«STRELJANJE» DOBROVOLJCA DUŠANA

»Srbski ljudi, stanovnici, uposlenici, vojnici, robijaši, begunci iz crno-žute armade, pridružuju se oslobodilačkoj vojsci Srbije, iskazuju pravo junaštvo. Mnogi su ostavili kosti na Kajmakčalanu, Kozjaku, Kumanovu i Bitolju. Dosta ih počiva u miru, na grobljima srbskih junaka širom Balkana».[1]

Ilijaški kraj imao je dosta Solunaca. Mnogim iz ovih krajeva nije se ispunila želja da se domognu Rusije i priključe srbskoj vojsci. Ostali su na ratištima Galicije, Dobrudže, Pijave... Oni koji su odbili da idu u austrougarsku vojsku završili su u logorima, a nad srbskim stanovništvom izvršena je odmazda i genocid.
Nažalost, u javnosti se malo zna o učešću Srba iz ovih krajeva u srbskoj vojsci, malo toga je zabeležno. Bile su to četiri godine gladi i  smrti.

Sudbina mnogih dobrovoljaca iz ovog kraja ostala je nepoznata. Jednu od njih zabeležio je Dobrivoje Ostojić Foksi, novinar i književnik iz sela Sovrle u opštini Ilijaš, u svom delu «Ilijaš tuge i nadanja». On piše o sadržaju dokumenta koga je pronašao u rukopisu Stevana Jakovljevića, pisca čuvene «Srpske trilogije»,  u kome je prepoznao Dušana Čortomu iz njegovog sela.
U tom dokumentu zabeleženo je 1. maja 1917. godine (crvenom olovkom zaokruženo) i stavljeno nekoliko znakova uzvika.

 «Za jednu mladicu duba svezan srbski vojnik. Bez šajkače, razbarušene, bolje rečeno razasute kose. Na desnoj strani izmešana sa blatom sukrvica, kaja se delom prenela na lepo, ali izmučeno lice. Pogled mu uprt u neke daljine, bezizražajan. Vojnički bluza propisno zakopčana, cipele uredno očišćene, uvijače po svim srbskim propisima dosežu do pod koleno. Stoji u nekom svom svetu. Ne primećuje da pred njim mlatara rukama, viče već promuklim glasom poručnik, mali rastom, energičnih pokreta, sitne glave, kojoj gledano otpozadi svu vrednost oduzimaju dva šiljka od negovanih i vazelinom ušiljenih brkova koji strše, gotovo do širine njegovih ramena, U polukugu, koji se zatvara, gotovo uz mladicu za koju je privezan vojnik stoje saborci pognutih glava, pogleda poklonjenih zemlji. Osetih, nešto se krupno događa. Zastadoh, priupitah.

'Poručnik veli da je rušio moral nas vojnika. Streljaće ga. Šteta! Čestit je i pravi junak bio. Voleo se našaliti. Voleli smo ga. E, Dušane, kako ćeš ludo glavu izgubiti... Teško nam je, teško...'
Kočoperni poručnik se sav predao svojoj ulozi. Preti, psuje. 'Malo je za tebe jedno streljanje. Kad bi moglo zaslužio si tri puta da budeš streljan. Ti si od onih što nas ubijaju. Svi ste vi preko Drine isti. Vas se treba čuvati. Ti meni pevaš o caru Lazi, ti borce demorališeš... ja ti presuđujem. Ja, poručnik Nikola Popović, iz Lučana, nek znaš da te ubi onaj koji spasava Srbiju. Da si ti bio u mojoj jedinici, davno bih ja tebe otkrio. Ovi mlađani, kaplari, školarci, oni su nežne duše, oni pesme pevaju, za njih je rat lepota... Poručnik Popović, ogrezao u tri rata, zna ko je naprijatelj.. U srce ću te gađati. U srce. Kako reče... Dušan? Šteta! Časno ime. Ime našeg najvećeg junaka, jedinog cara, cara nad carevima...E, Dušane, Dušane...'

Poručnik podskakuje. Reči propraća gestovima. Stalno jednu ruku spušta do pojasa, miluje pištoljčinu. Tuga u očima vojnika. A taj Dušan, kako rekoše da se zove, izrasta pred mojim očima. Levu stranu glave nadvija crna kovrdžava kosa, koja više liči na ovnujsko runo. Desnu stranu, onu sa sukrvicom, odjednom vidim kao krv, Hristovu krv, koja se proliva za spas čovekov. Krupne plave oči odlutale u neke nebeske daljine, tražeći svoje puteve a nama nude puteve spasenja, Ne znam, niko ne zna oko mene, šta je taj čovek, taj Dušan, treba da bude streljan. Rekoše samo: pevao uz gusle. Ma šta da je pevao, pomislih, pevao je u ovoj našoj nesreći. Ja bih ga odlikovao zbog pesme.  Ma šta se pevalo, glas, pesma na glas, hrabri..., eto, Dušana hoće da strelja poručnik...
Poručnik vadi pištolj. Maše njime ispred Dušanovih očiju. Bez uspeha. Dušan je u nekom svom svetu. 
'Ih, kad ga raspali poručnik onom pištoljčinom po glavi, jedva se suzdržah. Zar svog borca, krvavo ti sunce, al' ne smedoh... Vidiš, vlada preki sud, a sudija je, ko god ima čvarak na ramenu', više za sebe nego za mene, šapuće koščat, visok, sredovečan vojnik, ogrnut ćebetom.

