PRIVATNI ŽIVOT U PRVOM SRPSKOM USTANKU

Karađorđeva pojava i fizička snaga bile su u skladu sa njegovim junaštvom. Po tome se sa njim još jedino mogao porediti zasavički heroj, vođa golaća, Zeka Buljubaša. Međutim, njegovoj impozantnoj spoljašnosti odudarao je glas koji je bio tanak kao glas u žene, a i govorio je vrlo malo. Putujući iz Beograda do Topole, uobičajeno bi izustio svega dve reči: "Konji", kada bi izdavao zapovest da se opreme konji na put i "Ugod 7 sati", što bi značilo da još toliko predstoji putovanja do Topole. U govoru je najčešće koristio uzrečicu "Kojekude", a karakteristična psovka bila mu je - "Po duši te". Nokte nije morao seći, jer bi ih sve izgrickao zubima.

Karađorđe je bio veoma radan i onda kada nije bio zauzet vojnim poslovima, radio je u Topoli oko kuće i na imanju kao i ostali seljaci. Jednom je tako nadevajući obruč na bure iskrivio zlatnu kolajnu - rusko odlikovanje, koju je nosio na prsima.

Dok je većina ustaničkih starešina nastojala da svoj ugled i dostojanstvo naglasi i spoljnom raskoši, bogato se odevajući i raspusno živeći, dotle se Vožd odlikovao vrlo skromnim potrebama i krajnje umerenim životom. Uobičajeni Voždov siromašan obrok, koji je on smatrao najvećom gozbom, bio je pogača i papula uz post, a pogača i suvo meso uz mrs, i uz to čuturica šumadijske rakije.

Njegovo prosto odevanje nije ga razlikovalo od ostalih seljaka. Posle slavne pobede na polju Tičaru (1810), na srpskoj strani Drine, Karađorđe se sastao sa turskim pregovaračima u pratnji Mladena Milovanovića, Prote Mateje Nenadovića i Pavla Popovića. Lošije odevenog od ostalih vojvoda, Turci ga nisu prepoznali, pa su pitali ko je Crni Đorđe. Na to im je Karađorđe uzvratio: "Ja sam Crni Đorđe nekome crn, nekome beo". Sumnjajući da je to zaista bio Karađorđe, Turci su mu ipak preneli pozdrave: "Pozdravite biva Karađorđa od naše strane".

Pomenute Voždove osobine prelazile su u tvrdičluk. U ono vreme, poštovao se stari običaj da gost koji se gosti u tuđoj kući, ustajući od trpeze, daruje sofru, odnosno da na nju spusti kakav novac. U takvim prilikama se Karađorđe uobičajeno izgovarao. On bi se popipao po pojasu, i onda bi rekao Petru Jokiću, Janićiju Đuriću, ili onom ko je sa njim sedeo i ručao: "Kojekude, turide što na sovru: nije mi se desilo ugodnih novaca."

Ruski predstavnik u Beogradu, Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, veoma se čudio što Aleksa, sin prve ličnosti Srbije, ide odrpan po Beogradu.

Karađorđe je za svoj nadimak "Crni" prvi put čuo od neke babe, kojoj je zbog toga kamenjem polupao sudove na jednom izvoru.

Jedna od Karađorđevih osobina bila je i osobita surovost.

Karađorđe je bio jako nemaran prema svome telu. U Smederevu 1807. godine, Karađorđe se posle ručka u bašti kapetana Koste Ljotića izvalio pod jedan dud i posadio svog sekretara Janićija Đurića više glave da ga bišti od vašiju, dok ne zaspi.

Karađorđe je bio pobožan, jutro je otpočinjao molitvom i čašicom rakije. Kada se nalazio u vojnim logorima, za molitvu se budio pre svih, čak ranije i od četnog sveštenika. Kod Sjenice, uoči boja sa Numan-pašom, Karađorđe malo prospava, te ustane, umije se i stane buditi arhimandrita blagoveštenskog Grigorija, no ovome ne bude milo, ali kad Karađorđe navali, on ustane i stane se spremati na jutrenju molitvu.

Pre Ustanka, arhimandrit Grigorije Radojčić studenički, u manastiru Blagoveštenju rudničkom, čitao je Karađorđu molitvu za oprost ubistva očuha, a okupljeni narod je vikao: "Neka mu je prosto i od nas i od Boga". Tada je Karađorđe za dušu očuhu podelio 200 oka vina i 200 oka rakije i 200 oka hleba, arhimandritu je pisao za trud pet dukata, a jednog je vola poklonio manastiru.

