Režimske i antirežimske integracije

Srbija u poslednje dve godine propada i tone neslućenom brzinom i u najgorim scenarijima najpesimističnijih kritičkih autora.

Ovaj zaključak proverićemo na sedam tema koje se tiču ukupnog vrednosnog sistema u Srbiji: geopolitičkoj, bezbednosnoj, društvenoj, ekonomskoj, kulturnoj, državnoj i moralnoj.

EUtopija

Svi oni kojima je EU još uvek sveta krava i nema alternativu – posle svega – neupotrebljivi su za nacionalnu stvar. Svi oni koji su do sada tvrdili da je svaka alternativa EU maglovita ideološka konstrukcija koja je neostvariva u realnosti dobili su to isto od sopstvene ideologije: utvaru ulaska Srbije u EU i nastavak rasprodaje nacionalnih interesa zarad više nego maglovitog ulaska u EU. Čak i ako su oba puta u magli (a nisu, već samo jedan - i to evrounijatski put!), onda više nemamo niti jedan jedini razlog da krenemo putem EU. Sa još jednim i presudnim argumentom protiv EU: tek kad Srbija proglasi nezainteresovanost za dalje evropske integracije i geopolitičko okretanje alternativnim rešenjima – počeće pravi pregovori sa EU o potrebnoj saradnji u svim oblastima.

Najveći ideološki trik koji se do sada koristio bio je upravo taj da ako izaberemo neke druge strane sveta gubimo sigurnu materijalnu pomoć koja treba da nam stigne sa Zapada, dok su, po toj teoriji, sve druge opcije za nas potpuno neizvesne. Dakle, rizik bi bio ogroman, a u slučaju EU, na primerima drugih država koje su već u EU (nikako ovih novijih jer ti primeri su nepopularni) vidimo kako izgleda taj bolji život. Sada je konačno do te mere providno da sa te, zapadne strane ozbiljne pomoći više nikada neće biti, niti brzih integracija, već samo nastavak serije zahteva za odricanjem od svog suvereniteta u brojnim oblastima, dok sa drugih strana pritiče konstantna politička, diplomatska i ekonomska pomoć.

Gotovo je! EU mora postati završena priča (lažna obećana zemlja) u Srbiji! Udahnimo duboko i krenimo drugim putem! Da li će biti teško, koliko će biti potrebno raznih odricanja, koliko moramo da se vratimo sebi, koliko ćemo morati iznutra sve da menjamo i prevrednujemo, koliko ćemo čitav društveni sistem morati da postavimo na potpuno drugim osnovama, koliko će spolja potpuno novih aranžmana trebati – neka nas što pre snađe ova šansa u krizi i istorijski izazov koji jedino može da trgne naš narod iz emotivne, stvaralačke, društvene i državne letargije i propasti!

NATOizacija

Moralna nakaznost ulaska u zločinački vojni savez koji je pored, na prvom mestu, našeg unesrećio i brojne druge narode širom sveta svakome je jasna. Ali baš ta potreba da postanemo deo sistema koji nas je ubijao i još uvek nas čereči i jeste poenta našeg daljeg poniženja i razbijanja. Zato onaj koji je za ulazak Srbije u NATO za nas može biti samo isti kao i zločinac za koga se zalaže da se sa njim integrišemo.

U ovome trenutku se zalaganje za NATO pakt može poistovetiti i sa zahtevom za otvorenom i potpunom okupacijom Srbije i postavljanjem direktne kolonijalne uprave, bilo domaće ili strane, što uopšte nije scenario koji treba isključiti već se za njega pripremati i protiv njega unapred boriti.

Srebrenizovanje

Nedopustivo je da više dozvoljavamo izvesnim ličnostima da o našem narodu govore sve najgore, da menjaju moralnu biografiju našeg naroda, da sude i presuđuju bez suda, dokaza i prava na odbranu. U Srbiji se odvija pokušaj izmene kolektivne svesti, samosaznanja, samopoštovanja i osnovnog nacionalnog dostojanstva i samopouzdanja. Šta je epilog ovog procesa? To da mi više svoje neprijatelje ne prepoznajemo, niti smo svesni zašto smo do sada stradali i šta nam valja braniti kao svetinju od koje se ne odstupa uprkos bilo kojoj ponudi, šarenoj laži, šargarepi ili štapu.