Poručnik se svaki čas unosi nasrećniku u lice. Šapuće mu nešto, a onda podvrisne da čuju svi oko njega. Neki superioran izraz na njegovom licu me ježi. Način na koji posmatra Dušana i sve nas, deluje ponižavajuće, odvratno. Osećam kao da mu Dušan, ponekad bačenim pogledom, kaže: 'Način na koji me posmatraš nagoni me na povraćanje. Ali znaj, nikada ti neću dozvoliti da shvatiš kako se osećam, a još manje, gnjido, da pred tobom osećam strah'.
Odjednom kao da neka nevdiljiva, vanzemaljska snaga umiri sve. Poručnik poluotvorenih usta, unezveri pogled. Zastade u stav «mirno» ne trepćući očima.
Vojnici zauzeše stav mirno. Isprsiše se. Poglede uputiše jednom mestu. Pukovnik Miloš Vasić, uz pomoć ađutanta izlazi iz dvokolice. Pogled baci na vojnike, u polukrugu, a onda, ubitačan, prema poručniku.

'Ja, poručnik Nikola Popović, na osnovu Zakona o prekim sudovima, član 14. stav. 1. streljaću Dušana... prezime ne znam, iz Prijeka, koji je rušio moral naše vojske na najgrublji način'.
 'Poručniče, čime ga je rušio?»
 'Pevao je uz gusle, umesto gusala prevlačeći drvetom preko drveta, pesmu, koja ruši moral!'
 'Koju poručniče?'

'Ne znam sve reči, ali vređao je cara Lazara i srpstvo...'»
 'Odveži vojnika'» smireno naredi pukovnik.
 'Vojniče, šta si to pevao? Kaži, al' tačno!'
'Gospodine pukovniče, smučilo mi se, sjetio sam se svog sela, tamo daleko u Bosni, svoje braće Ilije i Nikole koji je već poginuo u ovim borbama, svoje majke Stane, sjeti se svoje sudbine i zapjevao, onako za sebe, pomalo ružno, bezobrazno. Al', tako mi pjevamo i govorimo...'
'Zapevaj vojniče, zapevaj da ja čujem glas, da znam da još neko pesmom tugu razbija'.

Dva vojnika, ohrabreni i obradovani, zbunjeni i s željom da dokažu revnost, odjednom uguraše Dušanu dva drveta... zagleda se Dušan u neke svoje svetove, odlutaše misli, a iz grla krenu glas, nekakav čudan, kao da ne izlazi iz njegovog grla, neki glas neke poruke...

 'Care Lazo, jebem li ti majku,
I tvom pjanom Kraljeviću Marku,
Siti, pjani izgubiste carstvo,
Goli, bosi mi ga povraćamo...'

Zvonak glas odjekuje. Vojnici u svojim mislima i pogledima prikovanim za guslara.
'Dušane, moj Dušane, to nam je sudbina, to nam je istorija.
Poručniče, idite u svoju jedinicu. Dušane, među vojnike' naredi Vasić.
Ovlaš podiže pukovnik ruku na pozdrav, pa je prepusti ađutantu da mu pomogne pri ulasku u dvosed.

 Krenuše. Poručnik ne spušta ruku od šapke, sve dok se ne udaljiše kola, a onda, ne pogledavši Dušana i vojnike, nekako šmugnu između nas.
Ne bi primećen kad se udalji. A Dušan mi reče da je iz austrijske vojske pobegao sa  bratom Nikolom, kad mu se prilika pružila. Da su od početak golgote, da su iz nekog sela uz železničku prugu Brod - Sarajevo, da su doseljenici iz Hercegovine, Nikolići, a neznano zašto dobili novo prezime Čortome. Brat mu je, veli, poginuo, a ostala majka i najmlađi brat Ilija.»

 Pokušao je Dobrivoje da na Zejtinliku  pronađe krst sa imenom Dušana Čortome i njegovog brata Nikole. Nema ga ni u kripti, ni na glavnom groblju. Moguće je da su sahranjeni na nekom od 216 pukovskih grobalja  na širokom Solunskom frontu.

Pripremio Boško ANTIĆ

          

[1] Dobrivije Ostojić Foksi, Ilijaš tuge i nadanja – zapisi, Newslines, Beograd, 1994, str. 17-18.