Kraj života, kraj zemlje...

23. septembra na ruske ekrane izlazi film Kraj Alekseja Učitelja. Interesovanje prema filmu podgrevaju saopštenja da je on kandidovan za Oskara u kategoriji Najbolji film na stranom jeziku.
 

Pre 10 godina Aleksej Učitelj je već bio među nominovanima za nagradu Američke filmske akademije. Tada je na oskara pretendovao tanani psihološki film Dnevnik njegove žene - priča o ljubavi i usamljenosti velikog ruskog pisca, nobelovca Ivana Bunjina, koji je završio svoj životni put u emigraciji u Parizu. Tada poetski film američka filmska akademija nije ocenila. A novi Kraj koji predstavlja smesu avanturističkog akcionog sa melodramom, izgrađenom na složenom ljubavnom mnogouglu ima više šanse.
 

U filmu ima mnogo toga što se uklapa u stereotipni lik Rusije koji postoji u svetu: tajga i medved, samogon i žensko parno kupatilo, saradnik državne bezbednosti sa pištoljem... A trke na starim vozovima će nesumnjivo začuditi. Pravi muškarci s početka prošlog veka jure neviđenom brzinom - ushićen je Aleksej Učitelj.
 

Naši vozovi su takođe odlični glumci. Oni su kao živa bića. Ponekada pište, puštaju paru, ljute se, ponekada su dobri, ponekada tako ljuti da direktno na snimanju iskaču iz šina. Kada smo snimali poslednji kadar, ogroman voz je ispao iz koloseka, srušivši svo naše osvetljenje. Očigledno umorio se...
 

Vozovi, naravno, daju razmah režiji i atraktivnost filmu. Ali on je o drugom. To je istančana psihološka priča, i ne jedna, a nekoliko zanimljivih kolizija. Radnja se dešava na jasen 1945. godine. Glavni junak je mašinovođa Ignat, ospednut vozovima, koji se vraća iz rata u sibirsko naselje po nazivu Kraj. Veći deo njegovih stanovnika su prognani: to su ili ljudi koji su dospeli u zarobljeništvo, ili su se našli na teritorijama pod nemačkom okupacijom. Jedini ko se oseća ovde kao pobednik je Ignat, koji je prešao front do Berlina. Stanivnici se odnose prema njemu sa netrpeljivošću a on prezire sve koji su bili kod Nemaca. Čak ženu koju je zavoleo smatra svojim trofejom. Samo njena tragična pogibija od ruke saradnika NKVD preokreće svest ljudi, briše granicu između svojih i tuđih. I nemačka devojka koja je živela kao pustinjak u šumi, koja čak nije znala da je bilo rata, postaje Ignatu najbliži čovek. Nije valjda da treba da se desi nesreća da se ljudi ujedine? I kako da nauče da žive bez neprijateljstva? - postavlja pitanje Aleksej Učitelj. U jednom od intervjua on je primetio: "Prvi put snimam film koji će, čini mi se, dirnuti sve i biti zanimljiv publici od pet godina do duboke starosti. I ako bude suza, smeha i drugih jakih emocija, biću srećan."
 

Glavnu ulogu režiser je dao odličnom glumcu Vladimiru Maškovu. Sve opasne trikove izveo je sam: sam upravlja vozovima, satima se nalazi u ledenoj vodi kada gradi železnički most. Za mene to je bila uloga za preživljavanje, priznao je glumac koji je čitavu godinu bez odlazaka kući proveo na snimanju i uživeo se u ulogu tako da je čak u slobodno vreme išao u zamašćenoj treger-maici.
 

Shvatao sam da su postojali ljudi koji su prošli gora iskušenja i pri tome su izdržali. I ja sam morao da savladam čitav taj put. I to već nisam bio ja, nego drugi čovek. On je pobednik, i taj gen pobednika je živ u svima nama, on mi je prešao od mog oca, od dede.
 

Kako se ispostavilo, u rodu Maškovih takođe su bile mašinovođe, zato se Vladimir veoma ponosi što su mu po završetku snimanja dali legitimaciju mašinovođe. Tako da ako se nešto desi, mogu da uzmem u ruku upravljač, smeje se glumac. I još jedno umeće koje je stekao za vreme snimanja je to da spremi kajganu u peći lokomotive. Sve je vrlo jednostavno, kaže glumac. Lopatu dezinfikuješ, staviš malo putera, kobasicu, jaje i u peć - a tamo je temperatura 400 stepeni. Može takav fastfud da se pravi po železničkim stanicama.
 

To se sada Vladimir Maškov šali, a u filmu igra do kraja i dovodi emocionalno usijanje do kritične tačke. Njegov Kraj nije samo naziv dalekog sela, to je kraj života, kraj čovekovih mogućnosti i odnosa.