Od svih onih koji su nam vekovima ubijali telo mnogo su gori oni koji nam u ovome času ubijaju dušu, menjaju ime i prezime, sam smisao našeg nacionalnog postojanja, samoposmatranja i vrednovanja. Ostati nem dok nam vade oči i srce, menjaju organe i životne funkcije, prave od nas nov identitet koji neće imati nikakve veze sa starim i biće u potpunoj neokolonijalnoj funkciji obračuna sa tradicionalnim vrednostima i zajednicama u Srba – ne samo da je moralno nedopustivo već će se s pravom završiti u novom genocidu nad srpskim narodom. Kakav je to narod koji će na ovo da pristane?

Kulturna politika bezidentiteta

Na delu je u praksi surovo i krajnje detaljno sprovođenje kulturne politike denacifikacije po kojoj srpski narod ne sme da ima nacionalnu biblioteku, nacionalni muzej, zaštitu identitetskih i nacionalnih prava srpskih zajednica u okolnim državama, reciprocitet u manjinskim pravima u odnosu na susede… Narod koji u sopstvenoj državi ne koristi svoje ustavno pismo i iznutra dozvoljava okupaciju ćiriličnih teritorija od strane drugog pisma, koji ne primećuje da mu na sve strane kradu jezik i stvaraju najmanje pet novih i nepostojećih na njegovim jezičkim teritorijama, čija vera ne sme da se ispoveda u društvu jer je politički nekorektna i protivna novim standardima u oblasti ljudskih prava - ne treba da se iznenadi kad izgubi još koji deo svoje teritorije jer se prve bitke vode - i dobijaju ili gube - u kulturnoj politici, pa tek onda na ostalim političkim poljima. Kada bi se sve drugo dalo oprostiti aktuelnom režimu u kome živimo (a ne može i ne sme!) odsustvo nacionalne kulturne politike identiteta bilo bi dovoljno za presudu za veleizdaju i zločin protiv sopstvenog naroda i njegove budućnosti.

Kosovska bitka za Telekom

Telekom u ovome času predstavlja naše privredno Kosovo (dok je Metohija oličena u EPS-u i ostalim energetskim potencijalima, izvorima pitkih i mineralnih voda, kao i poljoprivrednom zemljištu i proizvodnji hrane u celini). Prodaja Telekoma i ostalih navedenih ključnih nacionalnih resursa najveća je moguća privredna izdaja sa najvišeg državnog nivoa, jer Srbiju ostavlja bez vlasništva nad bezbednosnim, telekomunikacionim, energetskim i privrednim srcem sistema, kao i jedinom realnom ekonomskom perspektivom.

Svima je poznato da ova najveća i najprofitabilnija državna firma ima višak zaposlenih i ogroman odliv sredstava u stranačke i lične džepove. Ali to nije i ne može biti razlog da Telekom prodajemo, već još samo jedan od dokaza potrebe za hitnom smenom režima i novim menadžmentom u ovoj strateškoj firmi za telekomunikacioni, privredni i socijalni boljitak Srbije. Isti je slučaj sa svim drugim našim ključnim privrednim mogućnostima koje postepeno prelaze u tuđe ruke. Jer je neodrživ i lažan argument da mi sa njima ne umemo da raspolažemo i da će ih bolje drugi iskoristiti u našu korist. Poenta je da korumpirani aktuelni i režim i sistem to ne umeju, zloupotrebljavaju i uništavaju, tako da rešenje nije u daljoj rasprodaji već jedino u promeni režima i sistema.

Kosovo i Metohija, Vojvodina, Raška oblast…

Odavno je trebalo da nam bude jasno da smo proteste protiv tzv. nezavisnosti Kosova trebalo da vodimo ispred Vlade Republike Srbije. Jer i da nije bilo nasilnog oduzimanja Kosova i Metohije iz sastava Srbije od strane udruženog zločinačkog poduhvata Šiptara, NATO pakta, Amerike i EU, bilo bi regionalizacije koja bi završila sa istim ishodom. Jer kreatori regionalizacije u srpskom iskustvu ne mogu biti ništa drugo nego babice budućeg separatizma.

Onaj ko je rekao da EU nema alternativu, zar je ikada i pomislio da Kosovu i Metohiji dozvoli da se ispreče na tome putu?

Onaj ko je novosadskoj administraciji dao novi statut Vojvodine, zar očekuje da se već do pola nezavisni politički moćnici u Vojvodini odreknu i druge polovine vlasti i kolača?

Onaj ko je jednom krajnje sumnjivom muftiji u svakom pogledu poklonio privatnu konfesionalnu univerzitetsku ustanovu – zar je mislio da će se muftija zaustaviti na potpisivanju diploma i neće ići do potpisa deklaracije o nezavisnosti?