Kada bi koga ubio znao je zaplakati i uzviknuti kletvu: "Bog ubio onoga ko je kriv kavzi".

Poštovao je narodne običaje i praznike, pa je gledao ako bi kako ugodio da se bojevi ne tuku nedeljom.

Veliko poštovanje pokazivao je prema moštima srpskog prvovenčanog kralja. Za vreme frajkorovanja nosio je mošti Svetog Kralja iz Studenice u Beograd.

Na ratnoj zastavi Vožda bio je na jednoj strani naslikan lik Svetog Stefana Prvovenčanog.

Kao ugledni domaćin, krsno ime Svetog Klimenta proslavljao je kod kuće u Topoli, u prisustvu velikog broja gostiju. Nekada su se na slavi rešavala i krupna ustanička pitanja, pa je gošćenje znalo da potraje i po nekoliko dana.

U Topoli je 1811. godine završio sa izgradnjom i živopisanjem crkve posvećene Svetoj Bogorodici.

Obesni i samovoljni, Karađorđevi momci, u selu Žabari, uhvatili su Paunu, ženu Pavla Stanojevića, pod sumnjom da je veštica. Privezali su je uz ražanj i pekli između dve vatre. Najposle kada se nije htela odati, spalili su je.

Zadovoljstva i oduška nalazio je Karađorđe u lovu. Bio je veliki lovac, a uz to ionako odličan strelac.

U predahu od ustaničkih poslova, Karađorđe je u zimu 1807. godine na Rudniku, u društvu Jeremije Gagića, šest dana proveo loveći bez ikakvog drugog posla.

Omiljena Karađorđeva pesma je bila "Šta promiče kroz šibljiče". Karađorđe nije uživao u muzici, ali je voleo da dugo igra u kolu i bio je igrač na glasu. No bio je slab svirač (svirao je malo od šale dok je bio šiparac od petnaestak godina, a posle nikada). Više bi puta od šale uzeo gajde i duvajući u njih iz sve snage rekao: "Sad ću ij raspući", no naravno da to nije mogao. Nije preterano mario za gusle i epsku pesmu.

Crni Đorđe raspoložio bi se kada bi popio malo više nego obično. Ruski poslanik Rodofinikin koji je pio daleko više nego Karađorđe želeo je da Vožda potpuno odvikne od rakije. Pokušao je da kod njega stvori naviku pijenja čaja i poslao mu je uz čaj uputstvo kako se napitak priprema i uz to još i ruma. Međutim, Vožd je pio čaj dok je bilo ruma, a kada ga je ponestalo, čaj je ponovo zamenio rakijom. Vožd, mada je voleo svoju ženu Jelenu, kojom se, po hajdučkom običaju, oženio otmicom, bio je slab prema ženskoj lepoti. Doduše, u ljubavnim avanturama Vožd je daleko zaostajao za većinom ustaničkih vojvoda. Najinteresantnija je ljubavna afera sa Marijom iz Brusnice, mladom ženom čijeg su muža ubili Turci pre Ustanka. Lepa i mlada žena zapala je za oko Karađorđu. Vožd ju je odmah obukao u muško odelo, zadenuo joj za pas oružje, uvrstio je među svoje momke i dao joj zastavu. Učestvovala je u nekim bitkama. Čak je dobila i muško ime - Marinko. Međutim, ova tajna ljubav nije zadugo ostala neotkrivena. Jelena je ubrzo saznala za Mariju i uspela je da organizuje njeno ubistvo preko Pavla Cukića. Vožd je teško podneo ovaj gubitak.

