Prvi komandant srbske rečne flotile i srnske mornarice

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penzji

Rečna flotila Vojske Srbije je 6. avgusta 2015. godine obeležila 100-godišnjicu svog formiranja. Formirana pred ofanzivu snaga fon Makenzena, ova naša plovna jedinica prošla je kroz više faza svog razvoja. ali tek ovih godina dostojno obeleževa svoj rođendan. Na svečanosti je mnogo toga pomenuto, ali ime njenog osnivača ostalo je nekako u senci.

Zaboravili smo mnoge junake naših oslobodilačkih ratova. Među njima je i potpukovnik Milan J. Radojević, oficir koji je formirao prvu srpsku Rečnu flotilu, junački se sa njom borio protiv snaga Fon Makenzena, sa svojim borcima-dobrovoljcima prešao Albaniju, formirao Brodarsku komandu na moru, komandovao prvim srbskim ratnim brodom na moru i odveo ga sa Krfa u Solun, probio se od Soluna do Beograda i završio rat u istom činu i smenjen s dužnosti jer nije hteo da prihvati da mu komanduju oni protiv kojih se borio oktobra 1915. godine braneći Beograd.

Danas za njega u njegovom Varvarinu i rodnom selu Bačina i ne znaju, malo znaju i njegovi potomci a trebao bi da ima spomenik nasred svog sela i ulicu u gradu.

I selo Bačina, i grad Varvarin i porodica Radojević trebaju biti ponosni na junaka Milana.

Ovo je prilika da se podsete svi oni koji nisu znali ko je Milan J. Radojević, da mu se oduže tako što će jedna ulica na Čukarici, koju je junački branio, nositi njegovo ime, da će mu opština Varvarin podići spomenik, da će se u njegovoj Bačini na zgradi Mesne zajednice postavi ploča da se zna da je svoju ljubav prema Srbiji i hrabrost koju je pokazao i u ratu i posle njega odavde ponio.

U STROJU HEROJA «ČELIČNE KLASE»

Milan J. Radojević, rođen je 14. oktobra 1881. godine u selu Bačina, srez Temnićki, banovina Moravska od oca Janićija i majke Mileve.

Posle upornog traganja uspeo sam da otkrijem naslednike Milana J. Radojevića. Njegov sin Milorad imao je sina Radmila i kćerku Radunku, koja je doživela 94 godine i nedavno je umrla. Radmilo ima kćerku Gordanu, udatu Vasiljević koja živi u Kragujevcu. Njenog sina Vukašina, čukununuka Milanova, upoznao sam sa njegovim čukundedom, poslao mu njegovu sliku i siguran sam da će imati čime da se pohvali pred svojim drugovima.



Po završenom šestom razredu gimnazije stupio je u 32. klasu Vojne akademije 1. septembra 1899. godine, koju je završio 15. avgusta 1901. godine i proizveden u čin pešadijskog potporučnika, zajedno sa legendarnim Dragutinom Gavrilovićem, vojvodom Vojislavom Tankosićem – jedan od osnivača Crne ruke, Vojinom Popovićem - Vojvodom Vukom, Milutinom Nedićem - kasnije armijski đeneral, vršilac dužnosti načelnika i načelnik Glavnog generalštaba, komandant armije i ministar vojske i mornarice, Branivoje Jovanović – Vojvoda Brana, Bogdan Hajnc, Milorad Petrović - Lord ... Ova klasa podnela je najveće žrtve za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata – od 194 oficira poginulo je 59. Zbog velikog odziva u dobrovoljce za četničko ratovanje 32. klasa Vojne akademije je u Srbskoj vojsci dobila naziv "čelična klasa". Ova klasa je, u balkanskim i Prvom svetskom ratu dala 64 nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Unapređen je: u čin pešadijskog poručnika 18 marta 1905, kapetana 14. januara 1910, kapetana prve klase 12. jula 1912, majora 12. novembra1913. i potpukovnika 1. oktobra 1915. godine; u čin geodetskog pukovnika 14. oktobra 1920. godine.

U svojoj vojničkoj karijeri obavljao je dužnosti: vodni oficir u 12. pešadijskom puku do oktobra 1905; u barutani „Obilićevo“ do decembra 1905; u 12. pukovskoj okružnoj komandi do aprila 1906; vodni oficir u 16. pešadijskom puku i 2. pešadijskom puku do 24. februara 1907; u Geografskom odeljenju Glavnog Đeneralštaba do septembra 1912; topograf u Štabu 2. armije do oktobra 1913; u Geografskom odeljenju Glavnog Đeneralštaba do jula 1914; komandant Drugog bataljona Devetog pešadijskog puka drugog poziva do 24. novembra 1914; komandant Ade Ciganlije, a time i komandant prve srpske Rečne flotile od 23 januara do 8. oktobra 1915. godine; komandant Drugog bataljona Sedmog pešadiskog puka drugog poziva do 18.novembra 1915; komandant Trećeg bataljona 19. kadrovskog pešadiskog puka do 20. decembra 1915; komandant Brodarske komande, u inžinjerijskom odeljenju Vrhovne komande, od 21. decembra 1915. do marta 1919. godine; šef Vojnodrumskog odseka Saobraćajnog odeljenja Vrhovne komande do 4. maja 1920; šef slagališta odseka Vojnogeografskog instituta do 12. novembra1923; šef reproduktivnog odseka Vojnogeografskog instituta do 21. februara1940.

