana lovačko-bombarderskim avionima F-84G tanderdžet (F-84G Thunderjet). Po preimenovanju 109. puka u 82. avijacijsku brigadu (82. abr) 1966. godine, eskadrila ostaje u njenom sastavu sve do njenog rasformiranja. U periodu od 1966. godine, eskadrila je nosila znak crni panter. Tokom Čehoslovačke krize 1968. godine, 238. lbae je prešla na aerodrom Pleso.
F-84G ev. br. 10544 na aerodromu Cerklje u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka (kolekcija M. Micevski)
Na velikom jesenjem manevru jedinica JNA „Sloboda-71“ učestvovale su i jedinice RV i PVO JNA. Avijacijska jedinica sa aerodroma Cerklje za tu priliku na avionima F-84G imala je simbol „bele munje“ ispod pilotske kabine.
Postrojeni lovci-bombarderi F-84G Tanderdžet na aerodromu Cerklje (foto KRV i PVO)
Za uspešno učešće i izvanredno realizovane zadatke, ova avijacijska jedinica opremljena avionima tipa F-84G primila je specijalnu plaketu. Već sledeće (1972.) godine, jedinica je prenaoružana lakim jurišnim avionima domaće proizvodnje tipa J-21/NJ-21 Jastreb, na kojima završava preobuku svog sastava. Eskadrila je nove domaće avione preuzela sa određenim zakašnjenjem u planu prenaoružavanja. U tim godinama u eskadrili, posebno su razrađivani složeni manevri pri napadu na zemaljske ciljeve i postupci u pronalasku ciljeva pri letu na malim visinama. Tokom ZTV „Gorica-Koper-74“, za odlične rezultate prilikom dejstva po nenaseljenom ostrvcu Stupa, pred maršalom Titom – eskadrila je pohvaljena.
Postrojeni avioni J-21 Jastreb na aerodromu Cerklje iz sastava 238. lbae (foto KRV i PVO)
Sa domaćim jurišnicima J-22 Orao i njihovim trenažnim dvosedima prva je krajem 1985. godine počela sa prenaoružavanjem 238. lbae u Cerklju.
Avioni tipa Orao iz sastava ove eskadrile učestvovali su na više zajedničkih taktičkih uvežbavanja i vežbi. Tako su tokom svog učešća na ZTU „Snaga-88“ avioni dejstvovali po pologonima Kalinovik i Manjača. Tokom izvođenja TVBG „Udar-88“ na poligonu Krivolak, piloti su svojim avionima leteli na krajnim granicama taktičkog radijusa. Tokom te 1988. godine, eskadrila je na tim vežbama utrošila 120 tona ubojnih sredstva uključujući u taj broj i dvanaest kasetnih bombi BL-755 i pet televizijski vođenih raketa V-Z AGM-65B meverik (AGM-65B Maverick).
Jurišni avioni J-22 Orao iz sastava 238. lbae naoružani sa kasetnim bombama BL-755 u letu iznad Slovenije (foto KRV i PVO)
Već sledeće (1989.) godine avioni tipa Orao korišćeni su za zadatke iznad mora i u SMU noću i u PMU noću. Tokom februara 1989. godine iznad Slovenije bili su loši vremenski uslovi, te je 238. lbae letela sa aerodroma Pula. Piloti su tada leteli u SMU noću, i izvodili jurišna dejstva na poligonu Marlera. Na vežbi „Deneb-89“ potvrđeno je da su avioni Orao ušli u borbeni stroj 238. lbae. U septembru iste godine grupa iskusnih pilota eskadrile pohađali su kurs gađanja vučne mete u vazduhu topom GŠ-23, na aerodromu Pula. Tokom ovog kursa, Orao se pokazao efikasnim u lovu na metu.
Krajem 1989. godine u sastavu eskadrile nalazila su se 23 pilota i svi su bili osposobljeni za izvođenje jurišnih zadataka u PMU danju, ali je samo sedam pilota bilo osposobljeno za izvođenje tih dejstava u SMU danju i PMU noću.
Brifing sastava eskadrile uoči izvršenja zadatka (foto KRV i PVO)
Eskadrila učestvuje u borbenim dejstvima u Sloveniji (1991.), Hrvatskoj i BiH (1991-92.). Jula 1991. godine prebazirana je u Banja Luku, gde od 30. avgusta 1991. godine ulazi u sastav 117. avijacijske brigade (117. abr). U leto iste godine pripojena joj je 237. lbae sa avionima J-21/NJ-21 Jastreb i delovi 351. izviđačke avijacijske eskadrile (351. iae) sa avionima IJ-21 Jastreb.
Deo ljudstva i sva tehnika koja se zatekla na aerodromu Mahovljani od maja 1992. godine ušli su u sastav V i PVO VRS, a eskadrila je ponela naziv Risovi sa Vrbasa.
