MOREPLOVCI U SRPSKIM OPANCIMA (2)

Nakon oporavka srpske vojske na Krfu i njene reorganizacije donešena je odluka da se srpske snage prebace na Solunski front. Na tom su insistirali i Saveznici, ali su i srbski oficiri želeli da se nadju bliže Otadžbini, jer su znali da ih odatle vodi put ka Srbiji. Saveznici zu želeli da ojačanjem svojih snaga na Solunskom frontu oslabe nemački pritisak na Zapadnom frontu. 

SRPSKA VOJSKA NA KRFU

 Najbrži put za prebacivanje srpske vojske bio je preko luke Patras, a odatle železnicom, ali su Grci smatrali da moraju zadržati svoju neutralnost, pa je prevoženje obavljeno brodovima, obilazeći Grčku oko rta Matapana. Prevoženje je trajalo 48 dana, bez gubitaka. Ukrcavanje je počelo 12. aprila i trajalo je prevoženje sve do 21. maja 1916. godine. U Solun je preveženo 6.025 oficira i 120.490 vojnika i podoficira, a kada se srbskoj vojsci priključio 1. kombinovani puk i oporavljeni vojnici iz Bizerte, 30. maja srbska vojska je imala 144.000 vojnika.

KOPNOM I MOREM

 Pre nego što je srbska vojska mogla da se upotrebi na Solunskom frontu trebalo je rešiti Njenu reorganizaciju i prevesti je u udaljeni Solun. Reaorganizacija je završena posle skoro dva meseca boravka na Krfu, pa je moglo početi transportovanje prvog ešelona u Solun.

Za transportovanje srpske vojske sa Krfa u Solun postojala su tri pravca - dva morem i treći kombinovano morem i železnicom:
    - prvi pravac bio je Krf - rt Matapan - Negropont - Solun;
    - drugi pravac bio je Krf - Patras - Korintski kanal - Halkis - Solun;
    - treći pravac je bio morem Krf - Patras - Atina, a zatim železnicom Atina-Katerina i na kraju kopnom do Soluna ili morem u Solun.

Prvi pravac obezbedjivao je znatno brže prevozenje, jer je bilo na raspolaganju više transportnih brodova, koji su mogli ukrcati 25.000 ljudi. Šef francuske misije na Krfu general Mondezir je smatrao da je taj pravac najsigurniji, jer je udaljen od područja dejstva nemačkih podmornica i minskih polja. To je smatrao i francuski Admiralitet.

Kroz Korintski kanal su mogli proći samo manji brodovi, pa je trebalo ang ažovati grčke brodove, a moglo se nabaviti samo 14 - 15 ovakvih brodova, koji su mogli ukrcati po 1.000 do 1.200 vojnika.

Grčka vlada nije se protivila ovom rešenju, zbog koristi za prevoznike, ali to rešenje nije prihvatio francuski Admiralitet smatrajući da je plovidba Korintskim kanalom opasnija nego da se plovi otvorenim morem, uprkos opasnosti od podmornica, i srbska Vrhovna komanda je bila protiv ovog pravca, ostavljajući da odluku donesu Saveznici.

Zauzet je stav da je bitnije obezbediti sigurnost nego brzinu prevoženja, izabrano je prevožeje morem pravcem kojim se u miru održavala veza Krfa sa Solunom.

Po odluci Saveznika prevoženje je povereno francuskoj ratnoj mornarici, koja je odlučila da se srbska vojska prebaci na Kalkidik, gde je spreman smeštaj. Tu je organizovana i francuska pomoćna baza, namenjena za snabdevanje srpske vojske, gde je organizovano pristanište za iskrcavanje trupa u Mikri.

Na konferenciji u Parizu odlučeno je da prevoženje počne 1. aprila. I Grci su pristali na prevoženje srbskih trupa železnicom od Patrasa. Medjutim, tu je bilo političkih problema, pa je trasnportovanje odlagano i francuska Vrhovna komanda je odlučila da se prevoženje izvrši isključivo morem oko rta Matapana.

