MARIJA ANTOANETA

Francuska kraljica Marija Antoaneta rođena je u Beču 2. novembra 1755. Najmlađa kćerka čuvene vladarke Marije Terezije, mala Marija Antonija Jozefa Johana, koju su svi zvali samo Antoaneta, bila je predodređena da i sama postane moćna vladarka. Tako je i odgajana. U luksuzu i raskoši, svake vrste. Kada je Francuska htela da učvrsti još svež savez sa Austrijom, pronađen je odgovarajući suprug u liku naslednika francuskog prestola dofena Luja Avgusta, unuka kralja Luja XV, a brak sa kćerkom iz austrijske vladajuće kuće sklopljen je na inicijativu moćnog francuskog ministra spoljnih poslova, Šoazela, nekada miljenika madam Pompadur.

Kada je izabrana tek četrnaestogodišnja Antoaneta, na bečkom dvoru su zbunjeno primetili da je obrazovanje kasnije francuske kraljice i buduće gospodarice Versaja dotad bilo grubo zapuštano. Pokušali su da najočiglednije mane otklone intenzivnim kursom, utoliko pre što je Versaj važio za uzor ceremonijala i etikecije za sve evropske dvorove. Ali propusti su ostali. Antoaneta, lepa i kapriciozna, bila je sklona naglim promenama raspoloženja, površna i dekoncentrisana. Samo je muzika privremeno uspevala da joj veže pažnju. Jednom je muzicirala s mladim Mocartom.

U maju 1770, sa nepunih petnaest godina, razmažena devojka upoznala se u Francuskoj sa samo godinu dana starijim dofenom, dobroćudnim ali lenjim i punačkim, i udala se za njega. Koketna princeza je tako nastavila sa lagodnim načinom života kao i na bečkom dvoru. Pošto su duže razmišljanje i diplomatska suptilnost bili tuđi njenom karakteru, na francuskom dvoru nisu je ni zavoleli ni cenili, nije imala prijatelje ni decu. Izneverila je očekivanja koja su Francuzi imali od supruge svog budućeg kralja. Odbijala je da se povinuje i vladajućoj modi na francuskom dvoru, pa je umesto korseta i dugačkih haljina oblačila kratke pantalone i kapute za jahanje. Sve što je činila vrtelo se oko njenog sopstvenog uskog sveta, bila je lakomislena i rasipnica. Marija Antoaneta je robovala igri na sreću i narod je uopšte nije zanimao.

Nakon smrti kralja Luja XV, 1774, njen muž i ona su krunisani za kralja i kraljicu Francuske. Stanovništvo je isprva bilo naklonjeno mladom paru. Međutim, pokušaj Marije Antoanete da utiče na raspodelu političkih funkcija, na primer da vrati položaj i ugled ranije smenjenom ministru Šoazelu, učinio ju je još neomiljenijom na dvoru, a pošto je maksimalno koristila vladarske privilegije, stekla je nove neprijatelje. Susret s njom mogao je da bude ponižavajući. Ako ne bi progovorila prva, niko nije smeo da joj se obrati. Kraljeve tetke uskoro su je potcenjivački zvale "l'Autrichienne" (Austrijanka). I narod se uznemirio. Nestrpljivo su čekali naslednika. Poseta cara Josifa II, brata Marije Antoanete, Francuskoj, 1777, pomogla je da ovaj odlično isplaniran i na najpompezniji mogući način sklopljen brak ubrzo bude konzumiran. Naime, Josif II je uspeo da ubedi mladog kralja, sada Luja XVI, kome je fimoza (suženje udne navlake) zadavala bol prilikom svakog polnog čina, da se podvrgne operaciji. Takođe, car je svojoj sestri očitao bukvicu, jer su život na dva najčuvenija evropska dvora i okruženje oko nje bili doprineli da mlada kraljica izgubi svaki osećaj za realnost. Nadoknađujući ono što je propuštala u bračnom životu, upuštala se u ljubavne veze s dvoranima i favoritima. Odevala se ekstravagantno, a trošila je mnogo novca na zabave kao što su balovi pod maskama bez kraljeve pratnje, igre na sreću i život u njenom malom dvorcu za zabavu, Malom Trijanonu. Njeni neprijatelji nisu propuštali da iscrpno pričaju o tome.