KROZ PAKAO GRAĐANSKOG RATA
Banjalučki aerodrom poznat je još i kao aerodrom Mahovljani (prema naseljenom mestu na čijoj teritoriji se nalazi) ili Aleksandrovac (prema istoimenoj mesnoj zajednici) i nalazi se na teritoriji opštine Laktaši 23 kilometra od Banja Luke. Izgradnja aerodroma otpočinje 1976. godine. U skladu sa razvojnim planovima, izgrađeni kapaciteti činili su aerodrom sekundarne važnosti, ograničenog na domaći saobraćaj na teritoriji SFRJ. Pista je bila asvaltirana dužine 2500 metara. Zvanično aerodrom je poneo naziv Mahovljani, kako bi se izbegla upotreba naziva Aleksandrovac i time prekinuo kontinuitet sa letelištem iz Aprilskog rata 1941. godine. Međutim, tokom rata devedesetih godina dvadesetog veka u pojedinim vojnim izveštajima primenjuju se oba naziva.
Loši politički odnosi unutar SFRJ, nemogućnost ili nespremnost da se kompromis postigne dovešće do krvavog raspada SFRJ. Tako su parlamenti Slovenije i Hrvatske 25. juna 1991. godine, usvojili deklaraciju o suverenosti i nezavisnosti. Savezna vlada je te dokumente odbacila i vojska je po prvi puta tokom krize u SFRJ dobila odobrenje za delovanje. Na osnovu odluke Predsedništva SFRJ, jedinice JNA prevedene su u mere povišene borbene gotovosti. Združene snage JNA i savezne brigade milicije dobile su zadatak da vrate kontrolu nad graničnim prelazima, koju su pre toga neovlašćeno preuzele slovenačke snage.
Na aerodromu Cerklje pripadnici 82. abr bili su u gotovosti za prve borbene zadatke. U jutarnjim časovima 27. juna stigla je naredba da se poleti na izviđačke zadatke u graničnom pojasu i infrastrukture pod kontrolom Teritorijalne odbrane Slovenije (TOS). Tog dana bilo je sunčano, a atmosfera na samom aerodromu užurbana. Osećao se smrtonosni šapat rata. Dva dana pre, 25. juna na aerodrom je pristigla jedinica iz sastava 63. padobranske brigade, koja je preuzela odbranu aerodroma kao vitalnu otpornu tačku.
Orao ev. br. 25123 naoružan sa raketom meverik na aerodromu Cerklje (foto KRV i PVO)
Snage TOS pružile su otpor na većini graničnih prelaza. Slovenački teritorijalci dobili su naređenje da dejstvuju i po samom aerodromu. Napad iz dva minobacača u večernjim časovima izvele su posade iz sastava 228. čete za vatrenu podršku 25. područnog štaba TOS sa desetak minobacačkih mina.
Zbog rizika od uništavanja tehnike 82. abr, odmah po svitanju avioni su premešteni na druge aerodrome, a deo pilota i tehničkog sastava prebačen je helikopterima.
Na aerodrom Pleso preleteli su avioni tipa Orao iz sastava 238. lbae i 351. iae. Tokom 28. juna avioni 238. lbae poleteli su na prve borbene zadatke. U povratku sleteli su na aerodrom Bihać. Tokom dana pridružili su im se i avioni iz 351. iae.
U prvim borbenim zadacima 28. juna dva aviona tipa Orao dejstvovali su po barikadi na komunikaciji kod mesta Štrihovci.
Zbog novonastale situacije, 29. juna 1991. godine, u večernjim časovima, 252. lbae (Kurjaci sa ušća) iz Batajnice prebazirana je na aerodrom Mahovljani kod Banja Luke. Ljudstvo iz sastava 399. vazduhoplovne baze (399. vb) iz Tuzle poselo je aerodrom i organizovalo život na njemu zajedno sa 252. lbae. To je bilo prvo ratno posedanje ovog aerodroma posle Drugog svetskog rata.
Na 82. abr se u tim trenucima nije moglo računati, jer se pored napuštanja svog matičnog aerodroma, kao jedinica počela raspadati po nacionalnom ključu. Zbog toga će 252. lbae preuzeti zadatke vatrene podrške jedinicama JNA u Sloveniji.
Sa aerodroma Cerklje razmeštena je 82. abr, te će u skladu sa nastalom situacijom u brigadi ostati samo pripadnici JNA srpske nacionalnosti i oni pripadnici drugih nacionalnosti koji su bili lojalni SFRJ. Ponovio se scenario sa početka Drugog svetskog rata. Ubrzo su zbog toga, a u skladu sa naredbom rasformirani komanda 82. abr, 237. lbae i 351. iae.
Na aerodrom u Mahovljanima 11. avgusta 1991. godine pristigla je 238. lbae, preuzimajući aerodrom od 252. lbae koja je do tada bazirala na njemu. Prvi avioni Orao na aerodrom sleteli su u 13 časova i 05 minuta. Dan kasnije svečanom smotrom i narodnim zborom proslavljeno je posedanje aerodroma sa tek reorganizovanom 238. lbae, u koju su uvršteni i avioni rasformirane 237. lbae. Problem logističke podrške rešen je premeštanjem ljudi i materijalnih sredstava 474. vazduhoplovne baze (474. vb) iz Cerklja na Mahovljane.
