Hoće li Kina pomoći modernizaciju Rusije?

Poseta D.A.Medvedeva Kini nesumnjivo će omogućiti da se bolje razmrsi složeno klupko spoljnih uslova, u kojima predstoji sprovođenje kursa u pravcu modernizacije Rusije, koji je najavio ruski predsednik.
 

Značajno jačanje pozicija NR Kine u svetskoj ekonomiji i politici, koje je postalo naročito primetno na pozadini finansijsko-ekonomske krize u razvijeniom zemljama, u tesnoj je vezi sa doslednom modernizacijom kao državnom strategijom Pekinga. Ta strategija, koja u poslednjih trideset godina kombinuje kamandne i tržišne metode, pokazala se u novom veku kudikamo efikasnijom od analognih programa u drugim zemljama u razvoju i takozvanim državama u tranziciji.
 

Pre više od tri decenije kineski reformatori mogli su bez naročitih izdataka da postave ekonomiju na nove osnove. Kako je pravilno isticao indijski ekonomista R.Agravala, uspon poljoprivrede Kine u početnoj fazi reformi „bio je moguć upravo zahvaljujući kombinovanjem one proizvodne baze, koja je utemeljena za vreme Mao ce Tunga, sa novim stimulansima preduzetničkog sistema (1).
 

Sada su već vidljivi znaci nove, intenzivne etape u razvoju kineske privrede što se, pored ostalog, izražava u masovnom obnavljanju proizvodnih kapaciteta, relativno efikasnim merama energosnabdevanja, pospešivanju razvoja uslužne sfere i, najzad, pretvaranja NR Kine u krupnog međunarodnog investitora.
 

Potvrdom približavanja Kine intenzivnom razvoju možemo smatrati i postepenu preorijentaciju ekonomike sa spoljnog na unutrašnje tržište. Nju je pospešila svetska finansijska kriza. Stimulisanje kreditne aktivnosti državnih banaka, kao mnogobrojni granski i regionalni programi koje finansira država, postali su osnovno merilo kineske vlade u borbi protiv posledica opšteg pada u svetskoj ekonomiji.

Veoma je važno što se u toku intenzifikacije procesa modernizacije u NR Kini uspeva zadržati nizak nivo inflacije, zahvaljujući kako monetarnim, tako i administrativnim merama. Banke Kine, koje su se opredelile za umerene kamatne stope na pozajmice, gase inflaciju i služe kao pouzdan oslonac realnog sektora ekonomije. Promišljeni regulatori tržišta omogućavaju ne samo da se uravnoteži sopstvena privreda, nego i da se stvaraju stabilne zone u ekonomiji zemalja i teritorija koje tesno sarađuju sa NR Kinom.
 

Jačanje Kine je u novom veku razotkrilo niz strukturnih slabosti u privredama razvijenih zemalja, a takođe ranjivost međunarodnog finansijskog sistema (ili „nesistema“, kako se izrazio P.Krugman), utemeljenom na posebnom položaju dolara i dugotrajnom monopolu razvijenih zemalja na kredit i takozvane konvertibilne valute. Selektiivno korišćenje inostranog kapitala pokazalo se boljim od integracije u međunarodne finansijske tokove. U rezultatu je ideja policentričnog sveta, koji se mnogima učinio tek kao politička ambicija relativno slabih zemalja, poprimila sasvim vidljive ekonomske konture.

Uspeh Kine je u značajnoj meri doprinosio nastajanju veoma raznovrsne strukture – BRIK. Po svoj prilici, to je i sasvim zakonomerno: krupne zemlje sa kapacitativnim unutrašnjim tržištima, nezavršenom industrijskom evolucijom i snažnim protekcionističkim raspoloženjima, prosečnim po svetskim merilima nivoom standarda i solidnim naučnim potencijalom sasvim su sposobne za samostalno i kreativno rešavanje sopstvenih problema. Izvesno distanciranje od bledunjavih tržišta razvijenih zemalja njima u celini koristi, jer su primorani da razumišljaju o osnovnom razvoju unutrašnjih tržišta i kooperacije sa dinamičnijim susedima na planeti.
 

Ovakav razvoj događaja ne izaziva entuzijazam Vašingtona. Tamo se sve češće sa taktike angažovanja prelazi na taktiku zadržavanja, ne libeći se ni da podgrevaju odgovarajuća raspoloženja u zemljama koje okružuju NR Kinu. Teza o „kineskoj opasnosti“ ponovo je dospela na stranice medija što je, kako se prezentira, u očiglednoj protivurečnosti sa rastom sposobnosti kineskog društva da rešava zaoštrene unutrašnje ekonomske i socijalne probleme, kao prvo, i povećane transparentnosti i predvidivisti spoljne i spoljnoekonomske politike Kine, kao drugo.
 