Posle osam godina braka, Marija Antoaneta je najzad donela na svet dete. Ali bila je to kćerka. Tek 1781. rodila je dofena, Luj-Žozefa Aleksandra. Svima je laknulo. Marija Antoaneta je deci pružala mnogo ljubavi. Onda je afera s ogrlicom potresla njen ugled, a ne manje i monarhije. Pronele su se glasine da je kraljica bila spremna da pruži ljubavne usluge jednom kardinalu da bi došla u posed skupocenog nakita.

U međuvremenu, zemlja i država tonule su sve niže. Francuska je u drugoj polovini XVIII veka, mada jedna od najvećih, najmnogoljudnijih i najsnažnijih evropskih zemalja, koja je predstavljala središte kulture i civilizacije, bila u dubokoj krizi, pre svega finansijskoj. Nezadovoljstvo svih slojeva francuskog društva bilo je ogromno. Čekao se samo trenutak kada će narodni bes proključati. Luj, koji je bio iskren čovek s dosta dobrih karakternih osobina, nije imao ni snagu volje ni sposobnosti da sprovede neophodne reforme. Dobronamerni potezi, kao što je ponovno uvođenje parlamenta, postigli su efekat suprotan od onoga kojem je težio. Izabrani iz redova plemstva i sveštenstva, poslanici koji su vodili glavnu reč protivili su se svakom ograničenju svojih povlastica. Kao protivnik novih ideja, Marija Antoaneta ohrabrivala je Luja da ignoriše savete svojih liberalnijih ministara, kao što su bili ministar finansija Tirgo, a kasnije i bankar Neker.

U nedoumici šta da čini, kralj je konačno 1. maja 1789. sazvao Opšte staleže, skup plemstva, sveštenstva i građana. Ta ustanova nije zasedala od 1614. Bila je to Lujeva najava kapitulacije kao apsolutnog vladara. Međutim, ni on ni njegovi savetnici nisu uvideli kakve su se opasnosti u međuvremenu nadvile nad njih. Jedna nova sila stajala je u pripravnosti da se dočepa vlasti. Treći stalež, buržoazija, odavno je imala takvu težinu u privredi i društvu da je htela da sudeluje i u upravljanju državom. Kada je počelo zasedanje Opštih staleža, brzo je postalo jasno da se plemstvo i crkva protive gubitku privilegija, a kamoli podeli vlasti. U novom trenutku zatišja - proceduralna pitanja su omela nastavak, a kralj nije mogao da se odluči - poslanici trećeg staleža su se 17. juna proglasili Narodnom skupštinom. Priključili su im se liberalni plemići, kao i, dva dana kasnije, većina poslanika iz redova sveštenstva. Ovi ljudi su se 20. juna na teniskom igralištu u Versaju zarekli da se neće razići dok Francuska ne dobije ustav. Luj je bio spreman na ustupke, ali je odbio da prizna jednakost svih i da ukine plemstvo. Kada se zatim pronela vest da je Neker otpušten, 14. jula 1789. proključali su nataloženo nezadovoljstvo i bes. Raspomamljena pariska rulja provalila je u skladište oružja, zapravo s namerom da otvori magacin s hranom. Ali onda su krenuli na Bastilju, skladište municije. Posle četvoročasovne borbe, mali garnizon je kapitulirao. Vojnici su masakrirani, a glava komandanta, nabodena na koplje, nošena je kroz Pariz. Francuska revolucija je počela.

U međuvremenu je Marija Antoaneta pokušavala da ubedi svog muža da s porodicom pobegne u Mec. Tamo su bile trupe odane kralju. Ali on je to odbio. Pa ipak, pod uticajem svoje žene, kralj se i sledećih nedelja protivio da ukine feudalna prava.

Marija Antoaneta, koja je nesvesno stekla mnogo neprijatelja, našla se u samom centru istorijskog vihora. Tih dana vozila se u kočiji i prilikom šetnje pitala zašto ljudi izgledaju tako nesrećni. "Vaše veličanstvo, više nemaju hleba", odgovorio joj je neko. I zaista, zbog žetve koja je podbacila, godine 1789. cene hleba su drastično uvećane. Ali na ovo obaveštenje Marija Antoaneta je odgovorila rečima koje su ušle u istoriju: "Ako narod nema da jede hleba, neka jede kolače."