Ubrzo zatim, avioni 238. lbae poleteće u novi oružani sukob, ovaj put na teritoriji Hrvatske. Tokom leta avioni iz eskadrile leteli su na vizuelnim izviđanjima duž komunikacija u Slavoniji.
Sve vreme trajanja oružanog konflikta sa aerodroma Mahovljani na borbene zadatke poletali su avioni iz sastava 238. lbae, težišno na području Zapadne Slavonije, radi podrške 5. korpusu (banjalučkom) JNA. Kao ojačanje 238. lbae, od 17. septembra 1991. godine dodeljena su dva J-22 sa dva pilota iz 241. lbae. Oni su korišćeni u posebno složenim zadacima, kao što su gađanja sa raketama AGM-65B. Dodeljeni avioni imali su ev. br. 25172 i 25173 i ostaće u sastavu 238. lbae.
Tokom niza uspešnih borbenih dejstava zabeleženo je samo jedno moguće obaranje i tri lakša oštećenja aviona. Još tri aviona su izgubljena u neborbenim letovima.
Na zadatak obuke nastavnika letenja iz druge kabine, 29. avgusta 1991. godine u 12 časova i 35 minuta sa aerodroma Mahovljani poleteo je avion NJ-22 ev. br 25502 iz sastava 238. lbae. Zbog tehničkog kvara stajnog trapa, avion nije mogao da izvrši sletanje. Piloti su bili primorani da se katapultiraju, dok je avion pao u blizini sela Romanovci. Prizemljili su se bez povreda u blizini mesta pada aviona.
Na borbeni zadatak u okolini Novske 17. septembra 1991. godine, sa aerodroma Mahovljani iz sastava 238. lbae na avionu J-22 ev. br. 25123 poleteće pilot major Zoran Tomić. Major Tomić bio je na pojedinačnom letu i po izvršenju zadatka nije se vratio u bazu. Pretpostavlja se da je oboren neprijateljskom vatrom i da je pri obaranju poginuo.
Na zadatak vizuelnog izviđanja rejona Daruvar-Končanica-Turčević polje, sa aerodroma Mahovljani 9. decembra 1991. godine poleće J-22 ev. br. 25111. Ubrzo po poletanju avion je ušao u levi nagib i skrenuo ulevo. Pilot je pokušao da odblokira palicu, ali bez rezultata. Zbog toga je pilot bio primoran da iskoči iz aviona.
Pilot 238. lbae poručnik Jožef Jenei poginuće 27. marta 1992. godine u avionu J-22 ev. br. 25153. Naime, u toku zalaznog zaokreta na visini od 50 metara naglo je izgubio visinu, zanemario visinu prepreka i levim krilom udario u vrhove hrastove šume. Pokušao je da izvuče avion iz nagiba, ali prekasno, i posle 450 metara udario je u zemlju sa donjakom levog krila. Avion je eksplodirao i delovi su se rasturili na velikoj površini.
Do prekida dejstava 3. januara 1992. godine, piloti 238. lbae su sumarno na avionima Orao i Jastreb izveli 666 borbenih avio-poletanja, od toga 442 sa vatrenim dejstvima. Oko 80% letova izvedeno je po pozivu za potrebe podrške jedinicama KoV, a ostatak po planu, uglavnom po objektima dejstva u dubini teritorije pod kontrolom neprijatelja.
Ubrzo po okončanju početnog sukoba na teritoriji Hrvatske, pojavilo se novo žarište – teritorija BiH.
BANJALUČKI RISOVI
Sa ciljem da ovladaju pravcem Bosanski Brod-Doboj, regularna Vojska Hrvatske (HV) početkom marta vrši agresiju na BiH, i 26. marta 1992. godine vrši ratni zločin nad civilima u selu Sijekovci. U istom trenutku kad je izvršen masakar u Sijekovcu, na kasarnu JNA u Derventi otpočet je napad regularnih hrvatskih snaga. Komandant 5. korpusa JNA general Momir Talić, bio je primoran da deo snaga iz Okučana, uputi kao pomoć opkoljenoj jedinici JNA u Derventi. Tom prilikom dejstvovala je i avijacija JNA po hrvatskim snagama. Već 27. marta 1992. godine 204. puk sa svojom 252. lbae je dejstvovao po hrvatskim snagama u rejonima Sijekovac i Derventa. Dolaskom „Risova“ na aerodrom Mahovljani, pa sve do marta 1992. godine dužnost komandira 238. lbae obavljao je pukovnik Radoslav Moric (u to vreme imao je čin potpukovnika). Krajem marta 1992. godine pukovnik Moric je predao dužnost komandira 238. lbae, i vratio se u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, odakle je nekoliko meseci pre toga poslat da preuzme komandu nad „Risovima“. Pukovnik Moric poginuće na neborbenom letu aprila iste godine. Naime, on je prilikom preleta sa Batajnice za Banja Luku u Jastrebu oboren od strane neprijatelja u rejonu Sijekovca. Dugo nije bila razjašnjena sudbina ovog pilota, sve dok u jednoj od masovnih grobnica na ovom području nisu pronađeni njegovi posmrtni ostaci.
