74. godišnjica proboja blokade Lenjingrada

Danas se navršavaju 74 godine od potpunog ukidanja blokade Lenjingrada. Blokada koja je započela 8. septembra 1941. godine i trajala je skoro 900 dana. Za vreme blokade Lenjingrad je izgubio po raznim podacima od 400 hiljada do milion i po ljudi.

Većina njih poginula je ne od neprijateljskih dejstava, već od gladi. Norma hleba po osobi iznosila je svega 125 grama dnevno. Ljudi su padali na ulicama, i smrt je postalo toliko uobičajena pojava, da više nikoga nije plašila. U međuvremenu, lenjingrađani su se trudili koliko mogu da podržavaju vojsku. Za spas ranjenih dali su 144 hiljada litara krvi.



U vreme rata Lenjingrad je faktički postao još jedan koncentracioni logor iz kojeg je bilo skoro nemoguće pobeći. Stanovnici su bili u stalnom strahu od smrti – najdužni vazdušni napad trajao je 13 sati. Tada je u gradu eksplodiralo više od 2000 bombi. Ali, kako se sećaju sami stanovnici blokiranog grada, to nije bilo najstrašnije. Najteže je bilo boriti se protiv gladi i hladnoće. Zimi je grad prosto odumirao. Vodovod nije radio; knjige i sve što gori spaljivalo se kako bi se bar malo ogrejalo. Ljudi su se smrzavali ili umirali od gladi, nemoćni da nešto izmene. Sva bezishodnost njihovog položaja je u 9 redova dnevnika Tanje Savičeve koja je zapisivala datume smrti čitave porodice: Savičevi su umrli. Svi su umrli. Ostala je samo Tanja.



Kako je pisala u svom dnevniku druga stanovnica blokiranog Lenjingrada Jelena Skrjabina, ljudi su od gladi toliko oslabili da se ne protive smrti. Umiru kao da su zaspali. A poluživi ljudi koji ih okružuju ne obraćaju na njih nikakvu pažnju.



Prva jesen i zima blokade bile su najteže, govori šef naučno-izložbenog odeljenja muzeja odbrane i blokade Lenjingrada Irina Muravjova:

Najmanja norma hleba bila je u periodu od 20. novembra 1941. godine do 25. decembra 1941. godine. Kada su najmanje norme za decu, izdržavana lica i službenici su dobijali po 125 grama. Radnicima su davali 250. Ostalu hranu su davali kada je ona nestajala u gradu. Naravno, ona je nestajala i nastupio je period u decembru kada je hrana jednostavno nestala. Jelo se sve što je bilo – i karmin, i mašinsko ulje, gutalo se sve što je prihvatao želudac. A oni koji su se našli u Lenjingradu povlačeći se od fašista, bili su smešteni u domove u kojima nije bilo nikakvih rezervi – oni su počeli da umiru prvi.



Decembar 1941. godine bio je za lenjingrađane jedan od najtežih. Tada je grad jednostavno odumirao. Svakog dana glad je kosila više od 4000 ljudi, ponekad je ta cifra dostizala 7000.

Već u februaru 1941. norme hleba su uvećane. Ali to nije moglo da spase od gladi, mada gubici su se postepeno smanjivali. U januaru 1942. godine umrlo je oko 130 000 ljudi, u maju 50 000, u septembru 7000 ljudi. Ponekad se činilo da samo čudo može da spase. Svoju priču ispričala nam je predsednik Uprave Sankt-Peterburške društvene organiazcije Stanovnici blokiranog Lenjingrada Irina Skripačova:

- Mama je od gladi dobila krvavu dijareju. To je bila smrtna presuda. Ona je napisala belešku tetki. Usput sam je pročitala: teta Nastja, ako imaš nešto, daj Iri. Došla sam kod teta Nastje, a ona je do tada dala čistaču svoju bundu. Čistač joj je dao svinjsku kožu. 50 puta 50 centimetara sa koje je sve bilo skinuto. Ona ju je isekla na komade i kuvala na bubnjari. Vode nije bilo, toaleti su bili smrznuti. Dala je staklenu čašu, tamo su bile dve kožice. Mama je pila još slabi rastvor hipermangana. Oporavila se.

Takve priče čudesnog isceljenja su postojale. Ima ih malo, ali bilo bi još manje da nije bilo Puta života preko Ladoškog jezera, jedine niti koja je povezivala Lenjingrad sa spoljnim svetom. Desetine hiljada ljudi – vozači, mehaničari, majstori – žrtvovali su živote kako bi pomogli da prežive oni koji su ostali u opkoljenom gradu.

Među stradalima bio je i stariji brat ruskog predsednika Vladimira Putina. Otac i majka preživeli su blokadu, mada je Putinov otac tada bio ranjen.

Njegov brat, koji je tada imao dve godine, oboleo je od difterije i preminuo.

„Rekli su nam da je umro, ali nam nisu rekli gde je sahranjen. Moguće je da je sahranjen baš na Spomen groblju Piskarjovki“, rekao je svojevremeno Putin.



U knjizi sećanja na žrtve opsade stoji podatak da je Viktor Vladimirovič Putin, rođen 1940. godine, preminuo 1942. godine i sahranjen na Spomen groblju Piskarjovki. Vladimir Vladimirovič je rođen nekoliko godina kasnije, 7. oktobra 1952. godine, takođe u Lenjingradu.