Posle ovakve reakcije Marije Antoanete, u pamfletima i pozorišnim komadima u Francuskoj kraljica je neprestano i nemilice napadana. U svemu tome bilo je i bezočnih laži, na primer čak su tvrdili da ima incestuoznu vezu sa svojim sinom.

U junu 1791, pri pokušaju bekstva iz Francuske kraljevski par je uhapšen kod Varena i vraćen u Pariz. Marija Antoaneta je prekonoć osedela. Onda su u kraljevskim odajama pariskih Tiljerija pronađene hartije koje su sadržavale planove za kontrarevoluciju. Desetog avgusta 1792. Tiljerije su zauzete, kraljevska porodica je još istog dana zatvorena u dvorac Tampl, nekadašnje parisko sedište vitezova templara, a Luj je svrgnut s prestola. Sada je bio samo građanin Luj Kapet.

Revolucionari su se od aprila nalazili u ratu protiv Austrije i Pruske. Tamošnje vladarske kuće bile su generalno protiv smene monarhističkog uređenja novim oblikom vlasti, a posebno protiv uklanjanja francuske monarhije. Isprva je izgledalo da se loše organizovanim revolucionarima ne piše dobro. Ali onda je kanonada kod Valmija 20. septembra 1792. donela preokret u ratu. Vojska revolucionara je prvi put izdržala snažan neprijateljski napad. Gete, koji je u komori vajmarskog vojvode bio očevidac artiljerijske bitke, nije mogao a da ne zabeleži: "S ovim mestom i danom počinje nova epoha svetske istorije."

Ali Luj je za revolucionare i dalje bio opasan. Još je imao mnogo pristalica. Bojali su se kontrarevolucije. Na pariskim ulicama rulja je besnela i zahtevala Lujevu glavu. Pre svih je Robespjer, vođa radikalnih jakobinaca, želeo da fizički ukloni svrgnutog kralja. Konvent je najzad osudio Luja na smrt najtešnjom većinom od 361 glasa naspram 360 glasova. Odrubili su mu glavu 21. januara 1793. na Place de la Révolution (Trgu revolucije), današnjem Place de la Concorde (Trgu sloge). Odsečenu glavu pokazali su gomili.

Zatočena u tamnici Konsijeržeri, jedna od dve i po hiljade zatvorenika, Marija Antoaneta, sada "udovica Kapet", impresionirala je sve svojom pobožnošću, hrabrošću i dostojanstvom. Zazidali su prozor njene ćelije i držali je pod stalnom prismotrom. Nije mogla da načini nijedan pokret a da je stražar ne prati pogledom. Njenog drugog sina, koji je posle smrti svog starijeg brata u junu 1789. napredovao do prestolonaslednika, oduzeli su joj još ranije. Umro je 1795, u pariskom zatvoru Tampl. Najzad su joj uzeli i kćerku, koja je jedina iz porodice preživela revoluciju.

Dvanaestog oktobra 1793, javni tužilac Fukije-Tenvil otvorio je suđenje Mariji Antoaneti za kontrarevolucionarnu delatnost. U tamnoj sudnici s drvenim panelima, za vreme postupka koji je trajao dva dana, teretili su je nizom optužbi. Na klupu za svedoke izveden je i novinar Žak Rene Eber. On je ponovio tvrdnju da je Marija Antoaneta imala incestuozni odnos sa svojim mlađim sinom.

Bivša monarhistkinja branila se s nepokolebljivim dostojanstvom. Na sramne optužbe kojima ju je blatio Eber odgovorila je: "Ljudska priroda ne može da odgovori na takve optužbe protiv jedne majke. Apelujem na sve majke u ovoj sali." I zaista, ovo je neočekivano dovelo do toga da je publika prema njoj čak pokazala simpatije. Međutim, smrtna presuda je odavno bila pripremljena, čak i da nije dokazano da je sarađivala sa kontrarevolucionarima i da je tajno podsticala austrijsku invaziju Francuske kako bi se ugušila revolucija. Svojoj zaovi Elizabeti, koja ju je dugo pratila u zatočeništvu i sama ležala u tamnici, Marija Antoaneta je pisala: "Ja sam već osuđena, ne na sramnu smrt, koja čeka samo zločince, nego na ponovni susret s tvojim bratom (...) Molim sve koje poznajem (...) da mi oproste svaki bol koji sam im možda nehotice nanela (...) Adieu, mila nežna sestro! (...) Grlim te svim srcem, kao i sirotu dragu decu!" Elizabeta nikada nije primila to pismo, a u godini posle toga i sama je giljotinirana.