Avioni 98. abr proleća 1992. godine pružali su podršku u borbama protiv hrvatskih snaga u Posavini i muslimanskih snaga u istočnoj Bosni. Zbog odluke Beograda da se izvuku delovi JNA iz BiH, avioni Orao i Jastreb su do 15. maja izveli samo 80 borbenih letova – 32 vatrena dejstva i 48 letova na zaštiti snaga na komunikacijama.
Svi potencijali JNA trebalo je da se nađu istočno od Drine, u granicama tek stvorene SRJ. Preostale jedinice RV i PVO na prostoru Banjalučke krajine potčinjeni su privremenoj komandi 5. operativne grupe (OG), ostatku nekadašnjeg 5. korpusa RV i PVO (5. VaK), sa komandnim mestom u Bihaću. Dejstvovalo se retko, ali u punom hodu pripremano je preseljenje jedinica na istok u roku do 19. maja 1992. godine, u skladu sa političkom odlukom da se do tada svi sa državljanstvom Srbije ili Crne Gore povuku u SRJ. U poslednjim danima postojanja ostataka bivše JNA iz Komande RV i PVO striktno su zabranili borbene letove aviona 238. lbae – od 14. maja 1992. godine bili su dozvoljeni samo letovi za potrebe letačke obuke. Borbene letove je mogla da odobri samo Komanda 5. OG. Dva dana kasnije Komanda RV i PVO na sebe je preuzela komandovanje 238. lbae, ali samo privremeno do povlačenja federalne JNA u granice SRJ.
Amblem ratne 238. lbae „Risovi sa Vrbasa“, koji su nasledeli piloti 27. i 28. lbae VRS (izvor VRS)
Naređenje o povlačenju 238. lbae nije izvršeno. Po dobijanju naređenja da se povuku na teritoriju SRJ većina pripadnika eskadrile rodom iz Republike Srpske se demobilisala iz JNA i priključila VRS. Za to vreme na vazduhoplovima su menjane oznake, prefarbavani su simboli bivše JNA i stavljane oznake nove vojske – srbska trobojka. U datim okolnostima 238. lbae postaje prepoznatljiva po ratnom nazivu – Risovi sa Vrbasa.
Jedinice bivše JNA su se 19. maja 1992. godine povukle iz BiH na teritoriju novostvorene zajednice – Savezne Republike Jugoslavije.
V i PVO VRS
Nastanak Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske (V i PVO VRS), datira još iz perioda prvih oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ (kratkotrajni oružani sukob u Sloveniji juna 1991. godine). Naime, pošto je aerodrom Mahovljani kod Banja Luke posednut od snaga RV i PVO JNA, prva jedinica koja je izmeštena sa prostora Slovenije bila je 474. vazduhoplovna baza iz Cerklja. Samim tim ona postaje baza B tipa na aerodromu Mahovljani. U međuvremenu do 12. avgusta 1991. godine, prebazirana je 82. avijacijska brigada sa 237. i 238. lbae. Od 30. avgusta 1991. godine, stupila je na snagu naredba o prebaziranju baze i rasformiranju 82. avijacijske brigade (nar. SSNO. 2384-1, 30. avgust 1991.).
Na aerodromu Mahovljani, preostala je ojačana 238. lbae naoružana sa avionima J-21 Jastreb i J-22 Orao. Hangare sa aerodroma Cerklje demontirali su i ponovo montirali radnici Vazduhoplovnog zavoda Kosmos (VZ Kosmos).
Prvi predlog rondele V i PVO VRS bio je u osnovi srbska trobojka po redosledu boja spolja prema unutra. Ova rondela nalazila se na avionima VRS (izvor VRS)
U novonastalim političkim okolnostima bilo je jasno da će srbski narod zapadno od Drine morati sam da se pobrine za svoju odbranu. Novostvorena Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) proglašena je 27. aprila 1992. godine. U Beogradu je donesena odluka, da se sa područja SR BiH do 19. maja 1992. godine, sve jedinice JNA povuku na teritoriju SRJ. Prvobitnim planom, predviđena je bila dislokacija svih jedinica JNA sa teritorije BiH. Međutim, u srbskoj političkoj eliti bilo je i ljudi koji su bili svesni realnosti. Potpuna evakuacija nije bila moguća: ni tehnički, ni fizički, ali ni moralno. Uz to, od 12. maja 1992. godine stvaranjem Vojske Republike Srpske (VRS) stvorena je kritična masa ljudi koja nije dozvoljavala potpunu evakuaciju jedinica RV i PVO na srbskoj etničkoj teritoriji. U Beogradu su shvatili problem, i odlučeno je da jedinice sa aerodroma Mahovljani preuzme novonastala VRS.
