Zašto se Evropa nakrenula u desno?

Desni radikali u Švedskoj probili su paralmentarnu odbranu, izazvavši šok u Evropi. Danska bolest, kako su krstili strategiju protiv migranata populista dačana, ispostavila se zaraznom. Njihov primer nadahnuo je istomišljenike u Norveškoj, dobivši podršku praktično svakog petog birača koji je glasao na parlamentarnim izborima. U vrtlog je upala i do sada tiha Finska. Ujedinjene „Autentične Fince" podržava svaki deseti radno sposobni stanovnik. Samo da li Skandinavija danas demonstrira netrpeljivost prema nosiocima tuđe kulutre i govora? Naš analitičar Sergej Guk utvrdio je mišljenje uglednog nemačkog eksperta, profesora sociologije Arna Kljonea iz univerziteta Paderborn.
 

Politika današnjih desničara jača je nego ikad, zamešena na antipatiji prema strancima iz svakodnevnog života. A ako ćemo otvoreno, prema svakakvim strancima, a ne samo prema iseljenicima iz Azije, Afrike i sa Bliskog Istoka. Holandijska partija slobode ne krije svoje antiislamsko raspoloženje. Protiv nasilja lica sa drugom bojom kože odavno istupaju pristalice francuskog političara Le Pena. Letimičan pogled na političku kartu Evrope dovoljan je da se vide pristalice desnih radikala u Švajcarskoj, Austriji, Mađarskoj, Italiji, Belgiji, Velikoj Britaniji. Parole su kod svih iste: sačuvajmo svoju samosvojnost. Ne dozvolimo da se naša predivna Evropa pretvori u konglomerat crnačko-arapsko-azijski rasa.
 

Ksenofobična raspoloženja nisu se pojavila spontano. Ona su sazrevala godinama i decenijama. Političari vodećih stranaka više vole da izbegavaju delikatan problem, pripisujući međuetničke ekcese onima koji žive u prošlim ideologijama. Stav je naravno pogodan, ali nije racionalno večito potiskivati bolest. U Nemačkoj, jednom čoveku, bankaru Tilu Saracinu pošlo je za rukom da postane mal te ne glasnogovornik velikog broja stanovnika. U svojoj knjizi Nemačka se sama likvidira, tvrdi da strani migranti, uglavno, Turci, ne žele da se integrišu u nemačko društvo. A zbog visokog nataliteta, u doglednoj perspektivi, istisnuće nemačko stanovništvo. Kada bi on napravio stranku i izašao sa njom na izbore, sociološka anketiranja garantuju mu danas 20 i više procenata glasova birača Nemačke. Možemo ga nazvati populistom ili rasistom, ali tada će u ekstremne morati da se upiše svaki peti odrasli nemački građanin. Raspolooženja koja on akumulira, sama po sebi neće nestati.
 

Neki analitičari su skloni da objasne okretanje Evrope u desno poznatom teorijom klatna: danas on leti u desno, a sutra će se amplituda ponovo pomeriti u levo. Profesor Arno Kljone nije sklon da svodi pojavu na pojednostavljenu formulu:
 

Mislim da teorija klatna ništa odlučno ne objašnjava. Moje mišljenje je: veliku ulogu u pojavi ovih novih desnopopulističkih partija igra to što se problemi zemalja koje primaju migrante ne rešavaju. To se tiče Holandije, Švedkse, Francuske, naravno u velikoj stepeni Federativne Republike Nemačke. Sa druge strane, socijalni problemi se stalno zaoštravaju. I zato je lako prevesti ih u rang etničkih. I ako se pogleda na suštinu propagande, videćemo debate u različitim oblicima protiv priliva migranata. I to je glavni motiv.
 

Da li našeg sagovornika plaši eksplozija ksenofobičnog raspoloženja među Nemcima, koji su sada spremni da daju glas svakom ko je desnije od HDS/HSS? Ili je ista tendencija nestabilna, prolazna? Provesor Kljone:
 

Da, to naravno izaziva zabrinutost, ali ja ne smatram verovatnim da ovih 18-20% može da se napravi kao jedna celina u okviru neke jedinstvene partije. Motivi koji igraju ovde svoju ulogu su različiti. Zato ne smatram sličan uspeh realnim.
 

Najverovatnije vizije 20% gnevnih nemačkih birača, koji su se bacili pod nečije jednopartijske zastave, zaista više liče na fatamorganu. Postoji nada da se nešto tako neće desiti. I do ultradesničarske internacionalne u Evropi stvar neće doći. Pri jednom, kako mi se čini, obaveznom uslovu: ako udeo etničkih razdražujućih faktora ne premaši jednom kritičnu masu.