Dva dana posle presude, Marija Antoaneta se 16. oktobra 1793. oko deset sati popela u taljige u koja je bio upregnut jedan vranac. Ruke su joj vezali na leđima. Bila je poslednji put obučena u haljinu od belog pikea, crnu potkošulju, šal od muslina i cipele boje šljive s visokom potpeticom. Kosa joj je bila podšišana. Pogled joj je bio ravnodušan.

Dok su se taljige bližile gubilištu, ceo Pariz je bio na nogama. Ceo sat jeziva procesija se kretala po gruboj kaldrmi ka Trgu revolucije, na kojem je njen muž pogubljen giljotinom. Raspoloženje u masi bilo je kolebljivo. Žudnja za senzacijom mešala se sa osvetničkim željama. Među posmatračima bilo je i pristalica monarhije. Mlada republika bila je na oprezu. Na ulicama su bile desetine hiljada žandarma. Kada su se taljige približile gubilištu, masa se tako stisnula da nisu mogle da se kreću. Konj se uplašeno propeo. Dželat i njegov sin zagradili su telima Mariju Antoanetu. Ona nije čak ni oborila oči. Popela se stepenicama na drvenu platformu i stala pod giljotinu. Pripreme su trajale još četiri mučna minuta pre nego što je sečivo zviznulo. Gomili je pokazana odsečena glava, koju su držali za kosu. Masa je vikala: "Živela revolucija!"

Ni u trenutku kada su je vodili na gubilište, Marija Antoaneta nije bila svesna svojih postupaka, jer je njen život uvek vođen daleko od surove francuske stvarnosti. Imala je dara za uživanje i raskoš, ali ne i za vladanje.


(dida, 02.11.2019. 08:49:28) [15799]

NAJPOZNATIJI NAPOLEONOV GENERAL

Pjeru Neju, krčmaru iz Sarluiza, grada u francuskoj pokrajini Loreni, 10. januara 1769. godine rodio se drugi po redu sin, Mišel, kog će školovati za notara, ali čija je sudbina bila da postane legendarni maršal Francuskog carstva čijoj se hrabrosti divio i sam Napoleon.

Ne poslušavši oca, Mišel je stupio u francusku vojsku 1787. godine, kao husar. Budući da nije bio plemić, nije mogao računati na brzo napredovanje. Njegova karijera, međutim, dobila je drugačiji tok za vreme Francuske revolucije. Tada su mnogi francuski oficiri, plemići, izbegli iz zemlje, a hrabrost i uspeh na bojnom polju postali su važniji od plemenitog porekla i završenih vojnih škola.

Posle četiri godine aktivne službe Nej je postao kaplar, a 1792. godine narednik. Sedam narednih godina bilo je dovoljno da ovaj mladić, koji je u životu imao samo dve strasti - ratovanje i sviranje flaute, hrabrošću i husarskom sabljom prokrči sebi put do čina divizijskog generala. Srčani konjički komandant do tridesete godine pet puta je ranjavan.

Ratujući u Austrijskoj Nizozemskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, Nej nije imao priliku da upozna Napoleona Bonapartu, svog vršnjaka koji se proslavio u Italiji i Egiptu. Vrativši se iz Egipta, Napoleon je izvršio državni udar i postao prvi konzul Francuske, 1799. godine. Svoje saborce novopečeni konzul brzo je uzdizao na visoke vojne i državne položaje, a glavni suparnik u borbi za uticaj u vojsci postao mu je general Moro, Nejov komandant.

Kad je Napoleon 1800. godine poveo jednu francusku armiju preko Alpa u severnu Italiju da bi tu potukao Austrijance, Moro je poveo drugu armiju preko Rajne, da se s istim neprijateljem obračuna u Nemačkoj. Obojica su pobedila - Napoleon je kod Marenga 14. juna dobio odlučujuću bitku, ali je Moro kod Hoenlindena 3. decembra zapečatio ratnu pobedu. Ključnu ulogu u bici kod Hoenlindena odigrao je Nej, vešto odbivši sve juriše austrijske vojske.