Nakon što je donesena odluka da Republika Srbska i Republika Srbska Krajina, nisu više u sastavu savezne države, srbskim zapadnim zemljama dozvoljeno je da same organizuju svoju odbranu.
Pilot VRS pored aviona G-4 Super Galeb na aerodromu Aleksandrovac (Mahovljani) 1992. godine (foto Drago Vejnović)
Vrši se užurbano restruktuiranje snaga u smislu komandovanja, opreme, logistike i sastava ljudstva. Novonastaloj VRS na aerodromu Mahovljani ostaje devet aviona Jastreb, 13 aviona Orao, 27 helikoptera Gazela, kao i 14 helikoptera Mi-8T, raketni sistemi Kub, Dvina i Volhov i više radara. Od jedinica bivšeg RV i PVO JNA, novonastala VRS preuzima ojačanu 238. lbae, 111. helikopterski puk (u čijem sastavu su se nalazile ojačana 711. protivoklopna helikopterska eskadrila, kao i 780. transportna helikopterska eskadrila), kao i celu 474. vazduhoplovnu bazu, 155. raketni puk i 51. bataljon VOJIN. Ostaju i dva vrlo važna vazduhoplovna zavoda – Kosmos u Banja Luci i Orao u Rajlovcu. Ove snage formiraće V i PVO VRS, koje će posle početne konsolidacije krajem maja 1992. godine nastaviti rat.
Zanimljiv je i podatak da jedini G-4 Super Galeb koji je ostao na aerodromu Mahovljani, uopšte nije trebao da ostane tu. Avion je zakačio dalekovod u preletu iz Batajnice za Mahovljane. Oštećeni avion ostaje na Mahovljanima. Avion je kasnije osposobljen promenom zadnjeg dela trupa, uključen u sastav eskadrile i imao je niz borbenih dejstva. U toku borbenih dejstava biva pogođen u rep i još jednom mu se menja zadnji deo trupa. Avion koji je promenio tri repa u svojoj istoriji i danas je jedini primerak G-4 na teritoriji Republike Srpske.
Osim toga ovaj G-4 Hrvatska vojska vodi kao oborenog u svojim listama PVO pobeda. Samim tim ovaj avion je klasični dokaz ratne propagande.
Piloti V i PVO VRS prolaze pored jurišnog aviona J-22 Orao iz sastava 238. lbae (foto Drago Vejnović)
V i PVO VRS zvanično je osnovano 27. maja 1992. godine u Zalužanima u kasarni „Krajiških brigada“, gde je smeštena komanda V i PVO. Tog dana vazduhoplovstvo je izvelo 16 borbenih letova protiv snaga neprijatelja u Posavini.
Za prvog komandanta V i PVO postavljen je pilot general Živomir Ninković, a za njegovog načelnika štaba pukovnik Božo Novak (kasnije general). Za komandanta 92. mešovite avijacijske brigade (92. mabr) postavljen je pilot potpukovnik Slobodan Kusturić (u JNA je bio pilot lovac i leteo je na MiG-21Bis) . Do tad je već bila ustrojena kompletna formacija V i PVO VRS. Međutim, formacija nije mogla odmah da stupi na snagu, jer je prethodila najvažnija operacija za spas srbskog naroda – operacija Koridor.
RISOVI NA KORIDORU
Već 27. maja 1992. godine novostvoreno vazduhoplovstvo izvešće svoje prve borbene letove. Na prvom borbenom zadatku u sastavu VRS jedan avion dejstvovao je po položajima protivnika u Pudinom Hanu kod Ključa. Naime, tog dana borbeni avioni koji su poleteli sa aerodroma Mahovljani izveli su ukupno 16 borbenih letova, pri čemu su delovali i protiv snaga HV u Posavini. Taj dan je uzet kao dan V i PVO VRS.
Tih dana, tekle su i pripreme za najznačajniju operaciju srpske vojske tokom rata, pripreme za operaciju Koridor. Kad je otpočela operacija Koridor, borbeni avioni i helikopteri su uzeli svoje učešće. Avioni su dejstvovali ispred prednjih redova VRS, koji je probijao put prema Srbiji. Tom prilikom, avioni su poletali i po nekoliko puta dnevno na borbene zadatke.
Jedna od retkih ratnih fotografija komandanta 92. mabr pilota potpukovnika Slobodana Kusturića pred let na avionu J-22 Orao 1992. godine (foto VRS)
Na prednjem kraju srbskog prodora nalazio se pilot potpukovnik Slobodan Kusturić. On je naime, kad god bi proboj „malo zastao“, preciznim navođenjem jurišnih aviona gde je „tvrdo“ omogućavao da se planirani tok operacije nastavi bez većih gubitaka u redovima VRS. Zahvaljujući njemu obavljena je operacija zauzimanja Kostreša, kao i ostali zadaci koji su bili neophodni da se operacija Koridor privede kraju.
Osim konvencionalnih nevođenih sredstava u nekim prilikama (kod Kule, Plehana i Dervente) korišćene su rakete AGM-65B za uništavanje utvrđenih položaja hrvatskih snaga.