Vojvoda Mladen Milovanović (ministar vojni, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta) odgovoran je za kameničku propast. Krug ruskih poslanika u Beogradu bio je neraspoložen prema Mladenu Milovanoviću, u kome su videli svog najžešćeg protivnika. Zanimljiv i humoran odraz ovakvog raspoloženja nalazimo kod ruskog koleškog asesora Bantiša-Kamenskog, koji je boravio u Srbiji i u Beogradu 1808. godine, u njegovom dragocenom putopisu štampanom dve godine kasnije. Degradiranje Mladenove ličnosti (u krajnjoj instanci i srpske države) ostvareno je putem spoljašnje karakterizacije junaka. U svojoj kući, Mladen je sanjiv i nepripremljen dočekao gosta, Bantiš-Kamenskog. Prikaz komandanta Beograda i predsednika srpskog Sovjeta, neposredno po buđenju, bosog u papučama i ogrnutog crvenim ogrtačem, dalo je Kamenskom široke mogućnosti komičnih opservacija. Tako, sanjive Mladenove oči davaše "još više lepote njegovom crvenom punom licu", njegov veliki trbuh dokazivao je da on "radi u korist svog stomaka." Za sve vreme, "on je zevao, trljao je svoje oči pesnicama, gladio je dugačke crne brke, i nudeći nas vinom, pokazivao nam je svoju veštinu u piću, ispijajući treću čašu dok smo mi pili tek prvu."

U doba Ustanka, poroku pića odavala se većina ustaničkih starešina. Braća Nedići su uoči boja na Čokešini pili celu noć, a u vreme bitke bili su skoro potpuno pijani. I najpopularniji junak iz Prvog srpskog ustanka, čuveni Hajduk Veljko Petrović, vodio je nimalo uzoran način života. Hajduk Veljko je u Negotinu imao, na vrhu svoje kule, čardak, koji se zvao "Baba-Finka". Tu se sa svojim junacima odmarao i zabavljao uz svirku Cigana, dok su ih Čučuk-Stana ili snaha mu Stanojka dvorile, služeći vino i rakiju, čemu je kad bilo vreme. I vojvoda Jakov Nenadović je uživao u starom dobrom vinu i pesmi. U jednom pismu, Jakov javlja mitropolitu Stevanu Stratimiroviću da je ranjen i moli ga za lek da bi mitropolit učinio "arhipastirsku milost" i poslao mu "2 akova vina staroga, bela, čista, koje nije mešano ničim, no staro, čisto, takovo bo prepisano mi je." A prilikom predaje Užica, pored bogatog plena, Jakovu je turski zapovednik grada, Ali-aga, poklonio svu njegovu gradsku bandu koja je Jakova svim putem do Valjeva pratila. Posle toga, svi ti bandisti su svoje žene i decu doveli sa sobom u Valjevo. Stevan Jakovljević, vojvoda levački, je bio veliki junak, ali bi sednuvši za večeru sa svojim bratom Jovanom i majkom, do zore popio akov vina, pa bi se sutradan umio, i otišao na rad bez ikakve glavobolje. Međutim, nisu samo ustaničke starešine pile, već su se ovom poroku odavale i druge ličnosti. Ivan Jugović je do podne pio rakiju, a poslepodne negotinsko crno vino. Jugović je umro u 38. godini života 1813. godine. Piće mu je prekratilo život. I Dositej Obradović radovao se dobrom rodu i berbi grožđa. U Beogradu je imao prostranu baštu, u kojoj je zapatio "loze čudotvorne", kako sam kaže u jednom pismu. Nadao se da će mu one već treće godine roditi za petnaest akova vina, pa će onda biti veselja. Za njegovu ljubav spram dobre kapljice znali su njegovi čitaoci i poštovaoci širom Srbije, pa su mu slali na dar i vina, i bermeta, i šljivovice, što je on sve umereno pio.

Ruski činovnici u Beogradu razbijali su društvenu čamotinju neumerenim pićem. Što se tiče gurmanskih naravi pojedinih ustanika, vojvoda Mladen Milovanović nije bio umeren u sticanju imetka, ali ni u jelu. Njegov hedonizam je išao do perverznih razmera, a pored svega, voleo se častiti čak i žabljim batacima.

Prota Mateja Nenadović je u Valjevu na Posni ponedeljak zajedno sa Karađorđem i Živanom buljubašom jeo pečenu jagnjetinu. Dositej Obradović je voleo jela od testa.