PRAVAC SOLUN

 Srbska vojska je napuštala Krf, srbski vojnik će zapisati u svom pismu:
 

“Ko se vrnuo iz turskog rata, nije iz bugarskog. Ko preživeo Kumanovo nije Cer. Koga nije dokačio metak ili šrapnel toga je dokusurio tifus, arbanaški kuršum ili sumaren na onoj velikoj slanoj vodi što je nazivaju morem. Neki umrli od rana što se podljutile, neki od gladi i zime. Jedni ostali kraj nekog lipsalog konja, drugi bačeni u more. Ležimo u blatu. Ubiše nas ledene kiše. Jedu nas vaške. Muči nas dizenterija i tifus. Saveznici nas hrane i oblače na zajam. Daju nam municiju, obnavljaju oružje, snabdevaju onim što je neophodno za rat i juriše, a mi ginemo umesto njih. Lep i večan raspored poslova, nema šta”. 

POSLE OPORAVKA SPREMNI ZA POKRET KA OTADŽBINI
 

 Prve jedinice su ukrcane 12. aprila u Moriatiki, a glavno transportovanje je počelo 18. aprila. Ukrcavanje je vršeno u Govinu za trupe Prve armije i Konjičke divizije, a u Moriatiki za ljudstvo Druge i Treće armije.

Nastojalo se da polazak jedinica i brodova bude u što većoj tajnosti. Zbog toga je Vrhovna komanda izdavala vrlo kratka naredjenja: ime broda, ukupno stanje oficira i vojnika koje treba ukrcati i mesto i čas ukrcavanja. Nadležni komandant je odredjivao jedinice koje će se prevoziti. Na 400-500 metara od mesta ukrcavanja uredjeni su logori za ukrcavanje u kojima je uvek bilo oko 3.000 ljudi.

Da bi se koordinisao rad komandi brodova i komandi jedinica koje se prevoze svako pristanište je imalo odredjenog oficira zaduženog za to.

Pre polaska vojska je dobila novo odelo i potrebnu logorsku opremu, kao i hranu za dva dana.

Transportovanje je bilo podeljeno u četiri etape: od 18. aprila do 6. maja je prevežena Prva armija, a od 6. maja do 17. maja je prevežena Druga armija, od 17. maja do 24. maja je prevežena reća armija i od 24. maja do 26. maja je prevežena Konjička divizija.

Za prevoženje je angažovano oko 50 brodova(pet krstarica, 15 trgovačkih brodova, osam posebnih brodova za prevoz stoke i 11 transportih brodova za previz hrane). Celi taj sastav stavljen je pod komandu francuskog admirala Gedona.

Neposredna zaštita pojedinih konvoja, koji su se sastojali od tri do četiri velika trgovačka broda, organizovana je na taj način što je na čelu išla jedna torpiljarka kao izvidnica, dva broda su vršila kontrolu plovnog puta od mina i čuvali konvoj od napada podmornica. Jedan razarač je stalno krstario oko konvoja.

Jovan M. Buzdumović u svom članku o trasnportovanju srbskih trupa sa Krfa u Solun(koji je i izvor podataka o tom transportovanju) piše:

“Pojmljivo je da transportovanje srpske vojske na Kalkidik nije moglo biti sakriveno od neprijatelja, ali i pored toga što je trajalo skoro dva meseca, nije se desio nijedan slučaj torpedovanja ili znatnijeg poremećaja u prevoženju. Samo 21. aprila ukrcavaNje je moralo biti prekinuto zbog pojave neprijateljskih podmornica u okolini Navarona, a i zbog očekivanja da se reši pitanje upućivanja suvim preko Grčke. Ali već 22. aprila Vrhovna komanda je naredila, da se produži, pošto je skrenuta pažnja generalu Mondeziru i Admiralitetu da se preduzmu sve mere, te da se transportovanje srbskih trupa osigura od napada podmornica.

Saveznici su pripremili sve da se transportovanje izvrši uredno, brzo i sigurno. Blagodareći velikoj hrabrosti i izdržljivosti posada savezničkih brodova, mogao je taj zadatak biti rešen najpovoljnije. Za vreme 57 putovanja u toku sedam nedelja, koliko je trajalo tarnsportovanje, zaštita je bila takva da pored stalnog zagrožavanja puta od strane nemačkih i autrijskih podmornica, nijedan transportni brod nije bio torpedovan i nijedan srbski vojnik nije na tom putu nastradao. Priznanje za to u prvom redu pripada francuskoj mornarici”.

“Krfski zaliv bio je prepun brodova, uglavnom francuskih”, piše Svetislav Sp. Barjaktarević u svom ratnom dnevniku, “i to krstarica do torpiljara. Naspram broda na koji smo se ukrcali nalazila se jedna velika francuska krstarica, a ispred i iza nje bili su još neki veći ratni brodovi.

ŽIVELA SRBIJA!