Učestvovao je u Srbsko-turskom ratu 1912/13. godine, Srbsko-bugarskm ratu 1913. i Prvom svetskom ratu 1914-1918. godine.

Učestvujući u oslobodilačkim ratovima dva puta je ranjavan: na drumu Mustafa Paša - Jedrene 10. januara 1913. godine u kuk desne noge i na Suvoboru 18. novembra 1914. godine u desnu nogu. Kao posledicu ranjavanja imao je kraću nogu za dva centimetra, ukočeno koleno, reumatizam...

Penzionisan je i preveden u rezervni sastav Vojske Kraljevine Jugoslavije 21. februara 1940. godine.

Odlikovan je: Zlatnom medaljom za revnosnu službu (1913), Zlatnom medaljom za revnosnu službu (1917), Zlatnom medaljom za hrabrost (1924), Belim orlom 4. stepena, Karađorđevom zvezdom 4. stepena sa mačevima (1920) za zasluge u odbrani Beograda, Ordenom Sv. Save 4. stepena, Ordenom Sv. Save 3. stepena, Belim orlom 3. stepena, Jugoslovenskom krunom 4. stepena, Jugoslovenskom krunom 3. stepena, Spomenicom Kralja Petra Prvog, Spomenicom za srbsko-turski rat 1912/13. godine, Spomenicom za srbsko-bugarski rat 1913. godine, Spomenicom za rat za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918, Albanskom spomenicom 1915, Engleskim ordenom D.S.S. (1916), Francuskim ratnim krstom divizijskog ranga (1919) i Grčkim ratnim krstom (1919).

KOMANDANT PRVE NACIONALNE FLOTILE

Rat je Milana J. Radojevića zatekao na položaju komandanta Drugog bataljona Devetog pešadijskog puka drugog poziva do 24. novembra 1914, a od 23 januara do 8. oktobra 1915. godine je komandant Ade Ciganlije, a time i komandant prve srpske Rečne flotile. Kao komandant Ade Ciganlije je bio nosilac formiranja Rečne flotile, koja mu je bila potčinjena celo vreems og postojanja.

U okviru snaga Topčiderskog pododseka na čukaričkom delu vojišta dejstvovala je Komanda Ade Ciganlije za čijeg je komandanta 10. januara 1915. godine postavljen major Milan J. Radojević. O angažovanim sredstvima i snagama jedinice komandant Radojević piše u svom dnevniku: „Po ozdravljenju od zadobijenih rana 10. januara 1915. godine primio komandu Ade Ciganlije u sastavu Komande Odbrane Beograda, pod kojom su komandom bile jedinice: Brodarska Četa sa brodarskom radionicom, odred dobrovoljaca, minersko odeljenje, Šumadijski Mostovi Polutren i pešadija koja je posedala Malu i Veliku Adu Ciganliju. Pored organizacije ovog dela fronta, ovoj je komandi bio naročiti zadatak: organizacija tehničkih sredstava za prelazak preko Save i Dunava pri eventualnoj našoj ofanzivi i organizacija svih sredstva za odbranu i osiguranje naših duž Save i Dunava u obimu Komande Odbrane Beograda. U vezi sa ovom komandom bile su još i strane pomorske misije: ruska, engleska i francuska, prva sa torpednim i minskim stanicama, druga sa artiljerijom i reflektorima pored torpednih stanica i jednog patrolnog broda sa lansirnim aparatima za torpeda, a treća sa marinskim topovima i reflektorima...“.

Pucanj sa monitora «Bodrog» bio je znak za početak Prvog svetskog rata, ali i znak da će rečne ratne flotile odigrati značajnu ulogu u ovom ratu, a jakoj austrougarskoj flotili Srbija se nije imala čime suprostaviti, jer nije imala rečne ratne brodove ni odgovarajuću obalsku artiljeriju za dejstva protiv oklopljenih monitora.

Rečnu flotilu je bilo moguće formirati za kratko vreme isljučivo za ograničena dejstva na frontu oko Beograda. Stvarana je na Savi kod Ade Ciganlije, koja je štitila rukavac kod Čukarice od pogleda sa leve obale, a prilaze su štitile minske prepreke, savezničke torpedne baterije i mornarička dalekometna artiljerija.

Najintenzivnije pripreme za odbranu od napada preko Dunava i Save obavljene su u toku iščekivanja ofanzive nemačkih snaga pod komandom feldmaršala Makenzena oktobra 1915. godine. U to vreme srbska Rečna flotila je već imala u sastavu oklopljeni brod «Timok», oklopljeni čamac «Jadar», brzi motorni čamac «Slobodu» sa ruskom posadom, motorne čamce «Pobeda» i «Sveti Đorđe», više šlepova i oko100 čamaca.

Srbska Rečna flotila u čukaričkom rukavcu

«Naoružani mitraljezima, srbski brodovi su patrolisali na Savi i Dunavu», kako piše Mladen St. Đuričić. «Često puta su se upućivali i u izviđanje uz Dunav, pa je kapetan Milan Mišić sa brodom 'Timok' prodro u Novi Sad, izvršio izviđanje, izazvao paniku u Pristaništu i okrenuo natrag gonjen i zasipan vatrom. Stigao je u Beograd probijenih grudi. Ipak je preboleo ranu».