Kada nacionalnim manjinama dajete mogućnost izbora za nacionalne savete koji imaju takva ovlašćenja da predstavljaju skupštine za sebe, zar možete biti toliko naivni da verujete da saveti nacionalnih manjina mogu da se zaustave pred iskušenjem separatističkih tendencija i potpune samostalnosti od države Srbije?

Onaj ko regionalizuje Srbiju – razbija je svesno, i pod firmom preko potrebne decentralizacije pravi dalju dezintegraciju države Srbije.

Zato jedini odgovor predstavlja razbijanje aktuelnog režima i jačanje države Srbije na centralnom nivou, uz ukidanje svih pokrajina i regiona, kao i istinsku široku podršku lokalnim samoupravama.

Za Paradu protiv režima i sistema

Izuzev novog provokativnog mamca da se lice Srbije ponovo predstavi svetu kao zločinačko, nasilno, fašističko i ksenofobično, najavljena gej parada nema drugog smisla. Njenu pozadinu koja donosi promociju ideologije homoseksualizma, simboličko osvajanje prestonice i potonje širenje u sve pore društva odavno smo raskrinkali. To sada nije ono najbitnije.

Najbitnije je skrenuti pažnju svih nas sa nametnute teme gej parade kao nove šanse za progone iznutra i ocrnjivanje spolja i usmeriti je na režim i sistem koji nas je doveo do gej parade i njen je otvoreni pokrovitelj i sponzor. Jer naša krilatica glasi: „Kakav režim – takva parada!” Ako gej parada može da posluži tome da se suočimo ne sa promoterima ideologije homoseksualizma i ponekim homoseksualcem koji se tu nađe već sa režimom i kompletnim sistemom koji iza njega stoji – onda je ona došla u pravi čas.

Možemo li odbraniti Kosovo i Metohiju ako ne odbranimo Beograd od promene kompletnog identiteta nacije kojoj je taj grad prestonica? I jesmo li svi svesni činjenice da se postojeća politička, socijalna, kulturna i sva druga nezadovoljstva konačno susreću u jednoj moralnoj tački koja nam je neophodna za stvaranje širokog operativnog pokreta otpora protiv sistema koji nas je razorio po svim nivoima? ** Režimske i antirežimske integracije**

Nema danas u Srbiji više potrebe za velikim temama, komentarima, analizama, teorijama i programima. Po prethodno izloženih sedam pitanja postoji samo ili/ili stav, opredeljenje, svrstavanje, akcija i više nikakve nijanse. Ili podržavaš režim ili si protiv njega!

Aktuelna vlast, koja je nesumnjivo u svojoj završnoj fazi, nastojaće da izvrši režimske integracije i u sebe usisa sve potencijalne tačke otpora: od preostalih slobodnih intelektualaca, preko medija, do nevladinih organizacija, opozicije i Crkve. Sa druge strane, od istog materijala koji režim u ovom času pokušava da slomi i prevuče na svoju stranu, a posebno od novih snaga sa društvene margine, stvara se čitav front ne samo protiv aktuelnog režima već protiv čitavog društvenog sistema u Srbiji koji je korumpiran, nemoralan, antisocijalan, anacionalan i kancerogen po sve elemente društvenog života.

Postavlja se samo jedno pitanje: oko koga se okupiti u ovom društvenom pokretu? I veliki broj drugih potpitanja: hoćemo li ponovo dati šansu da sa nama u istom frontu budu oni koji mnoge dosadašnje ispite nisu položili? Hoćemo li na čelo postaviti one koji se ne razumeju u ovaj posao, ali su najglasniji i najdrskiji u svojim ambicijama? Hoćemo li dozvoliti da strani faktor iznova kontroliše naš front i ishod nakon naše potencijalne pobede? Kako da se konkretno povežemo i organizujemo svi mi koji smo ljuti na sve oko sebe što miriše na režim?

Oko koga se, dakle, okupiti? Nemamo tu vrstu iluzije da Srpski sabor Dveri može sam i da je najpametniji u svemu. Ali imamo pravo da nakon 12 godina rada i borbe zatražimo antirežimske i, još preciznije rečeno, antisistemske integracije u Srbiji – svih onih pojedinaca, grupa i organizacija koje su nezadovoljne sistemom koji nas ponižava kao porodične ljude, slobodne građane i Srbe. I ne bežimo od sopstvene odgovornosti da zauzmemo mesto koje se od nas očekuje u tom frontu. Smatramo da nema drugog izbora osim ući u direktnu i organizovanu zajedničku borbu za definitivan slom ovog režima i sistema na kome počiva. Šta Vi kažete i gde ste u svemu ovome?

Autor je jedan od osnivača časopisa DVERI SRPSKE i sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri.