Sergej Bondarčuk: režiser globalnih tema

Zar ne osećam u svojoj duši da činim deo ogromne harmonične celine? Ove reči Pjera Bezuhova, junaka Tolstojevog romana Rat i mir mogu da budu epigraf (grč. epigraphe - natpis na nekoj kući, nadgrobnom ili drugom spomeniku) za čitavo stvaralaštvo istaknutog ruskog režisera i glumca Sergeja Bondarčuka. 25. septembra navršava se 90 godina od njegovog rođenja.

Epopeja Rat i mir u 4 epizode najpoznatiji je film Sergeja Bondarčuka, u kojem je sam režiser blistavo odigrao ulogu Pjera Bezuhova. 1967. godine film je dobio nagradu Američke filmske akademije Oskar. Blistavi glumački sastav, duboka psihologija likova, razmah i složenost snimanja, gigantske masovne scene sa 12 hiljada ljudi, sve što je tada čudilo, začuđuje i danas, tvrdi Fjodor Bondarčuk, sin čuvenog majstora, koji je nastavio filmsku dinastiju Bondarčuk. Njegov fantastični akcioni film Naseljeno ostrvo takođe je pun masovnih scena.

U jednom kadru sam imao tri hiljade ljudi. I to je bilo vrlo teško, bez obzira na ogroman broj ljudi opremljen ogromnim brojem savremenih sredstava za vezu. A nedavno sam gledao Rat i mir, pogledao jedan kadar i rekao: ne shvatam kako je sve to organizovano!

Rusi su snimili pravi dokumentarni film o ratu 1812. godine, pisala je američka štampa. Nije slučajno to da je posle uspešnog prikazivanja Rata i mira na svetskim ekranima italijansko-američki producent Dino De Laurentis pozvao Sergeja Bondarčuka da režira masovni vojnoistorijski film Vaterlo.

Tada je Sergej Bondarčuk bio miljenik vlasti. Predvodniku sovjetske kinematografije, jednom od malobrojnih, bilo je dozvoljeno da snima i iza gvozdene zavese, posetio je za Glas Rusije filmski kritičar Kiril Razlogov.

On je bio neobično uticajan u filmskoj sredini i svaki njegov film je postajao senzacija. U prvom redu Bondarčuk je majstor epske kinematografije i glavni njegov doprinos istoriji sovjetskog filma je epski duh koji je prisutan već u njegovom režiserkom debiju Čovekova sudbina.

Ratnu temu započetu u tom filmu Sergej Bondarčuk je nastavio filmom Oni su se borili za Domovinu. To je priča o podvigu običnih vojnika, ljubavi prema rodnoj zemlji, o pravoj ceni pobede. I ovde, kao u drugim svojim radovima, režiser se pokazao kao majstor uopštavanja. Šta god da je Bondarčuk snimao, igrao, uvek je govorio o besmrtnosti ljudskog duha.

Režiser je više puta podvlačio da su film i život za njega nerazdvojni.

Bavim se samo radom. I smatram to ispravnim, zato što je moja profesija - glumac, režiser. Moram da igram uloge, snimam filmove. I u ulogama i filmovima određuje se moj odnos prema životu.

Mada je zato za Bondarčuka bila vrlo važna zamisao ekranizacije romana epopeje Mihaila Šolohova Tihi Don, koji oslikava široku panoramu donskih kozaka posle revolucije 1917. godine. Ali 80-ih godina kada je u SSSR započela perestrojka i umetnost je preživljavala teška vremena, činovnici kulture nisu potvrdili projekat. Ali Tihi Don je ipak snimljen: snimanja su finansirali italijanski producenti. Na kraju je publika videla na ekranu uglađene donske kozake u izvođenju stranih glumaca. Filozofska traganja autora nisu nikoga zanimala, računalo se na ime režisera, priznatog u celom svetu.

A u svojoj zemlji pijedestal filmskog generala do tada je već osetno bio poljuljan, primećuje Kiril Razlogov.

Kao što se zna, Bondarčuka su bacali sa parobroda savremenosti na legendarnom Petom kongresu filmskih radnika njegove kolege, izavivši da je njegova umetnost zastarela. To je pre bilo vezano za javnu delatnost Bondarčuka, a ne za njegovo stvaralaštvo. Ali pokušaj da se umanji njegov značaj nije uspela. Sada se klatno vratilo unazad, i postalo je jasno da stvaralaštvo Bondarčuka ima neprolazan značaj.

Kao što je neprolazan značaj globalnih tema stvaralaštva Sergeja Bondarčuka: rat i mir, život i smrt, čovek i kosmos...