Prilikom izvođenja najznačajnije srpske operacije u proteklom ratu, bilo je i gubitaka u redovima V i PVO.
Tokom proboja Koridora piloti na Orlovima bili su maksimalno angažovani (foto Drago Vejnović)
Tako je prilikom borbi za Posavinu 11. juna 1992. godine kod Johovca oboren dvosed NJ-21 Jastreb. Poginuli su pilot kapetan Drago Gajić i vazduhoplovno-tehnički oficir kapetan Branko Erbez. Tokom izvršavanja borbenog zadatka 28. juna 1992. godine, iznad Odžaka kod Modriče avion J-22 Orao ev. br. 25105 oboren je od strane PVO 108. brigade ZNG iz Slavonskog Broda. Pilot Bogoslav Lukić je uspeo da se katapultira, ali je neprijatelj, po njemu otvorio vatru dok se još spuštao padobranom, te pilot gine u vazduhu na konopcima padobrana.
Na povratku sa borbenog zadatka 3. avgusta 1992. godine J-22 ev. br. 25172 imao je udes na aerodromu Mahovljani. Avion je u prilazu imao snažan vetar i PSS je dodirnuo velikom brzinom – višom od 300 km/h. Pilot je aktivirao kočioni padobran, koji se otkinuo zbog velike brzine. Avion je izleteo sa PSS i slomio stajni trap pre zaustavljanja. Zbog velike štete avion je rashodovan.
Karakteristični zadaci tokom 1992. godine bili su vatrena podrška po pozivu, direktno za račun jedinica KoV. Borbeni zadaci izvršavani su najčešće pojedinačno ili u parama po raznim delovima teritorije, gde se cenilo da bi od koristi bila vatrena podrška. Obično su J-22 leteli na zadatke na većim udaljenostima od matičnog aerodroma da bi se iskoristio veći taktički radijus u odnosu na Jastreba. Većina objekata dejstva bila je na 150-200 km od aerodroma, ali u nekoliko prilika piloti na J-22 leteli su do Višegrada na jugoistoku, do objekata dejstva u širem rejonu Mostara i Žepe, uz preletanje velikog dela teritorije pod kontrolom protivnika .
Pilot VRS u kabini Orla vrši poslednje provere neposredno pred poletanje na zadatak. Operacija Koridor 1992. godine (foto Ranko Ćuković)
Dejstvom aviona Orao leta 1992. godine pokušala se prekinuti proizvodnja naoružanja i municije u fabrikama u centralnoj Bosni. Avio-bombama od 250 kg i raketama AGM-65B dejstvovalo se 16. avgusta po fabrici „Bratstvo“ iz Novog Travnika. Novine sa protivničke strane izvestile su o tome da se iz fabrike vidio stub dima sa udaljenosti od 50 kilometara. U tim dejstvima lansirane su dve rakete meverik, jedna je promašila ili otkazala, a druga, lansirana sa oko 15 km udaljenosti od objekta dejstva, pogodila je cilj. Zatim se 26. septembra dejstvovalo na fabriku u Vitezu, 29. septembra na železaru u Zenici, 2. oktobra na fabriku „Slavko Rodić“ u Bugojnu, 3. oktobra ponovo na železaru u Zenici.
U jednom od borbenih zadataka učinjen je pokušaj da se zaustave stalni noćni letovi za dotur naoružanja i elemenata za proizvodnju municije iz Hrvatske do Bihaća za potrebe 5. korpusa ABiH. U jednom takvom pokušaju dejstvovalo se prodornim bombama Matra darendal (Matra Durandal) na aerodrom Ćoralići (PSS 1200 x 30 m), lociran šest kilometara od Cazina. Dve bombe pogodile su cilj, ali efekti su bili ograničeni, jer se dejstvovalo na travnatu PSS probojnim bombama namenjenim za uništavanje tvrde podloge.
Tokom operacije Koridor, veoma aktivna je bila i izviđačka radio-tehnička četa 1. krajiškog korpusa VRS (1. KK VRS). Četa je bila stacionirana na RP Kozara. Njeni pripadnici su prisluškivali radio saobraćaj neprijatelja. Tako su jednom prilikom jula 1992. godine „prisluškivali“, razgovor dva pripadnika HV. Tom prilikom, jedan od učesnika razgovora tražio je od ovog drugog, da se tenkovskoj četi HV kojom je on komandovao omogući prelaz preko reke Save u rejon Slavonskog Broda, samim tim da se tenkovskoj četi omogući izvlačenje iz borbe.
Budući da je srbska jedinica prisluškivala ovaj razgovor, komandir izviđačke radio-tehničke čete znao je i georeferentnu poziciju, tenkovske čete HV. Pošto se radilo o hitnoj informaciji, ona je prosleđena pretpostavljenoj komandi otvorenom vezom. Ubrzo zatim, sa aerodroma Mahovljani poleće šest aviona Orao u pravcu rejona Brod. Po doletanju u naznačeni rejon, srbski avioni su napali tenkovsku četu HV, pri čemu su položaji čete više puta direktno pogođeni, te četa nikada nije prešla nazad u Hrvatsku. U ovom napadu avioni su koristili kasetne bombe BL-755 sa protivoklopnim bombicama.