«Jadar» je bio prvi srbski novosagrađeni ratni brod. Porinut je u Savu 6. avgusta 1915. godine, a izgrađen je u novoformiranom vojnom brodogradištu na Savi kod Čularice. Ovaj brod je imao dva mitraljeza u kupoli. Korišćen je i za polaganje mina na Savi i Dunavu.

Datum porinuća «Jadra» proglašen je za Dan Rečne flotile.

Srbskoj flotili pridodat je i engleski torpedni čamac, naoružan sa dva torpeda 450 mm i brzometnim automatskim topom «Hočkis» kalibra 47 mm, sa engleskom posadom. Pored patroliranja, taj čamac je izvršio dva torpedna napada na brodove kod Zemuna.

Glavna dejstva srpske Rečne flotile bila su na Savi i Dunavu, kod Beograda. Srbska Rečne flotila je održavala vezu između desne obale Save i mostobrana na Velikoj Adi Ciganliji, koju su posele srpske trupe, štitila komunikaciju Beograd–Obrenovac, potpomagala prelazak srbskih trupa u Srem, minirala plovne puteve i obavljala izviđačku službu. Bila je potčinjena Komandi Velike Ade Ciganlije, čiji je komandant bio potpukovnik Milan J. Radojević – prvi komandant naše Rečne flotile.


Oklopljeni čamac «Jadar» u plovidbi pored Ade Ciganlije

Za vreme prelaska jedinica feldmaršala Makenzena 6/7. oktobra 1915. godine, jedinice srpske Rečne flotile učestvovale su u borbama na prostoru od Čukarice do porušenog savskog železničkog mosta. Brodovi Flotile pružali su neprijatelju žestok otpor, napadajući njegova plovna sredstva za prelazak. Smelim napadima srbski čamci su često prodirali u pozadinu neprijatelja i sprečavali dovoženje pojačanja njegovim jedinicama, koje su uspele da pređu na Adu. Za vreme teških i krvavih borbi, jedinice Flotile održavale su i ponovo uspostavljale telefonske veze sa desnom obalom Save, prevozile braniocima ostrva pojačanja u ljudstvu, a prilikom povlačenja srbskih kopnenih snaga učestvovale su u evakuaciji ostrva.

Antonije Đurić u svom feljtonu «Za čast otadžbine» piše:

«... Oklopljeni šlep, koji je služio za prihvat posade sa Male Ade, potopljen je... Motorni čamac 'Sloboda' raznesen je kao da je od kartona.

U mrak, motorni čamac 'Pobeda' odnosi posadi na Maloj Adi hranu. Cela flotila poseda svoje objekte, gotova da se upusti u borbu. Engleski major Ker očekuje naređenje svojoj šalupi koja je zajedno sa ostalim objektima pod stalnom šrapnelskom vatrom.

Ni u ponoć orkan ne prestaje.

Sedmog oktobra nastavlja se paklena vatra. Flotila krstari između Male Ade i Čukarice, pošto je telefonska veza stalno u prekidu. Oko dva časa, po ponoći, komandir mrtve straže sa Velike Ade prema Crpari javlja da neprijatelj podiže most. Odmah se u izviđanje upućuju engleska šalupa i oklopljeni čamac 'Jadar'. Šalupa sa drvenim koritom, dočekana vatrom, vraća se. 'Jadar' produžuje put uzvodno, ali ne primećuje ništa na vodi...

... 'Pobeda'' i Sveti Đorđe' naizmenično održavaju neprekidnu vezu s Malom Adom na koju Nemci takođe napadaju. Upućuje se jedno odeljenje sa običnim čamcima radi svake eventualnosti, pošto su sve telefonske veze pokidane. Motorni čamac 'Sveti Đorđe' je onesposobljen...

... U zoru 'Jadar' prelazi na Malu Adu i prenosi prvu grupu zarobljenih Nemaca. Oni izjavljuju da su došli sa ruskog fronta do Batajnice, pa trčećim korakom do Ade Ciganlije, jer su dva časa kasnili sa prelazom. Pročitana im je, pre napada, zapovest da pred sobom imaju neprijatelje kakve do sada nisu imali, koji se herojski bore na svom zemljištu.

Sledeći dan 'Pobeda' prevozi municiju na Malu Adu. Čim se pojavljuje na Savi, dočekuje je jedan mitraljez sa savskog železničkog mosta i onesposobljava.

Nešto popodne u jedan mah čuju se gromki uzvici na Maloj Adi, a potom nastaje gromka tišina. 'Jadar', na koga se tog časa pretovarivana municija za posadu Male Ade, polazi u izviđanje. Ali čim se pojavio iza nizvodnog vrha Velike Ade dočekuju ga dva mitraljeza sa Male Ade. To je značilo da se posada Male Ade časno odužila svom pozivu i do poslednjeg metka održala u borbi, da bi završila nožem u prsa».

«Jadar» je skrenuo uzvodno i otvorio vatru s boka i iza leđa Nemaca. Posle dejstva morao se povuči.