Pokušaji Vašingtona da izvrši pritisak na Peking i raznorazne „šarene laže“ za susede Kine u „velikoj igri“ govore o značajnoj promeni odnosa snaga u svetu – on se menja u korist država, koje se ozbiljno odnose prema modernizaciji. Takav odnos uključuje naviku da se planiraju „setva“ i „žetva“. Takav odnos pretpostavlja finansijsku disciplinu i kontrolu. Takav odnos znači da je najbolja investiciona klima, zapravo, ekonomski rast, kome investicioni zamajac u Rusiji može dati jedino država. Radosti od dolaska stranih „investitora“ u 2006-2007. godini pokazale su se preskupim.
 

Istovremeno, sposobnost NR Kine da zadrži, pa čak i poveća dinamiku ekonomskog rasta pri padu u razvijenim zemljama, postavila je barijeru „domino-efektu“, prerastanju kriznih pojava na Zapadu u opštesvetske. Ta sposobnost je, uzgred rečeno, omogućila istočnim regionima Rusije, koji aktivno sarađuju sa Kinom, da bolje od drugih prebrode teškoće 2009. godine.
 

Saradnja NR Kine sa svetskom ekonomijom može toj ekonomiji doneti elemente sređenosti, što bi bilo sasvim dobro. Zajednički zadatak za zemlje BRIK, a i ne samo za te države, po svoj prilici postaje stabilizacija spoljnih uslova privređivanja, pored ostalog na račun saradnje sa Kinom.
 

Na teorijskom planu značajna je principijelna ocena kineskog ekonomskog modela. Takva ocena mogla bi da uključi analizu odnosa između ekonomske statike i dinamike, uravnoteženih i investicionih modela, među državom, monopolima i tržištima u svojstvu subjekata modernizacije, između „finansomike“ i realne proizvodnjom, itd.
 

Praktično je važno i to, što u kineskoj ekonomiji i njenoj međunarodnoj ekspanziji postoji povoljna za spoljni svet strana: partneri iz te zemlje su igrači, koji gledaju daleko unapred, sa relativno shvatljivim i sračunatim na perspektivu namerama.
 

Ekonomska ekspanzijaKine u inostranstvo diktirana je ne samo viškom kapitala, nego i strateškim zadacima dopunjavanja narodnoprivrednog kompleksa nedostajućim elementima. Takav tip ekspanzije suštinski se razlikuje od uobičajenog za zapadne korporacije i banke. Primetna je težnja investitora NR Kine ka realnom sektoru, u inostranim kapitalnim ulaganjima kudikamo je veća specifična težina novostvaranih objekata. A imajući u vidu udeo infrastrukturnih objekata, može se reći da Kina ne samo da osvaja nova tržišta, nego ih i razvija.
 

Unekloliko «pregrejani» investicioni kompleks NR Kine iziskuje izlazak izvan granica nacionalne privrede. To povoljno utiče na širenje saradnje između Ruske Federacije i NR Kine u investicionoj sferi. Sem saradnje u energetskoj oblasti, koperacija u sferi transporta, agroproizvodnje i šumske privrede izgleda naročito primamljivom. Ona može biti dopunjena programima izgradnje savremenih stanova, infrastrukture, proizvodnje građevinskog materijala, turizma itd.
 

Da se eliminiše bojazan povodom «kineske opasnosti» i da se još više poveća predvidivost međunarodnog ponašanja Pekinga, mogu pomoći dugoročni međuvladini sporazumi, strateške alijanse krupnih nacionalnih korporacija, zajednički fondovi finansiranja krupnih projekata i, razume se, saradnja u monetarnoj sferi, koja bi mogla osigurati zemlje od neizbežnih potresa i «nesistema».
 

Upsešna razrada krupnodimenzionalnih sporazuma sa Kinom sama po sebi može suštinski ozdraviti ekonomsku situaciuju u Rusiji. Nadam se da to shvataju i u Pekingu, želeći uspeh ruskoj modernizaciji.

____________________

Aleksandar SALICKIЙ je doktor эkonomskih nauka, glavni naučni saradnik IMEMO RAN.

(1) Agarwala R. The Rise of China: Threat or Opportunity? New Delhi: Bookwell, 2002. P. 96–97.

Aleksandar Salicki, Fond strateške kulture