Tokom završnih borbi za Bosanski Brod, jurišni avioni Orao upotrebili su i vođene rakete vazduh-zemlja AGM-65B meverik. Ovim raketama je uništen most koji je povezivao Bosanski sa Slavonskim Brodom, a koji je prethodno bio oštećen. Ulaskom jedinica VRS u Bosanski Brod (danas Brod) 6. oktobra 1992. godine, završena je operacija Koridor. Efekat po moral protivnika bio je takav, da je protivnička strana tvrdila da su most uništili avioni MiG-21 RV i PVO VJ koji su doleteli iz Batajnice. Međutim, na njihovu žalost to nije bila istina, most su uništili avioni i piloti iz sastava 238. lbae V i PVO VRS.
Tokom jula 1992. godine za naoružavanje borbenih aviona postale su deficitarne klasične avio-bombe 50, 100 i 250 kilograma. Kriza se rešila doturom bombi sa aerodroma Udbina iz RSK i modifikacijama na rashodovanim američkim bombama RAB-100lb i RAB-500lb. One su zatečene u skladištima, ali nisu korišćene sve dok je imalo novih bombi. Kad su rezerve utrošene, u fabrici „Jelšingrad“ u Banja Luci na stare bombe ugrađeni su novi stabilizatori i upaljači AUN-M-67, umesto MA-1, koji nisu mogli da obezbede sigurnu primenu bombi. Takođe, zbog nedostatka bombi sa J-22 su korišćene i protivpodmorničke avio-bombe PLAB-250-120, mase 123 kg, koje su izvorno bile predviđene za helikoptere Kamov Ka-25PL i Kamov Ka-28 i Mil Mi-14PL.
Jurišni avion J-22 Orao (25173), naoružan sa kasetnim bombama Hanting BL-755 (Hunting BL-755), napalm bombama PLAB-350, bombama za uništavanje PSS Matra darendel (Matra Durandal) i TV vođenim raketama vazduh-zemlja Hjuz AGM-65B meverik (Hughes AGM-65B Maverick), na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke, Republika Srbska
Sve letačke aktivnosti V i PVO, i borbene i za potrebe obuke, zaustavljene su Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 781 od 9. oktobra 1992. godine o potpunoj zabrani letova iznad BiH
Tadašnji lider Republike Srpske dr Radovan Karadžić i lord Oven dogovorili su se 13. oktobra da se borbeni avioni prebace u SRJ, gde je trebalo da budu pod nadzorom posmatrača UN. U VRS, a pre svega u V i PVO nisu prihvatili politički dogovor. Komandant vida general Živomir Ninković obratio se medijima sa tvrdim stavom da nema govora o tome da avioni odu iz RS. Kriza se okončala 28. oktobra dogovorom da avioni ostanu u sastavu VRS, ali pod striktnim režimom kontrole posmatrača UN . Ovo je bio prvi slučaj sukoba između političkog vrha RS i VRS, međutim, kako će se ispostaviti ne i poslednji. Poslednji letovi izvedeni su 10. oktobra, dan posle Rezolucije. Do tada, avioni 238. lbae izveli su 1242 borbena poletanja. Tokom zabrane letova avioni tipa Orao su smešteni u armiranobetonska skloništa. Motori su redovno pokretani i avioni su održavani da bi se ponovo koristili kada se za to ukaže prilika.
REORGANIZACIJA I DETAŠMAN UDBINA
Tek posle početne ofanzive u V i PVO VRS stigli su da se bave reorganizacijom kojom su jedinice dovedene u organizaciju prilagođenu potrebama. Naredbom GŠ VRS od 28. jula 1992. godine formirana je 92. mešovita avijacijska brigada (92. mabr), u kojoj su borbeni avioni podeljeni između dve eskadrile – u 27. lbae našli su se avioni J-22 Orao, a u 28. lbae avioni J-21 Jastreb. Oznake eskadrila nastale su skraćivanjem troznamenkastih oznaka iz predratne 82. abr, koje su ostale bez središnje brojke tri. Orlovi su uvršteni u eskadrilu čiji broj ima izvor u nazivu eskadrile Jastrebova rasformirane 1991. godine, a Jastrebovi su dobili broj nasleđen od orlovske eskadrile. Eskadrile borbene avijacije su bazirale na aerodromu Mahovljani.
Sve avijacijske i helikopterske eskadrile bile su pod direktnom komandom 92. mabr. Za prvog komandanta brigade određen je pilot potpukovnik Slobodan Kusturić.