Iza Velike Ade Ciganlije bili su postavljeni šlepovi, ispunjeni zemljom i peskom, iz kojih su branioci Beograda pružali snažan otpor i nanosili neprijatelju teške gubitke. U tim borbama gotovo svi brodovi su pretrpeli teška oštećenja. Nemci su potopili čamce «Pobeda» i «Sveti Đorđe», koji su održavali vezu sa Malom Adom Ciganlijom, a potom i oklopni šlep za vreme prihvata posade sa Male Ade Ciganlije. Nešto kasnije je potopljen i čamac «Sloboda», čija je posada skinula mitraljez i nastavial da se bori na Adi.

U četiri časa 8. oktobra naređeno je da se improvizivana Rečna flotila potopi, 4. bataljonu 10. kadrovskog puka da se povuče sa Velike Ade Ciganlije i inžinjercima da poruše most.

Bio je to kraj srpske Rečne flotile, koja je improvizovana i dejstvovala samo dva dana, ali je svoj zadatak izvršila u potpunosti i prevazišla svoje mogućnosti. Bila je to prva naša rečna ratna flotila, koja je raspolagala sa skromnim i malim plovnim objektima iz rečnog brodarstzva, dobila je i prvi srbski ratni brod – «Jadar». Imala je ljudstvo sastavljeno od staraca i omladinaca, ali visokog morala i odlučno da brani otadžbinu. Ona je postigla značajne rezultate, što se najbolje vidi iz operativnog dnevnika Makenzenovih snaga pri forsiranju Dunava i Save, po kome je bilo predviđeno uništenje te Flotile još na početku artiljerijske pripreme i planirano obezbeđenje mesta prelaska na ušću Save u Dunav plovnim jedinicama austrouagarske flotile od iznenadnih napada srbskih patrolnih čamaca.

Borba srpske Rečne flotile u prvom svetskom ratu zasluženo zauzima istaknuto mesto u herojskoj odbrani Beograda, a u istoriju ratovanja ušla je kao još jedna flotila formirana u toku rata. S obzirom na značaj koji je imala u ratu, dokazala je da se bez specijalno obučenih i opremljenih plovnih snaga ne mogu uspešno izvoditi borbena dejstva na plovnim rekama, kakve su Dunav i Sava.

Borbe za Adu Ciganliju jedan strani novinar ovako je opisao:

«Prolazeći pored ovog niskog, dugačkog i žbunovitog ostrva, na kome su i danas retka visoka drveća izrešetana puščanim zrnima, a položene grane i danas leže, živo me podseća da je svaki žbun i svaka stopa ove vlažne zemlje natopljena krvlju hrabrih branilaca i mnogobrojnog isto tako hrabrog napadača.

Putniče, idi malo više na Banovo Brdo, pa pogledaj mnogobrojne humke onih koji su dali svoje živote na ovom ostrvu. Tamo počivaju jedan kraj drugog hrabri branioci i njihovi protivnici iz daleke Nemačke, na domaku Beograda, za koji su pali».

U Beograd se i nije moglo drugačije, samo preko mrtvih branilaca. Branioci našeg glavnog grada su ostali dosledni svojoj zakletvi – samo preko njih mrtvih neprijatelj može proći. Pet hiljada mrtvih za svoj grad, od šesnaest hiljada branilaca, ne računajući poginule građane od bombardovanja.

PREKO ALBANIJE

Pruživši dostojan otpor nadmoćnijem neprijatelju, srbska vojska koja je branila Beograd se povlačila, iscpljena i posle pretrpljenih gubitaka u reorganizovanom stanju. Mnoge su se jedinice izmešale, pa su se povlačile razdvojeno. Nisu se mogli odupreti šestostruko brojnijem neprijatelju, koga je podržavala teška artiljerija sa kopna i vode.

Sa trupama Odbrane Beograda, pravcem Mladenovac-Batočina-Jagodina, povlačile su se i snage koje su branile Adu Ciganliju, s njima i preživeli brodarci srpske Rečne

flotile, koji su napustili svoje brodove. Mitraljezi i jedan top su skinuti i posada ih je ponela za borbe na kopnu. Iskrcano ljudstvo je podeljeno u dve grupe. Mlađi su se pridužili svom komandantu, potpukovniku Milanu J. Radojeviću, ostali su se pridružili Odbrani Beograda. U kasnijim sećanjima Milan J. Radojević piše da su “ i jedni i drugi bili van vojne obaveze”. U prvoj grupi je bio i jedan ratnik koji je ostao bez oka, a kod Ade Ciganlije je zarobio nemačkog poručnika. “Takvi su bili”, piše Milan J. Radojević, ”i ostali dečaci koji me nisu napuštali ni u primirju, ni u bojevima”.

Sa svojim «dečacima», prvi komandant Rečne flotile se probijao iz boja u boj. Ginuli su kod Kumodraža i na Torlaku. Na Avali su se probili iz okruženja, “jedan od njih», po tvrđenju Milana J. Radojevića u tekstu Odiseja srbskog broda Srbija, “leži u grobu Neznanog junaka i dalje kroz sve bojeve, gde je trebalo lude smelosti, istrajnosti i odricanja svoga života, tu je bila moja ‘garda’, moji verni dečaci koji me nisu napuštali”. Tako govori komandant o svojim vojnicima, koji nisu još za to bili dorasli godinama, a svojim delima su to prevazišli.