Borba Napoleona i Moroa za uticaj u Francuskoj završena je 1804. godine, kada je Napoleon postao car, a prognani Moro otputovao u Sjedinjene Američke Države. Iste godine, 19. maja, objavljena je odluka Senata o imenovanju 14 aktivnih i četiri počasna maršala Francuskog carstva. Na spisku aktivnih maršala, dvanaesto po redu, ispisano je ime Mišela Neja.

Ovo unapređenje je mnogima izgledalo neobično, jer su mislili da će maršalske palice steći samo Napoleonovi ratni drugovi, ali dobri poznavaoci Napoleonove politike prepoznali su u tome carevu želju da učvrsti svoj položaj u celoj francuskoj vojsci. Napoleon je dobro izbalansirao svoju odluku: sedmoricu maršala izabrao je među generalima svoje Italijanske armije, sedmoricu iz Moroove Rajnske armije, dvojicu iz Armije Pirineja, a unapredio je i po jednog generala veterana sa italijanskog i nemačkog ratišta.

Zašto je upravo Nej odabran da bude među sedmoricom maršala iz Rajnske armije? To su znali samo redovni posetioci pariskih salona, poznavaoci svih intriga, pred kojima nije bilo tajni. Nej se 1802. godine oženio Aglajom Luiz Ogije, lepoticom čija je moćna zaštitnica bila Napoleonova supruga Žozefina. Tako je Nej ženidbom ušao u Bonapartin klan.

Godine 1803. izbio je rat između Velike Britanije i Francuske. Napoleon je osvojio Hanover i stvorio Englesku armiju, koja je trebalo da izvrši invaziju Velike Britanije. Nej je pripremao Šesti korpus ove armije.

Dok je Engleska armija čekala pristizanje francusko-španske flote koja bi je prevezla preko Lamanša, Velika Britanija uspela je da Austriju i Rusiju nagovori da zarate protiv Napoleona. Odustavši od invazije Velike Britanije, Napoleon je poveo Englesku armiju ka Dunavu. Počela je Ulmska operacija (1805), prva u kojoj je Nej bio pod Napoleonovom komandom. Ova operacija bila je veliki udarac za Napoleonove neprijatelje. Austrijski vojskovođa Mak predao se sa više od 20.000 vojnika, a ostatak austrijske vojske povukao se do Moravske, gde je, zajedno sa ruskom vojskom, pretrpeo poraz u bici kod Austerlica. Nej je doprineo francuskom uspehu pobedom u bici kod Elhingena u blizini Ulma i zauzimanjem Tirola.

Od tada, Nej učestvuje u svim Napoleonovim pohodima, osim onog protiv Austrije 1809. godine, i to samo zato što je u isto vreme ratovao na Pirinejskom poluostrvu. Napoleon nije uvek bio zadovoljan njime, ali je cenio njegovu srčanost. Poslavši ga, krupnog i riđokosog, u odlučujući juriš kojim je dobio bitku kod Fridlanda 1807. godine, francuski car je uzviknuo: "Taj čovek je lav!" Posle bitke, načelnik štaba Velike armije maršal Bertje opisao je Nejovu hrabrost kao jednaku onoj iz vremena vitezova. Sredinom 1808. godine, dva meseca pre nego što će ga poslati u Španiju, Napoleon mu je dodelio titulu vojvode od Elhingena.

Dve i po godine Nej je ratovao na Pirinejskom poluostrvu, neuspešno kao i mnogi drugi francuski maršali. Dobio je nekoliko manjih bitaka, ali je ispoljio neposlušnost, što se u vojsci nikako ne smatra vrlinom. Kada mu je maršal Žurdan izložio ratni plan čiji je tvorac bio Napoleonov stariji brat Žozef, kralj nametnut Španiji, Nej je odbrusio: "Nema sumnje da je ovo pisao čovek koji ne zna ništa o ratu. Recite kralju da nisam ovde da bih igrao ulogu Dipona." (Dipon je bio general koji se predao španskoj vojsci u bici kod Bajlena.)