 Na palubi broda inžinjerisjki kapetan Miloš Radojlović je pronašao neki barjak, ne sećam se da li je bio srbski ili francuski, okrenuo se prema francuskoj krstarici i najednom, mašući stalno tim barjakom, iz sveg glasa povikao: ‘Vive le France! Vive La Serbie’. Mislio sam da će mi zbog ovakvog ispoljavanja savezničkog bratstva po oružju srce iskočiti iz grudi od miline i uzbuđenja. Tako smo se tim uzvicima pozdravljali sve dok naši brodovi nisu izašli iz Krfskog zaliva.

Plovili smo prema Solunu po lepom, tihom vremenu i mirnom moru. Jedan brod sa našim trupama išao je napred, a naš na izvesnom odstojanju iza njega. Oba naša broda pratila su dva torpiljara koji su plovili čas napred, čas levo i desno od brodova.
 

Negde oko ponoći mornari su nas probudili i naredili da sa pojasevima za spasavanje izadjemo na palubu. Ovo naredjenje dato je stoga što su torpiljari kod rta Matapana, najjužnijeg rta balkanskog poluostrva, primetili neku nemačku podmorncu. U tim trenucima neki od nas su trčali po palubi, drugi su zgrčeni sedeli, treći čučali, a četvrti buljili prema pučini, ne bi li ugledali nešto pre nas ostalih.

Dok smo mi na palubi ovako provodili vreme i pomišljali na svašta, torpiljari su punom parom krstarili oko naših brdoova. Tako smo proveli celu noć, sve do ostrva Milosa u Egejskom moru. Ulaz u zaliv u pristanište Milosa bio je pregradjen žicama i miniran, i u njega su brodovi ulazili naročito načinjenim kanalom, koji su poznavali samo sanitetski brodovi. Prvi brod lepo je prošao i ušao u pristanište, i našem brodu se zamotaše neke pregradne žice oko elise. Čim je to primećeno, brod je stao, da ne bi zakačili mine i odleteli u vazduh. Odmah su spušteni gnjurci koji su posle nekog vremena oslobodili elisu, pa je zatim i naš brod uplovio”.

KREĆE SE LAĐA FRANCUSKA
  

Francuska je pružila najveću pomoć Srbiji u njenim najtežim danima. Prvobitno opredelenje da se srbska vojska izvuče u Severnu Afriku je promenjeno i evakuacija je izvršena na Krf. Ipak je dobar deo srbskih vojnika prebačen u Bizertu, a kasnije su tu stizali i dobrovoljci iz Amerike da bi se pripremili za odlazak na Solunski front. Ovde su lečeni srbski ranjenici sa Solunskog fronta - kroz logore, kasarne i bolnice Bizerte prošlo je oko 60.000 srbskih vojnika i oficira. 

  ISKRCAVANJE SRPSKE VOJSKE U SOLUNU

 Od samog dolaska Srbima je posvećivana velika pažnja, a posebno se isticao komandant baze i Bizerti admiral Emil Geprat, koga su srbski vojnici prozvali “Srbskom majkom”. Svaki put pred strojem srbskih vojnika ili prilikom obilaska u bolnicama pozdravio ih je sa: “Pomoz’ Bog junaci! Da li vam što treba?”.

I sa Solunskog fronta , iz Solunske luke, francuski brodovi su prevozili ranjene i bolesne Srbe na lečenje u Francusku, a srbski vojnici su pevali:

More je plavo, široko.
Široko, plavo, duboko.
Nigde mu kraja videti.
Ne mogu misli podneti.

Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi,
Srbadi braća bolesni.

Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio.
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.

Radosti nema ni za tren
Naidje švapski sumaren.
Svi mole svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru.

Putujem tužan, žalostan,
Pomislih: Bože, nisam sam.
I moja braća putuju,
Da sa mnom zajedno tuguju.

Ovo je jedna od verzija ove pesme, a ima ih još. Svako je nešto dodavao, ali poruka je jasna - francuska ladja vodi u spas, ali na putu prete švapski sumareni i samo sveti Nikola sa svojom silom na moru može pomoći da se sretno vrate kućama.

BRAVO SRBI! 

Bizerta je, pored Krfa, bila luka spasa. Tu su lečeni i oporavljani bolesni, iscpljeni i izmučeni srbski ratnici. U Tunisu i Alžiru ratnici su lečeni sve do avgusta 1919. godine. Mnogi su u sevenoj Africi ostali, samo u Bizerti 1.470, u Alžiru 310, a u drugim gradovima 84 - ukupno 1.919.

