HAJDUK VELJKO PETROVIĆ (1780-1813)
Najveći junak Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko Petrović, rođen je 1780. godine u selu Lenovcu. Nestašan i neobuzdan od rane mladosti, brzo se osamostalio i za poslom otišao u Vidin, a zatim u Požarevac. U leto 1803. godine odmetne se u hajduke i priđe družini Stanoja Glavaša. U jesen te godine Glavaš ga je sklonio kod svog prijatelja, imućnijeg seljaka, u selu Duboni. Tu se oženio udovicom Marijom, Stanojevom rođakom.
Njegova žena nije uopšte znala da je on hajduk. Kad je 1804. godine izbila buna na dahije i Veljko obukao hajdučko odelo i pripasao oružje, ona se iznenadila i počela jadikovati što se, ne znajući, udala za hajduka. On je ipak umirio.
Po izbijanju bune bio je sa Stanojem Glavašem, a potom sa Đušom Vulićevićem. Posle Đušine pogibije (1805) borio se u vojsci njegovog brata, Vujice Vulićevića. Tada se, hrabrošću i veštinom, već toliko uzdigao nad ostalim ustanicima da je i sam zapovedao većom grupom momaka.
Posle oslobođenja Beograda (1807) od Sovjeta je tražio dozvolu da pobuni rodnu Crnu Reku. Većina članova Sovjeta nije do tada ni čula za Crnu Reku, pa kad im je dosadio svojom upornošću, predsednik Sovjeta Mladen Milovanović je pristao:
"Hajde, more, kad je tako navalio da ga pošaljemo, pa ako da Bog te što otme, dobro, rasprostranićemo našu zemlju; ako li pogine i propadne, mi mu nismo krivi."
Sovjet je Veljka tada proglasio za buljubašu, dao mu zastavu, nešto novca i džebane i ovlašćenje da može regrutovati begunce koji mu se dobrovoljno prijave. Okretni i energični hajduk brzo je sakupio stotinak momaka iz crnorečkog kraja, i napao kulu Osman-bega u selu Podgorac. U kuli su, pored bega, bili i nekakvi turski trgovci, tako da je došao do bogatog plena, novca u iznosu od osamsto dukata i raznog oružja. On i njegovi momci su svoje konje i odeću izmenjali s zarobljenim Turcima i potom ih ispratili do turske granice. Veljko je ovde, u razmeni sa begom, dobio konja Kušlju. Deo zaplenjenog novca je razdelio družini, a jednu torbu zapečatio i uputio Sovjetu.
Strah koji je tada posejao među Turke primorao je begove i subaše u onom kraju na bekstvo u gradove, mahom u Vidin. Gde god bi se pojavili Turci, Veljko ih je sa svojim momcima napadao, zastrašivao i nanosio im razne štete. Dok je te iste godine (1807) sa nevelikom vojskom logorovao u jednom selu, Turci to saznaju i sa nekoliko stotina ljudi pođu iz Vidina da ga razbiju. Veljko ih nije smeo čekati u selu, jer je imao daleko manje vojske od njih, već je rešio da ih preduhitri i napadne u mestu gde su zanoćili. Njegovi su se momci neopaženo privukli i munjevitom akcijom upali usred turskog logora. Pucali su i vikali na turskom jeziku: "Bežite! Pobi nas Hajduk Veljko!" Turke je zahvatila panika i razbežali su se, mnogi bosi, ostavljajući konje i oružje. Od tada je Veljko postao gospodar ovoga dela Srbije.