Tvrdoglavo je odbijao neka naređenja maršala Masene, komandanta armije u čijem je sastavu bio Šesti korpus. Na primer, Nej je odbio da u opsadu jednog grada uključi pukovnika Valasea samo zato što je on bio iz drugog korpusa. Masena je izgubio strpljenje i lično napisao poruku nepokornom maršalu: "Ovaj mladi čovek će sprovesti opsadu i, dođavola, gospodin Nej će kleknuti na kolena pred mojom voljom, ili se više neću zvati Masena!" Ali, Nej je pokazao i neke vrline koje nisu krasile Masenu.
Osvojivši neki grad, Masena je opljačkao čak i univerzitet, odnevši skupocene instrumente neophodne za naučni rad. Jedan teleskop je poslao Neju na poklon, ali je ovaj odbio dar s porukom da ne prima kradenu robu. Razmirice među maršalima okončane su 23. marta 1811. kada je Masena zbog neposlušnosti otpustio Neja.

Napoleon ga nije kritikovao. Umesto kazne, dozvolio mu je da se malo odmori na svom imanju, a zatim mu poverio komandu nad Bulonjskim logorom. Nastupala je 1812. godina i pohod na Rusiju.

Kada mu je Kolenkur, nekadašnji predstavnik Francuske u Sankt Peterburgu, govorio o opasnostima koje donosi pohod na Rusiju i odlučnosti s kojom car Aleksandar I sprema otpor, Napoleon je odgovorio: "Jedna dobra bitka slomiće svu odlučnost Vašeg prijatelja Aleksandra zajedno s njegovim utvrđenjima izrađenim od peska". Događaji koji su usledili pokazali su da je Kolenkur bio u pravu, a Napoleonu je dobro bilo to što je u Velikoj armiji imao Neja.

Prilikom povlačenja francuske vojske kroz snegom prekrivena ruska prostranstva, Nej je komandovao njenom zaštitnicom. Posle borbi kod Vjazme, 3. novembra 1812. godine, nastupila je strašna zima - temperatura se spustila na -22° C. "Sneg je padao u ogromnim pahuljicama; više nismo videli nebo i ljude ispred sebe", sećao se kasnije jedan od preživelih učesnika pohoda. Vojnici, gladni i iznemogli, branili su se od čestih napada ruske konjice i kozaka. Beznađe je zahvatilo mnoge, disciplina gotovo da nije postojala, a dezertere i mrtve više niko nije brojao.

Vojska se noću zaustavljala da se odmori, jede i naspava. Obroci su bili tanki komadići mesa skinuti s uginulih konja, a retko nekoliko žlica raženog brašna. Posle tih mršavih obeda, vojnici su legali u snežne postelje, uvijeni u krzno, mundire, krpe ili bilo šta drugo što im je preostalo. Ujutro, kada je nastavljan marš, redovi ispruženih i mrtvih vojnika označavali su mesta gde su bili bivaci.

Ruski general Mihailo Miloradović, Srbin po narodnosti, kod Krasnog je odsekao francusku zaštitnicu od glavnine i pozvao opkoljenog Neja na predaju. Maršal je to odbio. Svojim oficirima govorio je: "Probijajte se kroz šumu! Nema puteva? Probijajte se bez puteva! Poći prema Dnjepru i preći preko Dnjepra! Reka još nije potpuno zamrzla? Zamrznuće! Marš!"

Posle očajničke borbe probio se iz obruča, prešao poluzaleđeni Dnjepar i 20. novembra stigao glavninu, izgubivši 7.000 od ukupno 8.000 ljudi. Zagrlivši ga, Napoleon je rekao: "Kakav ratnik! Francuska vojska obiluje hrabrim ljudima, ali Mišel Nej je zaista najhrabriji među hrabrima."

Drugom prilikom, kada su njegove vojnike okružili višestruko brojniji kozaci, komandovao je: "Dobošari! Napad!" I napad je uspeo. Maršal Nej je bio poslednji Francuz koji je u sastavu ostataka Velike armije prešao preko reke Njemen u istočnu Prusku, 14. decembra 1812. godine, i to pod borbom.
Učesnik u ovom pohodu, Filip de Segir, pisao je da je povlačenje iz Rusije bilo smrtonosno za mnoge, a besmrtno za Neja. Napoleon mu je odao priznanje titulom kneza od Moskve.