Srbska vojska se povlačila pod borbom na uzastopnim položajima i čestim protivnapadima nanoseći neprijatelju znatne gubitke. Sa ostalom vojskom su se povlačili i pripadnici srpske Rečne flotile. Na Jadransko more stigli su gladni, bosi i goli. Albanski kamenjar im je poderao obuću, odeću pretvorio u rite. Stigli su na more o kome su sanjali - hrabri srbski brodarci - dobrovoljci stigli su sa Save na široko Jadransko more, čiji kraj ne vide.

KOMANDANT SRPSKE MORNARICE

Na Krfu

Mornar ostaje mornar čitav život bilo gde da se nađe. Čim su saznali da se u Medovskm zalivu nalaze dva potopljena broda sa brašnom, hlebom i slaninom, odmah su naši brodarci počeli da vade hranu iz potopljenih brodova da se nahrane izbeglice. Sa potopljenih brodova su iskrcavali hranu, a na druge ukrcavali bolesnike, žene i decu koji su preživeli albansku golgotu.

Brodarci su sami sebe nazvali Brodarskom komandom, osećajući potrebu za njenim postojanjem. Komandant pristaništa je Vrhovnoj komandi predložio da se ta Brodarska komanda zaista formira i Vrhovna komanda je aktom broj 58.453 od 15. decembra 1915. godine za njenog komandanta postavila potpukovnika Milana J. Radojevića, koji je dobio zadatak da formira Komandu.

Brodarci su i dan i noć utovarivali ranjene i bolesne vojnike, izbeglice i ratni materijal za Krf. Svi su odlazili morem, a brodarci su ostajali. Ukrcali su se na poslednji brod koji je odlazio. Ostavivši svoje čamce u albanskoj luci, preko Brindizija, brodarci su stigli na ostrvo Vido. Po ostrvu su se kretali živi kosturi - bolesni srbski vojnici. Francuska šalupa retko održava vezu sa Krfom. Brodarci, vični čamcima, su se snašli i sa grčkim čamcima su se prebacili na Krf. Uvek spremni na akciju, od Grka su zakupili jedan čamac sa veslima i njime uspostavili vezu sa ostrvom Vido.

Embrion Brodarske komande je postojao. Članovi Vrhovne komande su znali iskustva Komande Ade Ciganlije i mnogi od njih su bili uvereni da se iskustvo brodaraca može iskoristiti i ovde na Krfu. Inženjeri Đorđe Zlatković i Milivoje Pavlović su kod Kraljevske Vlade, a načelnik Saobraćajnog odelenja Milutin Nedić, klasni drug Milana J. Radojevića, kod Vrhovne komande nastojali da se formira, konačno, Brodarska komanda i da joj se kupi jedan brod. I Kraljevska Vlada i Vrhovna komanda su usvojile predloge.

Isprobano je mnogo malih brodova. Određena je i stručna komisija, koja je izabrala brodić “Avgo - Zora”, ranije je to bila grčka torpiljarka “Paxso”, čiji je deplasman bio 69,50 tona, dužina 23,10 i širina 4 metra. Razvijao je brzinu od 16 čvorova. Brod je bio naoružan sa dva mitraljeza. Do kupovine je saobraćao na liniji Krf - Santi Karanti. Plaćen je 45.000 drahmi, a na opremu je potrošeno još 5.000 drahmi. Načelnik Saobraćajnog odelenja mu je dao ime “Srbija”. O tom događaju Ivo Šišević piše:

“Niko nije bio sretniji od naših brodaraca, koji je primiše, posedoše i pustiše u saobraćaj. Na njenom zadnjem kraju nemirno je lepršala srspka narodna trobojna zastava. Zastava je bila malo većih razmera, te je njen donji kraj prkosno dodirivao plavo krfsko more. Morali smo lađu krstiti i vjenčati za more, kako je to po pomorskim običajima, nazvali smo je ‘Srbija’, jer je to bila jednodušna želja. Htjeli smo, da nas potsjeća vesela, prkosna i snažna na ono što nam je najmilije, na izgubljenu Otadžbinu, na majku Srbiju. Krupnim ćirilskim slovima beše napisano s jedne i druge strane SRBIJA. Već sama pojava toga broda, sa srbskom zastavom na krmi, izazvala je i diplomatski incident. Italijanski poslanik zamjerio je što brod plovi pod srbskom zastavom, koja nije priznata kao pomorska i što je u Italiji uzbuđena štampa pojavom srbskog torpiljara u pomorskim vodama bliskim samoj Italiji.”

Brod je primljen 7. marta 1916. godine. Francuska komanda pristaništa ga nije rado prihvatila i nije dala svoje ljudstvo za pomoć na brodu. Smatrali su da ovaj brod nije osposobljen za obalnu službu. Dali su samo jednog podoficira i jednog motoristu.

“Posluga na brodu sastavljena je od naših kapetana i lađara, sa Dunava i Save, koji su izbegli na Krf sa našom vojskom preko Albanije, a docnije, došao je dobrovoljno i priličan broj naših Bokeljaca i Dalmatinaca iz Egipta, Francuske, Engleske, Italije i drugih zemalja. Među njima bilo je kapetana pomoraca duge plovidbe, mašinista i običnih mornara, te je brod dobio propisnu posadu od 28 ljudi, kao i ostali personal za radionicu”, piše Ž.J. Kezić. Broj članova posade se kasnije menjao.