Kad su u aprilu 1809. godine ustanici krenuli u ofanzivu protiv Turaka na sve strane kako bi proširili oslobođenu teritoriju, Hajduk Veljko je sa svojih 8.000 vojnika 30. aprila opkolio tursku tvrđavu Belogradčik u Bugarskoj i pozvao njenu posadu od 400 turskih vojnika na predaju; nakon odrečnog odgovora izvršio je 1. maja juriš na tvrđavu i zauzeo je, uništivši tursku posadu do poslednjeg vojnika. Posle poraza Srba na Kamenici (Čegru) i pogibije vojvode Sinđelića 31. maja iste godine, Hajduk Veljko je branio Sokobanju. Znajući za njegovu neukrotivu narav, Sovjet mu je uputio kao "savetnika" Stefana Živkovića da ga obuzdava. U borbama oko Sokobanje obojica su bili ranjeni. Turci su ih tada opkolili i nekoliko nedelja držali pod opsadom. Već se malo oporavio kad je na brdima, iza turskog obruča, ugledao srpsku vojsku i zastave. Hrabri Veljko je na konju prošao kroz tursku opsadu i sastao se sa Srbima u turskom zaleđu. Na isti se način i vratio u Sokobanju, u tursko okruženje. Kako je pokušaj pomoći spolja propao, a u Sokobanji se više nije moglo opstati, naredio je da se krene u proboj pa ko preživi, preživi. Dok se spremao za proboj, momci su ga pitali šta da čine sa ranjenim Živkovićem, koji je ležao u susednoj sobi praveći se da je rana teža nego što je stvarno bila. Veljko odgovori u šali, ali ozbiljnim tonom: "Ako može ići, neka ide, kao i ostali ljudi; ako li ne može, odsecite mu glavu, pa ponesite da je Turci ne nose." Čuvši to, Živković je skočio i među prvima krenuo u proboj.
Kad su Rusi 1810. prešli Dunav, Veljko se u zajednici s njima borio protiv Turaka i za hrabrost bio odlikovan zlatnom medaljom. Početkom 1811. došao je na skupštinu u Beograd kao pristalica Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, glavnih vođa opozicije protiv Karađorđa i Mladena Milovanovića. Protivnička strana ga je pridobila, raznim nagradama, i odvojila od opozicionara. Tada mu je dodeljen i čin vojvode. Sledeće godine, raznim spletkama, premešten je iz Sokobanje u Negotin.
U Negotinu je za kratko vreme stekao veliko bogatstvo, jer je od Sovjeta zakupio skele i carinu, ali sav taj novac je podelio sa svojim bimbašama i buljubašama.
Godine 1813. postavljen je za komandanta istočnog fronta, prema Vidinu, gde su Turci postepeno prikupili vojsku od 18.000 ljudi. Hajduk Veljko je imao ukupno 7.000 ljudi, od kojih u Negotinu, na koji su Turci usmerili glavni udar, oko 3.000. Ogromnom smelošću je odolevao turskoj armadi, ali mu je ponestalo municije, a neprijatelj se, kroz iskopane uzdužne rovove, približio samom gradu.
Ujutru 9. avgusta 1813, kad je po već ustaljenom redu izašao u šanac i kazivao kako da se popravi ono što su turski topovi razrušili, hitac ispaljen iz turskog topa pogodio ga je po desnoj strani više pasa, raznevši mu celu desnu stranu grudnog koša; uspeo je samo da kaže: "Drž..." S tom polovinom reči pao je mrtav na zemlju.
Predvodeći ustanike u juriš, Hajduk Veljko je prezirao strah i hrabrio svoje vojnike. Nagle naravi i tvrdoglav, nije trpeo nikakvu potčinjenost pa ni vojničku poslušnost. Vuk Karadžić navodi da se Karađorđe više bojao Veljka no Veljko Karađorđa, ali voždova je naređenja ipak izvršavao, naročito po prelasku u Negotin. Zavideli su mu pretpostavljeni, ali i njemu potčinjeni sitni knezovi i vojvode koji su ga tužakali kod Sovjeta i vožda, te mu stoga nikada nije dodeljeno onoliko priznanje i odlikovanje koliko je stvarno zasluživao. Petar Jokić je Veljka naveo na prvom mestu među ustaničkim starešinama koji su se istakli po junaštvu. Turci su ga se bojali i u njihovoj vojsci se, prema Jokićevim rečima, "mislilo da je Veljko brži od svake ljudske brzine."
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.