Od aviona V i PVO VRS je raspolagalo sa jedanaest jednosedih jurišnih aviona tipa J-22 Orao, dva dvoseda aviona tipa NJ-22 Orao, sedam lakih jurišnih aviona jednoseda J-21 Jastreb, dva dvoseda NJ-21 Jastreb, jednim dvosedom G-4 Super Galeb. Orlovi su imali sledeće evidencijske brojeve (ev. br.): 25105, 25106, 25114, 25115, 25119, 25122, 25124, 25169, 25172, 25173, 25201, 25503 i 25504. Samo dva Orla (25172 i 25173) imala su integrisane vođene rakete AGM-65B, a za naoružavanje preostalih korišćena su klasična nevođena sredstva.
Ubrzo po završetku reorganizacije u hodu su rešavani kadrovski problemi, pre svega, nedostatak pilota. Tehničkog kadra bilo je više nego dovoljno, jer se znatan broj Srba sa prostora RS i RSK pre rata nalazio u jedinicama RV i PVO na dužnostima u vazduhoplovno tehničkoj službi. Koncentracija tehničara obezbedila je visok nivo iskorišćenja aviona tipa Orao, koji su na zadatke leteli onoliko koliko su piloti mogli izdržati. Dešavalo se da za dan jedan pilot izvede i po pet-šest borbenih letova i da se uz to bavi i preobukom pilota koji su došli da lete na Orlu. Nedostatak pilota na avionima Jastreb rešavan je tako što su piloti koji su završili ŠRO smer pilot i tokom školovanja leteli na avionima G-2 Galeb, jednostavno na Mahovljanima prolazili ubrzani kurs na jurišnicima NJ-21 Jastreb.
U vreme zabrane letova avioni su redovno održavani i pokretani su motori, a čuvani su u armiranobetonskim skloništima (ABS). Dekonzervacija zamenjenog desnog motora na avionu Orao ev. br. 25119, na aerodromu Mahovljani (foto Drago Vejnović)
U proleće 1993. godine GŠ Srpske Vojske Krajine (SVK) odlučio je da ponovo aktivira 105. vazduhoplovnu brigadu (105. vbr), koja bi organizacijski bila u sastavu SVK. Brigada je bila raspoređena na aerodromu Udbina. Za komandanta brigade postavljen je Ratko Dopuđa.
Prvo su iz muzeja avijacije u Surčinu izuzeta dva školska mlazna aviona G-2 Galeb, i kopnenim putem dovezena na aerodrom Udbina. Tu su avioni osposobljeni za letenje. Jedan Galeb je dobio oznaku kobre i natpis „Krajišnik“. Pored aviona Galeb na Udbinu je pristiglo i nekoliko aviona Jastreb. Budući da SVK, sve do dolaska ovih aviona uopšte nije imala borbene avione, dolaskom aviona Galeb i Jastreb u vrhu SVK su počeli da razmišljaju o stvaranju borbene avijacije u sastavu SVK. Međutim, zbog nedostatka kadra to neće biti ostvareno. Tačna organizacija brigade nije poznata i teško je 105. vbr odvojiti od V i PVO VRS, pre svega zbog slične rondele koju je koristila brigada.
Nezvanično 105. vbr je imala u svom sastavu 249. lbae poznatu kao „Kobre“ i 56. mešovita helikopterska eskadrila (56. mhe). Od vazduhoplova brigada je raspolagala sa 16 aviona Jastreb (većina aviona je kasnije prebačena u sastav VRS), dva mlazna aviona za obuku G-2 Galeb, četiri helikoptera Gazela Hera, četiri protivoklopna helikoptera Gazela Gama, dva helikoptera Mi-8T, jedan avion An-2 i određen broj aviona Utva-66, Utva-75, J-20 Kraguj i Zlin-526.
Aerodrom Udbina posle uvođenja zabrane letova iznad BiH, postao je detašman avijacije VRS. Činjenica da je GŠ SVK odlučio da ponovo aktivira 105. vbr početkom 1993. godine, poklapa se sa uvođenjem zabrane letova UN iznad BiH. Očigledno je da ta odluka nije slučajna, i u osnovi predstavlja dozvolu V i PVO VRS da koristi aerodrom Udbina za svoje potrebe, budući da su aerodrom Mahovljani i helidrom Zalužani u to vreme bili pod nadzorom posmatrača OUN.
Rukovodstvo RSK pokušalo je da obezbedi i vlastite Orlove. U jednom zahtevu od 21. jula 1994. godine, poslatom Kabinetu predsednika RSK, navodi se da Jastreb, jedini borbeni avion SVK, ima vrlo male šanse za preživljavanje u dubini hrvatske teritorije, pre svega zbog male brzine i niskih manevarskih mogućnosti. Zato se predlaže da se SVK naoruža sa 12 aviona MiG-21Bis ili sa šest aviona Orao i šest aviona Super Galeb G-4. Taj plan nikada nije ostvaren i na Udbini su samo privremeno bili stacionirani Orlovi iz 92. mabr.
PROČITAJTE DRUGI DEO
Priredio Danko Borojević,
udruzenjepvlps.org
- Izvor
- / vostok.rs
- Povezane teme
- RepublikaSrpska
- vojska
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.