Na brodu se vijorila srbska zastava, iako vijanje srpske zastave nije bilo u skladu sa međunarodnim pomorskim propisima - Srbija nije bila pomorska zemlja i njena zastava nije priznata na moru. Međutim, “spor” je izglađen uz objašnjenje da srbska zastava služi za dizanje morala kod srbskih vojnika. Bez obzira što je ta tvrdnja iskorišćena kao lukavstvo, zastava je zaista podizala moral srbskih vojnika, oni su bili ponosni na nju.

Cela brodska posada bila je sastavljena od dobrovoljaca sa Save i Dunava, a brodom su zapovedali kapetani rečnih brodova. Posada se smenjivala na brodu, a oni koji nisu bili članovi posade obrazovali su radionicu za opravke. Radili su na jednom novom čamcu i gradili vesla.

Na samom početku rada, brod je doživeo i havariju. Brod se nasukao na stene uz kej, a pri tom je motorista slomio ventil sigurnosti. Kvar je otklonjen, komandu nad brodom preuzeo je potpukovnik Milan J. Radojević, a sa brodom i svu odgovornost za brod i njegovo funkcionisanje.

Brod je saobraćao na redovnim linijama između Krfa i Govina na severu i Ahileona, Benice i Moriatike na jugu. Brod je uvek bio tako krcan “da ni igla ne bi pala”, kako piše njegov komandant Milan J. Radojević, “na krov broda”. Prevozili su se generali, viši oficiri, ali i zdravi i bolesni redovi. Sva mesta na brodu su bila svima pristupačna, bez obzira na čin i položaj. “Srbija” pod srbskom zastavom je bila ponos srbskih vojnika, pružala im je u tuđini neku toplinu.

Na brodu se često čula najpopularnija pesma sa Krfa, a kasnije i Soluna - “Tamo daleko”.. Pevali su je srbski i saveznički vojnici i svako je dodavao nešto svoje.

Od Krfa do Soluna, kroz Korintski kanal, između egejskih ostrva, pored hridi i pličina i, što je najopasnije, pored mnogobrojnih minskih prepreka i opasnosti od nemačkih podmornica

Kada su srpske trupe napustile Krf, posle reorganizacije koja je završena 26. aprila 1916. godine, na put se spremala i Brodarska komanda sa posadom “Srbije”.

Odlaskom srbskih trupa sve je manje bilo potrebe za prevoženjem. Pozadinske ustanove, koje su ostale na Krfu, su želele da brod i dalje ostane na Krfu, ali je Vrhovna komanda smatrala da je Brodarska komanda njena jedinica, koja treba da bude sa ostalim njenim jedinicama. Bilo je puno dilema oko sposobnosti broda za takav put. Komandant i njegova posada su bili uporni, tražili su za brod bilo kakvo naoružanje, “mitraljez ili jedan Hočkisov topčić”, kako piše Milan J. Radojević, ali kod Saveznika su naišli na podrugljiv osmeh. Onaj ko ima krstarice, razarače i podmornica ne može shvatiti da se neko takvim brodom usuđuje na put od Krfa do Soluna, kroz Korintski kanal, između mnogobrojnih egejskih ostrva, hridi i pličina i, što je najopasnije, pored mnogobrojnih minskih prepreka i opasnosti od nemačkih podmornica. Umesto naoružanja upućen im je jedan podoficir - “Metr Pupon”, kako ga naziva Milan J. Radojević, koji treba da ih vodi kao navigator. Komandanta “navalne”(naziv kako je zove Milan J. Radojević) divizije sa krstarice “Valdek Ruso” im je poslao pomorsku kartu sa ucrtanim putem kojim trebaju ploviti.

Potpukovnik Milan J. Radojević je pribavio i brodske dokumente, te formirao posadu , a ostatak ostavio kapetanu Mostarčiću da ih kasnije prebaci u Solun.

Hrabri komandant sa Ade Ciganlije je bio hrabar i na Jonskom moru, gde je sa svojom posadom za kratko vreme stekao određena iskustva, ali i poverenje u svoje ljude. Istina, ta iskustva su stečena u prevoženjima oko ostrva Krfa, a sada se trebalo otisnuti na tako dalek put, sa brodom u koji veruje samo on i njegova posada - bilo je to dovoljno za podvig.

Komandant je bio pešadijski potpukovnik Milan J. Radojević, ađutant pešadijski poručnik Branko Mišić, pomoćnik komandanta brodski kapetan Milan Petrović, lekar Milutin Gačić, mašinski inženjer Miloje Zdravković, motoristi Milan Pavlović i Lazar Maksimović, kormilari Kosta Mirčetić i Petar Jovanović, ložači Gliša Stefanović, Jovan Ivković i Jovan Kopčalić, redar Momčilo Damjanović, “matrozi” Ilija Tašić, Aleksandar Begović, Miodrag Manić, Jovan Ristić i Aleksnadar Luković. U posadi se nalazio i pomenuti Francuz Pupon.

Brod je bio spreman za put do Soluna, najduži koji je prošao. Saveznici nisu imali poverenja u ovaj brod, ali srbski vojnici su verovali u svoju “Srbiju”. Posada brodaraca na čijem čelu je bio pešadijski oficir, već iskusni pomorac, krenula je na sledeću etapu na svom povratku u Otadžbinu.