U severnu Afriku su stizali kao aveti  u ritama. Opisujući njihov dolazak u Bizertu, Žika Živulović u knjizi “Preci i potomci” zapisa:

“Na obzorju se ukazao brod. Na jarbolu se vila najstrašnija zastava pomorstva: plava sa žutim krugom. Znak smrti i zarazne bolesti. Masa je usktuknula. Viceadmiral Geprat stajao je ukočen. Sa broda se iskrcavaju aveti u ritama. Većina bosi ili nogu uvijenih nekakvim čarapama, sa puškama u rukama. Četiri stotine dvadeset i sedam pitomaca 26.  klase skopske Pešadijske podoficirske škole. Krenulo ih je 950, u smetovima Albanije ih je ostalo 523.

Francuzi su zaridali. Od himne dve zemlje nije bilo ništa. Postrojena vojna muzika je plakala. Dogodilo se tada nešto neverovatno, nepojmljivo. Srbski oficir, pokretni leš, izvukao je sablju i viknuo:”Mirno! U dvojne redove na desno! Pozdrav francuskoj zastavi! Paradnim korakom napred marš!”
 

SRPSKO KOLO NA KRFU

Pred zanemelim svetom živi kosturi, 427 srbskih mladića, visoko uzdignute glave, nekom snagom izvučenom iz najdubljih nedara svoje svete zemlje, čvrstim korakom gazilo je po zažarenom asfaltu dok im je iz tabana šikljala krv.

Viceadmiral Geprat, opsenut i opsednut, posmatrao je crveni trag za njima, nemoćan da odvoji desnu ruku od šapke koja se uz nju zalepila u divljenju.

Kasnije će se Bogosav Ćirković sećati:

“U Bizerti nas je dočekao jedan francuski oficir i arapska muzika. Zurle i tampani.. Proveo sam u bolnici mesec dana, pa me poslaše u logor Lazuaz koji se nalazio na jednoj goletnoj visoravni iznad Bizerte, na četnu obuku. Tri i po meseca smo egzercirali. Subotom nas vodili na obalu, na kupaNje. Niko od nas nije znao da pliva. Stojimo tako do kolena u moru, oni “hrabriji” i do pasa, zaboravimo zbog čega smo došli. Samo ćutimo i buljimo u pučinu. Tamo je negde naša mila zemlja. Kad ćemo da joj podjemo? Vidimo stižu francuski brodovi, dovoze naše ranjenike... Smrt nam je zabarikadirala put za Srbiju, ali, ko mari za smrt”

A Vladislav Ristić, koji je bio u stroju pitimaca 26. klase pred viceadmiralom Gepratom, se seća:

“Ukrcaše nas na brod. Nismo znali ni kuda idemo, ni gde ćemo da stignemo. Kad se brod zaustavio, saznadosmo da smo prispeli u Bizertu, u Africi. Bili smo prvi srbski vojnici koji su se u to pristanište iskrcali. U luci stoje francuski ratni brodovi, sa svih paluba grmi vojna muzika. Pozdravljaju junačke saveznike. Heroje! A mi - leševi koji se pomalo miču... Kako brod baci sidro, zaori se sa obale ‘Vive le Serb’... Sad čujemo: ‘Povr Serb’(Jadni Srbi). Komandant se odjednom smrači, spustiše mu se obrve, stade ispred nas:

‘Vojnici, ko je od vas povr, odnosno jadan’. S levog krila, kako samo pronađe onakvu glasinu, Ljuba Damljanović, čini mi se da beše iz Dublja kod Svilajnca, urliknu:’Niki, gospodine komandante”.
 
U solunskoj luci su čekali bolesni đaci, koji se prešli Albaniju, i sa divljenjem gledali francuski brod “Provansa”, koji treba da ih odvede u Francusku na lečenje i nastavak školovanja. Mnogi od njih su jedva išli, pa se francuski mornari nisu mogli načuditi što se na brodu, ipak, stalno čula njihova pesma. A u Marselju slika kao i u Bizerti - Francuzi ponavljaju “Jadni Srbi”, gledajući ove mladiće u ritama, a oni svrstani u dve kolone marševskim korakom prolaze glavnim ulicama ovog grada sa ratničkom pesmom na usnama. Uzvici “Jadni Srbi” ubrzo su se pretvorili u “Bravo Srbi”.