Da li je moguća "osovina" Moskva – Ankara – Rim

Vladislav Guljevič, Fond strateške kulture


Turska je brisala Rusiju sa  spiska zemalja, koje za nju predstavljaju potencijalnu opasnost. Ranije se se na spisku neprijatelja Ankare vodili Sovjetski Savez (zbog podrške kurdskom otporu), a potom i Rusija. Po okončanju „hladnog rata“ , nalazeći se u uticajnoj sferi SAD, Turska nije odmah izvršila ocenu novih geopolitičkih uslova jednopolarnog sveta, ali u poslednje vreme turski političari sve češće pogledaju u stranu Moskve.
 

Istorijski je Turska jedna od ključnih sredozemnomorskih država, a Sredozemlje već mnogo vekova služi kao arena konfrontacije u Evropi. Sredozemno more je važan geostrašeki čvor, koji omogućava da se kontroliše deo obale triju kontinenata – Evrope, Azije i Afrike. Velika Britanija se, na primer, zadugo učvrstila u Gibraltaru, pretvorivši ga u bazu NATO i na taj način  stavila pod kontrolu tesnac koji spaja Sredozemno more sa Atlantskim okeanom. Stalno prisustvo vojno-pomorskih snaga SAD u akvatorijumu Sredozemlja i gusta mreža od jedanaest(!) američkih vojnih baza na teritoriji Španije, Portugalije, Italije i Turske, govore sami za sebe.

Rivali u Sredozermnom moru Vašingtonu, naravno, nisu potrebni, čak ako važe za saveznike. Upravo se tako i izgrađuju odnosi  između SAD i Turske, koju Amerikanci pokušavaju da kontrolišu bukvalno u svemu. Glavna opasnost (u liku SSSR) je nestala, ali problem za Ankaru nije splasnuo. Saveznik u NATO (SAD) nastavlja da  tutoriše turske  partnere, lišavajući Ankaru spoljnopolitičkog manevra. Ranije je Turska pristajala na uslove sličnog vazalastva  zbog „sovjetske opasnosti“, jer su Amerikanci sa teritorije Turske mogli da drže na nišanu ceo Jug Rusije, ali se sve počelo menjati sa pojavljivanjem američkog projekta „Velikog Bliskog Istoka“: SAD su pristupile prekrajanju granica bliskoistočnih država, pa i onih u neposrednoj blizini Turske.
 

Posle svrgavanja Sadama Husejna Amerikanci su se latili „transformisanja“  naftom bogatog iračkog Kurdistana, što je počelo izazivati sasvim opravdanu bojazan Ankare. Mogućnost formiranja u pograničnim sa Turskom  Severnom Iraku nezavisne kurdske države, koju razmatraju američki politolozi, predstavlja ozbiljnu opasnost po bezbednost Turske, u kojoj živi između 18 i 20 miliona Kurda, koji teže ujedinjenju sa svojim iračkim saplemenicima, kojih ima 6 miliona.

Svoju ulogu  u promeni odnosa Ankare sa Vašingtonom odigralo je i  razmeštanje elemenata sistema PRO SAD u Rumuniji, koja se nalazi u rivalskim odnosima sa Turskom u Crnomorskom basenu. U Ankari shvataju, da u savremenim uslovima, posle likvidacije Sovjetskog Saveza, snažna Turska nije potrebna Sjedinjenim Državama, ali po inerciji geopolitička igra u feudalnog gospodara vazala (Vašington) i vazala (Ankara) se nastavlja, a to već opterećuje tursku elitu.

Turska poseduje sve što je neophodno va vođenje aktivnije politike u Crnomorskom basenu i Sredozemlju. Turske oružane snage, koje broje preko 600 hiljada ljudi – najmnogobrojnije su u Evropi i druge po brojnosti (posle SAD) među zemljama NATO. U naoružanju turske armije nalazi se  4 hiljade 200 tenkova, 3 hiljade 200 oklopnih transportera, 750 borbenih aviona, 16 podmornica, velika količina bojnih brodova. Moć turskog vojno-industrijskog kompleksa pojačava se političkom voljom rukovodstva Turske, koje nalazi sve manje smisla ne samo u kretanju na koloseku politike  SAD, nego i u  priključivanju Evropskoj uniji, za čim su  do sasvim nedavnog vremena žudeli turski političari. U turskom društvu povećava se bojazan da će sa pridruživanjem Evropskoj uniji svetska, ali muslimanska Turska, izgubiti svoje kulturno lice: kao,  pred Turcima stoji kudikamo suptilniji i složeniji zadatak, koji se sastoji u očuvanju svog kulturnog identiteta u uslovima globalizacije i svetskog karaktera turske države.
 

Amerika sa njenim aspiracijama hegemona podvrgava se kritici ne samo u Turskoj. Institut za proučavanje geopolitike i srodnih disciplina (Italija) predložio je zvaničnom Rimu da  preispita svoju spoljnopolitičku doktrinu u Sredozemlju upravo imajući u vidu izgledno zbližavanje Ankare i Moskve. U Italiji takođe razmišljaju o ulozi sredozemnomorskog lidera (računajući da jedini snažniji suparnik Italijanima mogu biti  samo Francuzi), ali faktički  status  američkog vazala Italije (na teritoriji zemlje nalazi se 7 američkih vojnih baza!) italijanskim političarima vezuje ruke.  Rezultat je taj, da su Amerikanci aktivni i u Severnoj Africi, i na Bliskom Itsoku, i u Evropi, a Italija je prinuđena da se odriče sopstvenih interesa u ime interesa Vašingtona. Rim nije kadar da se samostalno oslobodi stega jenkija, ali uz oslanjanje na Tursku to može biti moguće. Nije reč o raskidu odnosa sa Vašingtonom,  ali se o korekciji svoje sredozemnomorske politike u Rimu razmišlja  u Rimu, kao i u Ankari.

Nekada je značaja geopolitičke osovine Ankara-Moskva bio svestan Mustafa Kemal. Kemalistička Turska je jedna od prvih država sveta koja je priznala Sovjetsku Rusiju.  Obnavljanje te tradicije odnosa, naročito ako  tome bude sklona jedna od evropskih sredozemnomorskih država, sasvim može promeniti sadašnji balans snaga u basenu Sredozemnog mora.