Sa svojom vojskom krenuo je i njen prvi ratni brod, njihova “Srbija”. Teško se bilo odlučiti na takav put sa tako starim brodom. Međutim, za srpske mornare nije bilo dileme - pravac Solun sa “Srbijom”, a odatle je lakše za rodnu Srbiju.

Dvanaestog maja 1916. godine stiglo je odobrenje da “Srbija” može krenuti na put.

Brod je isplovio u 13.00 časova. Potpukovnik Milan J. Radojević taj momenat opisuje: “Tačno u 13 časova polazimo. Prolazimo pored krstarice ‘Valdek Ruso’. Oficiri sa broda mašu nam i žele srećan put. Sa obale zaostali Srbi mašu nam maramicama. Mi smo gordi što idemo pre njih, kao da smo pošli svojim kućama, a ne na novu etapu čamovanja. Ložači punim lopatama nagrču ugalj u ložište. Imponira nam gust crni dim kao da smo i mi na nekom ratnom brodu. Brod juri punom parom”.

Sa obale, pored srbskih vojnika, mašu im i krfske majke dajući nam svoj blagoslov, ali i s tugom mlade Krfljanke čija su srca osvojili srbski vojnici.

Prolazak pored ostrva Itaka, rodnog mesta Odiseja, posetio je srpske Odiseje na Homera i njegovo vreme, na vreme mitova i legendi. Umesto antičkih čudovišta vrebale su nemačke podmornice i mine.

Od nailaska na mine spasila ih je francuska torpiljarka. Ukrcani francuski podoficir zamalo ih nije doveo na minsko polje. Nije od tada više bio arogantan, niti je više potcenjivao ove ljude koji su došli sa reka, a neki od njih nisu čak plovili ranije ni rekom. Put je vodio zapadno do Paksosa i Antipaksosa, pa otvorenim Jonskim morem uz vertikalne stenovite obale. Ovakvu plovidbu brodarci nisu imali na Dunavu i Savi. Noću se nije nazirala obala, u daljini se video samo svetionik.

Posle prolaska kroz tesnac Rion i Antirion prema Nevpaksosu posada je bila umorna i brod se nasukao na pličak, ali štete nije bilo.

Tačno u podne 13. maja stigli su pred ulazak u Korintski kanal. Srbska zastava plovi kroz kanal koji povezuje Jonsko i Egejsko more. Grčki vojnici sa obale uzvikuju: “Zito Serbo”. Na izlasku kontrolori, kad su ugledali srpsku zastavu, nisu obavili nikakvu kontrolu. Za brodarce to i nije bila neka atrakcija, samo ih je ta plovidba posetila na plovidbu kroz Đerdap zbog okolnih stena, kao da plove kroz Mali i Veliki Kazan i vide Mali i Veliki Štrbac iznad njih. Oni su naučili da plove kroz vrtloge Đerdapa. Na njihovim licima ogledala se seta.

U pirejskom pristaništu ih u francuskom konzulatu upozoravaju da se bez zaštite ratnih brodova ne putuje Egejskim morem, jer ima “sumarena” i mina. Francuski admiral nije verovao ni da će “Srbija” stići dovde. Od srbskog počasnog konzula u Pireju dobijena je srbska trobojka sa velikim državnim grbom u sredini.

U 10.00 časova 15. maja put je nastavljen. More je bilo uzburkano. Mali brod se ljuljao kao orahova ljuska. Priče o sumarenima ne prestaju. Kod mosta između Eubeje i kopna, u mestu Halkisu na brod dolazi francuski konzul Gal. Sva upozorenja o nemogućnosti dalje plovidbe zbog trenutnog pravca morske struje i podsećanja na stradanje brodova u takvim uslovima bila su bezuspešna - “Srbija” je nastavila dalje.

“Pred ponoć poče more da besni. Sasvim iznenada počeše da se valjaju sve veći talasi. Sa zapada sevale su munje. Mala ‘Srbija’ izgledala je kao orahova ljuska. Brod se njihao u svima pravcima, kako su ga talasi bacali. Izgledalo je kao da beli vrhovi pobesnelih talasa dodiruju vrh katarke. Metr (zvanje) Pupon činio se da spava na krovu broda”, piše Milan J. Radojević, “Iznad valova u daljini crneli su se bregovi kao aveti, koji se spremaju da nas progutaju. Bljesak munja zasenjivao nam oči”.

Krmar Kosta je sigurno vodio brod, a na pitanje potpukovnika Radojevića odgovorio je: “Ne brinite, gospodine potpukovniče, ovo nije strašnije od košave u Đerdapu”.

Francuz Pupon od straha se držao za ogradu, a krmar Kosta je hladan. Pred nepoznatom obalom su se usidrili. Slučajno su se zaustavili pre oštrih stena, kojih na pomorskoj karti , koju su imali, nije bilo.

Ujutro se sve smirilo, more je bilo glatko. Dižu sidro i kreću između rta Knimas i kamenitog ostrvceta Lisica, a od rta Stavros kurs vodi na sever.

I pored stalnih upozorenja u Valosu da “mine plove sa Dardanela pravo na izlaz Valoskog zaliva, da sumareni iščekuju svaki brod, pa potapaju čak i ribarske barke”, brod u 15.00 časova 17. maja napušta Valos.