Ljubavni život znamenitijih ustaničkih vojvoda i komandanata bio je veoma bogat. U detinjstvu vojvode Janka Katića, Turci su mu na silu odveli sestru Peruniku u Beograd, poturčili je i udali za Omer-agu. Kasnije kao mladić, Janko je provodio dosta vremena u kući svoje sestre i zeta Turčina. Tu se tajno voleo sa Omer-aginom lepom i mladom rođakom Emirom. Za ljubav je znala i krišom je pomagala Jankova sestra. Jednom je Omer-aga zatekao u zagrljaju Emiru i Janka, pa je poleteo da ga poseče sabljom. Pred muža se u tome isprečila Jankova sestra, rekavši: "Raseci mene, pa brata moga!" I Čolak-Anta Simeonović, potonji kruševački vojvoda, kao bujno i okretno momče stupi u ljubavne veze s jednom lepom Arnautkom, a kad devojčini rođaci to saznaju, sklonu devojku nekuda u rod pa dignu hajku protiv mladog ljubavnika, koji u odbrani rani jednog Arnautina, posle čega mu više nije bilo ostanka ni u rodnom Prizrenu ni u okolini. Tako se Čolak-Anta iz Prizrena preselio u Beograd, gde je ubrzo izašao na glas kao dobar majstor ćurčijskog zanata.

Jedan od najvećih i najproslavljenijih ljubavnika epohe Prvog srpskog ustanka, Hajduk-Veljko, oženio se 1803. godine udovicom Marijom, rođakom hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša. Kad je 1804. godine izbio ustanak, presvukao se u hajdučko odelo i stao tako odeven pred ženu, koja nije znala da živi sa hajdukom, pa se busala u grudi i kukala: "Kuku mene! Međer sam ja pošla za 'ajduka!"

Tokom Ustanka, Veljko se proslavio junaštvom, a takođe je i njegov zapovednički ugled porastao. Dok je 1810. godine boravio u Poreču kod svog prijatelja i zaštitnika vojvode Milenka Stojkovića, zavoleo je lepu devojku Čučuk-Stanu. Potplatio je iste godine beogradskog mitropolita Leontija, koji mu je dopustio da se rastavi od Marije i venča sa Čučuk-Stanom.

Srbi su od Turaka bili poprimili mnoge običaje, o čemu svedoči i jedna neobična pojava u istočnoj Srbiji - harem vojvode Milenka Stojkovića. Naime, kada je 1806. osvojen Beograd, mnoge su ustaničke starešine zadržale viđenije turske bule za ljubavnice ili sluškinje. Sve preostalo tursko stanovništvo otpremljeno je lađama niz Dunav. Kod Poreča, lađe je zaustavio Milenko Stojković i odabrao najlepše žene i devojke od kojih je stvorio harem, a ostale pustio da nastave put. O njegovom haremu brujala je cela Srbija. Njegova žena Milena, rodom iz kneževske porodice Karapandžića, naumi da se osveti, pa je u Kličevcu od Milenkove kuće načinila sopstveni muški harem. Živela je slobodno i raspusno sa seoskim momcima. Kad je pukla bruka, Milenko je Milenu tako isprebijao topuzinom da je nakon tri dana umrla od uboja.

U Poreč su kao gosti navraćale mnoge srpske starešine, kojima je Milenko kao svojim prijateljima dozvoljavao da navrate u harem. Međutim, kad bi spazio da se neko od običnih ljudi, ko nije pripadao tom užem krugu njegovih prijatelja iz redova srpskih starešina, nekoj od njegovih lepotica samo umilno osmehnuo, dotičnog je kažnjavao smrću. U Požarevcu su građani i đaci sa učiteljima priređivali dočeke vojvodi Milenku, koji se uvek kretao u pratnji svojih devojaka.

Godine 1811, zbog sukoba sa Karađorđem, Milenko je u izgnanstvo poveo sa sobom ceo harem.

I trgovac Stefan Živković-Nišlija je vredno tragao za lepim i mladim pokrštenicama koje je uzimao za svoje ljubavnice.

U Srbiji toga vremena, interesovanje srpskih ustanika za Turkinje i pokrštenice bilo je opšte rasprostranjena pojava.

Nakon oslobođenja Beograda, i stari kapetan Radič Petrović, Karađorđev poočim, oženio se mladom i lepom Turkinjom pokrštenicom. Kasnije, 1809. godine, žena mu je odbegla iz Beograda u Tursku i odnela mu sve što je god imao, premda nije ni bio naročito bogat. No, Radič se 1810. godine, kao starac od 72 godine, ponovo oženi mladom i lepom Sarajkom.

Vojvodu Mladena Milovanovića su krasili svi poroci, izuzev sklonosti ka preljubi. S obzirom da je većina ustaničkih vojvoda i starešina itekako pokazivala naklonost ka suprotnom polu, ondašnje Beograđanke bile su pomalo i uvređene ravnodušnošću komandanta Beograda.