Nastupilo je vreme Napoleonovog poraza. Rat se 1813. godine preneo u Nemačku, gde se Nej borio u bitkama kod Licena, Baucena i Drezdena. Kod Denevica mu je pruski general Bilov naneo težak poraz i gotovo uništio njegov korpus. U bici kod Lajpciga Nej je teško ranjen, ali se oporavio i učestvovao u borbama za odbranu Francuske 1814. godine. Posle Napoleonovog prvog povlačenja s vlasti prihvatio je službu u vojsci kralja Luja XVIII, koji ga je proglasio za pera Francuske.

Elba, malo mediteransko ostrvo na koje je Napoleon prognan, nije dugo zadržalo osvajača Evrope. Početkom marta 1815. godine Napoleon se, s hiljadu vojnika, iskrcao u blizini Kana. Da bi se održao na prestolu, kralj je maršala Neja poslao da zarobi uzurpatora. "Vaše veličanstvo, doneću ga u gvozdenom kavezu", obećao je maršal.

Međutim, kako se približavao Napoleonu, maršalovo oduševljenje je slabilo. U Parizu je već počelo kolebanje, a ni kralj nije pokazao želju da pođe s vojskom u borbu. Pored toga, Nejova žena često se u suzama vraćala sa dvora, jer su je omalovažavali potomci starog plemstva. Onda je Nej dobio Napoleonovu poruku: "Dođite k meni u Šalon. Primiću vas kao onog dana posle Borodina." I maršal se vratio svom caru. "Vihor me je zahvatio i ja sam izgubio glavu. Survao sam se u provaliju, kao što sam, često, upadao pred topovska ždrela", priznao je kasnije Nej.

U Napoleonovom pohodu na Nizozemsku 1815. godine, Nej je komandovao levim krilom armije, koji su činila dva korpusa i konjica. Vodio je bitku kod Katr Bra protiv britanskog vojskovođe Velingtona i učestvovao u bici kod Vaterloa. Nej se nije najbolje snašao u ovoj ulozi, ne samo zato što nikada nije komandovao tolikim brojem vojnika i što mu strategija nije bila jača strana, nego i zbog teškoća psihološke prirode. Uvek je bio sklon promenama raspoloženja, ali od povlačenja iz Rusije 1812. godine one su postale oštrije, a njihove posledice teže. Posle ushićenosti sledili su časovi sete, utučenosti i bezvoljnosti. Jedno od tih teških razdoblja privremenog mrtvila duha proživljavao je Nej na putu ka Katr Bra.

Ali, seta je nestala na polju kod Vaterloa, gde je Nej predvodio konjički juriš. Petnaest hiljada francuskih konjanika uzaludno je pokušavalo da probije britanske linije. Nej je pokazao izuzetnu hrabrost - četiri konja su pod njim pala. Na bojnom polju se pojavila i pruska vojska feldmaršala Blihera, koju Napoleon nije očekivao. Posle poraza svoje armije kod Vaterloa, Napoleon je proteran na Svetu Jelenu, a Nej, lošije sreće od svog vođe, je osuđen na smrt streljanjem.

Kralj nije Neju oprostio izdaju. Maršal je uhapšen 3. avgusta 1815. godine i izveden pred Sud perova. Advokat je pokušao da objasni da Nej zvanično nije Francuz i da ne duguje vernost francuskom kralju, jer je njegovo rodno mesto postalo deo Pruske. "Ja sam Francuz i umeću da umrem kao Francuz!", odbacio je maršal svaku mogućnost takve odbrane.

Nešto posle devet sati ujutru 7. decembra 1815. godine, Neja je kroz Luksemburški park u Parizu sprovodio odred kojim je nekada komandovao. Postavili su ga uza zid, kada se on bolnim rečima obratio svojim borcima: "Drugovi, kada stavim ruku na grudi, pucajte pravo u moje srce." Vojnici su podigli puške, Nej je položio ruku na grudi, plotun je odjeknuo i Nej je pao sa šinjelom umrljanim krvlju.

Telo mu je brzo odvučeno. Prenoćilo je u bolnici i zakopano na groblju Pjer la Šez rano ujutru sledećeg dana. Madam Nej nije prisustvovala sahrani. Samo je jedan dalji rođak ispratio najpoznatijeg Napoleonovog generala.



(2m, 07.12.2019. 18:44:23) [15806]