U zoru 18. maja opet je brod naišao na pesak, ali opet je bila velika sreća - nema oštećenja. U pet časova brod prelazi kroz obeležene prolaze kroz minska polja, a već u sedam časova ugledali su kej u Solunu. Niko ništa nije čuo o brodu u Solunu od njegovog polaska s Krfa. Potpukovnik Milan J. Radojević se odmah javio Vrhovnoj komandi. Sačekao ih je i farncuski komandant u Solunu kontraadmiral Moro.


Ratni brod “Srbija” u solunskoj luci

Sreća prati hrabre i odiseja “Srbije” se srećno završila. Posada je bila na pragu Otadžbine. Posada je verovala da je bila pod zaštitom zaštitnika svih mornara Svetog Nikole, pa onda je lako objasniti stihove koje je srbska vojska pevala u Solunu: “Svi mole Svetog Nikolu, njegovu silu na moru”.

Lako je objasniti i poznatu pomorsku uzrečicu: “ Ko ne zna da se moli Bogu neka pođe na more”.

Zakletva prve srpske mornarice

Odmah po dolasku u Solun, “Srbija” je počela sa prevoženjem ljudstva i materijala na liniji Solun-Mikra. Od nabavke broda na Krfu pa do novembra 1916. godine “Srbija” je prevezla 33.062 vojnika i oficira i 759.965 kilograma razne robe. Bio je to podvig s obzirom da je to bio brod star 35 godina i sa dotrajalim kotlom. Brod je popravljen i remontovan na engleskom doku.

Komanda broda bila je vojnička. Vrhovna komanda je naredila da posada položi zakletvu. Bila je to prva zaakletva koju polažu srbski mornari. Na dan zakletve kod posade je zavladalo “neko neobično, ogromno i sveto osećanje”, piše Ž.J. Kezić u “Vojničkom glasniku” 1927. godine, “kako kod mornara tako i kod starešina. Svaki je jedva čekao da dođe na zakletvu, a naročito stari mornari, koji su bili dugi niz godina na moru, ali uvek pod tuđim zastavama, a nisu ni slutili da će dočekati da putuju u svom životu pod svojom zastavom”.

Mornari su se u novim mornarskim uniformama, koje su kupljene na engleskoj krstarici “Sen Žorž”, šetkali nervozni iz želje da ostave što bolji utisak kada ulicama Soluna krenu na zakletvu. Želeli su da budu primer ostalim mornarima na brodovima u Solunskom zalivu. Kasarna je bila okićena cvećem, na kapiji se vijala velika srbska zastava, a građani Soluna i saveznički vojnici su se okupili da vide svečanost polaganja zakletve mornarice koja se zaklinje u tuđoj zemlji, koja nema ni jednog metra slobodne svoje zemlje, ni jednog metra slobodne svoje obale. Ali to je vojska naroda koji nikada nije priznao tuđu vlast, koji ima svoju državu i koji je pre deset vekova imao svoje more i svoju mornaricu.

"Srbija” je sveže ofarbana, ime broda istaknuto je jasnim živim bojama, a na jarbolu se vijala državna zastava sa savezničkim zastavama. Na pramcu i krmi vijala se takođe zastava Otadžbine. Zastave su vezle srpske devojke.


Brodarska komanda i posada broda «Srbija»

“Gledajući ovo”, piše Ž.J. Kezić, “ naša srca su silno kucala od radosti, jer nam se čini, da je ova zakletva preteča budućih velikih zakletvi naše moćne mornarice, na našem budućem lepom i slobodnom Jadranu, i čini nam se, da su oni silni i mnogobrojni brodovi, ukotvljeni u Solunskom zalivu, već naši brodovi na Jadranskom moru i da su oni mornari, koji se spremaju da polože zakletvu, sišli sa onih brodova u Solunskom zalivu”.

Muzika Kraljeve garde, odevena u nova gardijska odela, svira srpsku narodnu muziku, a u kolu su naši vojnici, Englezi, Francuzi i Senegalci - crnci prvi put igraju kolo, kolo iz porobljene Srbije, a oni dobro znaju što je robija i daleka, porobljena, zemlja.

“Srbija” je i do dana zakletve bila ponos srbskih vojnika. Nije bilo ovakvog veselja na ulicama Soluna.

Komandir Prve saobraćajne čete vodi mornare ulicama Soluna, na čelu je muzika, a iza svih ogromna masa radoznalog naroda. “Naši mornari”, po rečima Ž.J. Kezića, “iako u tuđini i bez svoje Otadžbine bili su više nego ponosni, jer oni idu na svečanu reč, idu na zakletvu Kralju i Otadžbini”.

Bilo je to 18. maja 1916. godine.

Po završenoj zakletvi mornari su se vratili u svoju Kasarnu. Nastalo je veselje. Svečanosti su prisustvovali predstavnici svih savezničkih armija i svi su poželeli da u budućnosti vide naše brodove, pod našom zastavom.

“Kada su naši mornari”, piše Ž.J. Kezić, “položili zakletvu na vernost Kralju i Otadžbini, osećali su se sasvim drugi vojnici, lađa ‘Srbija’ im je bila i izgledala lepša i milija, nego do toga časa, jer oni su sada zakleti vojnici. Čuvali su svoj brod ka<