RT: Ponašanje NATO-a od devedestih pokazalo da nikada nije bio odbrambeni savez

Izvor: Vostok / RT

Tokom hladnog rata, NATO se predstavljao kao odbrambeni savez. To ustvari nije bio slučaj i sigurno nije od tada, kada se NATO angažovao u intervencijama i promenama režima od Bosne do Libije.

Iako je osnivački dokument sporazuma potpisan u aprilu 1949. godine, samo godinu dana kasnije, ministri spoljnih poslova dvanaest zemalja članica seli su u London kako bi organiziovali Severnoatlantski pakt. 18. maja 1950. godine, na čelu sa američkim državnim sekretarom Dinom Ešsonom, potpisali su komunike o uspostavljanju stalnih struktura NATO-a.

"Posao izgradnje mira je veoma striktan posao i mora se raditi iz dana u dan", rekao je britanski ministar spoljnih poslova Ernest Bevin nakon sastanka.

Koliko je NATO stvarno "izgradio mir" postalo je jasno 1954. godine, nakon smrti Staljina, kada je novi lider SSSR-a Nikita Hruščov zatražio da se priključi alijansi. Ne samo da je NATO rekao ne, nego je alijansa umesto toga pozvala Zapadnu Nemačku da se pridruži, a datum izabran za ovu priliku bio je simboličan - 9. maj, deseta godišnjica nacističke kapitulacije u Drugom svetskom ratu.

SSSR je ovo shvatio kao otvorenu provokaciju i odgovorio uspostavljanjem Ugovora o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, takođe poznatom kao Varšavski pakt.

Nakon što se Varšavski pakt raspao 1991. godine, NATO ne samo što je ostao da postoji, nego je proširio svoje članstvo i misiju, uzimajući ulogu UN-a otvorenim intervencijama u Jugoslaviji. Prva vojna akcija alijanse bila je u Bosni (1994-1995), nakon čega je usledio sveobuhvatni rat protiv ostatka Jugoslavije (1999) i kasnije potpune okupacije srpske pokrajine Kosovo.

NATO je takođe učestvovao u američkom ratu u Afganistanu 2001. godine. Savez nije zvanično pristupio ilegalnoj invaziji na Irak 2003. godine, mada su se mnogi članovi savzea pridružili koaliciji Džordža V. Buša.

Najnečasnija NATO vojna akcija od 1999. godine bila je intervencija u Libiji 2011. godine. Odvijala se na isti način kao i u Bosni, samo mnogo brže. U roku od samo nekoliko sati od odluke Saveta bezbednosti UN-a kojom se odobrava uspostavljanje zona zabranjenog leta nad Libijom 19. marta, SAD, Francuska, Velika Britanija i Kanada otpočele su vazdušne napade.

NATO je zvanično ušao u rat 31. marta, tokom kojeg je izvršio 26.500 naleta do smrti libijskog lidera Moamera Gadafija u oktobru.

Vožnja na Istok

Iako je američki državni sekretar Džejms Bejker uveravao sovjetskog vođu Mihaila Gorbačova da NATO se neće proširiti "ni jedan centimetar na istok", ako bi se Nemačka ponovo udružila, to je alijansa i uradila. Poljska, Mađarska i Češka zvanično su primljene u NATO, čak kada su avioni saveza bombardovali Jugoslaviju aprila 1999. godine.

Bugarska, Rumunija i Slovačka pristupile su 2002. godine. Posljednja bivša zemlja Varšavskog pakta, Albanija, pridružila se 2009. godine. Alijansa se takođe proširila tako da sada uključuje i bivše jugoslovenske republike Sloveniju, Hrvatsku i Crnu Gori, kao i bivše sovjetske republike Estoniju, Latviju i Litvaniju, dovodeći NATO na prag Rusije.

Kao da to nije bilo dovoljno, NATO je krenuo dalje, u Gruziju i Ukrajinu. Verujući da mu NATO može čuvati leđa, gruzijski predsednik Mihail Sakašvili napao je ruske mirovne snage u spornom regionu Južne Osetije 2008. godine. Njegova vojska koju je obučavao NATO razoružana je za šest dana. NATO nastavlja da flertuje sa Gruzijom, iako se trenutna vlada u Tbilisiju ne zalaže za još jedan rat sa Rusijom.

Fantomska pretnja

Najnovija eskalacija tenzija sa Rusijom započela je 2014, nakon što je državnim udarom u Kijevu, podržanim od strane SAD, novi režim preuzeo vlast u Ukrajini u februaru 2014. godine. NATO od tada ima logističke baze na krajnjem zapadu zemlje, dostavlja oružje i vrši obuku kijevskoj vojnoj i neonacističkoj miliciji kako bi "suprotstavila ruskoj agresiji".

Pod plaštom "odvraćanja Rusije", NATO je takođe uspostavio stalne vojne baze u Rumuniji i Poljskoj, te je sproveo niz velikih vojnih vežbi na granici sa Rusijom. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov osudio je nagomilavanje trupa, rekavši u februaru da Vašington koristi "zamišljenu rusku pretnju" kako bi osigurao svoju dominaciju u Evropi.

 RT: Pored ovakvih prijatelja, neprijatelji nam ne trebaju - Tusk Trampu

Prvi generalni sekretar NATO-a (1952-57), Lord Hestings Lajonel je izjavio da je cilj NATO-a bio da se "Amerikanci drže unutra, Rusi vani, a Nemci dole".

Ponašanje NATO-a od devedesetih godina pokazuje ne samo da je savez postao agresivan, ekspanzionistički, već da prvo služi prioritetima spoljne politike SAD-a. Sa Evropom koja sada razmišlja o smanjenju veza sa Vašingtonom zbog Irana, njeni lideri bi dobro postupili kada bi imali na umu reči Lajonela.