Neljudski resursi i neradno iskustvo

Poslednja postavljenja i smene o kojima čitamo u štampi prosto ne dozvoljavaju iole razumnom čoveku da prećuti. Toliko su jak pokazatelj nakaradnog načina funkcionisanja sadašnje vlasti da se iz aviona vide i mogu proceniti budući rezultati rada ovih kvazikadrova.

Nemci pod ovim složenim pojmom (Weber ga je do detalja objašnjavao u „Protestantskoj etici...“ pa će premijer znati o čemu govorim) podrazumevaju sposobnost čoveka da delotvorno vrši tačno i precizno određenu ulogu u složenom mehanizmu podele rada u jednom privrednom poretku. Da bi čovek imao poziv neophodno je da ovlada složenim skupom harmonično povezanih obrazovnih, radnih i socijalnih sposobnosti koje se godinama izučavaju, usavršavaju i na kraju usko specijalizuju. Te sposobnosti se funkcionalno prepliću sa naročitim saznajnim sposobnostima i raznovrsnim interesovanjima ličnosti koja je u pitanju, kao i sklonostima njenog duha ka rečenom pozivu. Sve ono što ovim sirotim ljudima nedostaje. Sve u svemu u pitanju su reprezentativni i kapitalni primerci jedne sazrele pojave na javnoj sceni Srbije – kaste političkih nadničara. U pitanju su ljudi bez poziva (u užem smislu: profesije, zanimanja) koji su u formalnom smislu uredno, ali u suštinskom smislu na krajnje upitne i sumnjive načine došli do položaja. U pitanju su najčešće: trgovina uticajem, sopstvenim ili tuđim, domaćim ili onim iz inostranstva; nedostatak karaktera ili tajno dokumentovane slabosti kojima se drže pod kontrolom; bolećivost za lojalne ili prema ljubavnicama/cima; zajedničke seksualne sklonosti ili preferencije itd. Česte su i kombinacije navedenih razloga. Tako npr. trgovina tuđim uticajem iz inostranstva u kombinaciji sa seksualnim opredeljenjem, kako nas izveštavaju srpska glasila globalnih neizabranih elita, mogu da učine čoveka (ili ženu) favoritom za položaj premijera. 

Sve kapitalne probleme koje je stručnjak (lat. exepertus) iz pečenjare napravio rukovodeći EPS („napumpani“ računi za struju ili smanjenje proizvodnje uglja koje je prouzrokovalo uvoz struje cele zime itd.) mogu se sasvim jasno očekivati u svim državnim subjektima koje će kasta uskoro preuzeti (ili već jesu) i njima rukovoditi. A to znači rastrojstvo, rasulo i haos u radu koji se odražavaju na svakodnevicu naroda (pomenuti „naduvani“ računi). Loši poslovni i finansijski rezultati koje se prevaljuju na teret poreskih obveznika (zaduživanje npr. Srbijagasa). Bavljenje tuđim i nevažnim poslom (CPN koji ničim izazvan brani Darvina) umesto svojim.

Pored svih stvari koje ovi ljudi ne znaju, jer nemaju poziv, treba pomenuti ono što je npr. Grčić naučio na teži način, a nema sumnje da će i Gašić. Velikim državnim sistemima, bilo JP ili ministarstvima, ne upravljaju ministri ili direktori. Ta zabluda je kaljuga u kojoj su kratko uživali mnogi, a nebrojane to tek čeka. Njima upravlja viši srednji rukovodeći sloj ljudi sa pozivom. U ministarstvima su to, kako ih nauka o upravi naziva, tehnokrate vlasti. U pitanju su pomoćnici ministra, eventualno zamenici, ali najpre direktori direkcija, upravnici uprava, načelnici odeljenja itd. U JP to su rukovodioci pojedinih sektora ili organizacionih jedinica preduzeća, u pravilu onih koji se usko stručno bave središnjom delatnošću subjekta. Ono što siroti politički nadničari ne znaju jeste da snaga ovih tehnokrata nije u onome što mogu da urade loše po rukovodioca, već u onome što mogu loše da ne urade. Njihova snaga je ređe u opstrukciji ili otvorenoj sabotaži, a češće u tzv. belom štrajku. Poznate su iz prakse i potpuno suprotne tehnike: zatrpavanje rukovodioca ogromnim količinama nevažnih i nebitnih poslova i problema dok ne digne ruke od rukovođenja delegiranjem ovlašćenja na niže u hijerarhiji.

Gašić je na najboljem putu da ovo nauči. Direktor BIA nije najjače mesto u agenciji već najslabije. Ono što mu rukovodilac odeljenja analitike ujutro ne stavi na radni sto sažeto, jasno i profiltrirano on ne zna. A kada ga zatrpaju sa gomilom nevažnih informacija, tada tek ništa neće znati. Niti će znati bilo ko koga on treba da informiše. Druga vrlo važna stvar: ljudi kojima nedostaje poziv u pravilu ne znaju da se okruže onima koji ga imaju (jer ne umeju da ih prepoznaju) ili ih čak i preziru jer im samima nedostaje takvo svojstvo pa zavide onima za koje sumnjaju da su sposobni. To je naučio direktor CPN kojeg sad smenjuju ne toliko zbog njegove gluposti, već gluposti njegovih saradnika koje je birao po sebi, a to znači da je birao ljude bez poziva. Oni su mu savetovali i organizovali valjanje u kaljugi jedne po Srbiju nebitne rasprave kao što je ova o Darvinu koja služi za skretanje pažnje sa ozbiljnih tema. Srbija zaista postaje apsurdistan kada Darvina brani, pozivajući se na argumente struke i nauke, onaj ko je na rukovodeće mesto postavljen bez ikakve stručne ili naučne kvalifikacije (nezaposleni slikar). I povrh toga njegovi „savetodavci“ kao argument kojim osporavaju pravo Narodne skupštine da se bavi Darvinom koristi Rezoluciju br. 1580 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Što daju za pravo jednoj evropskoj skupštini to nikako ne dozvoljavaju srpskoj.       

Ovo sve, ali i mnogo toga drugog za šta ovde nema mesta, odnosi se i na buduće pripadnike kaste političkih nadničara jer su u toku konkursi za postavljenja rukovodilaca na mnoga čelna mesta u JP, a konkurs za ministre u Srbiji je za ove vlasti otvoren 24/7.

Velikom francuskom državniku - a upravo okončani predsednički izbori u Francuskoj govore da će još dugo biti poslednji koga su tako nazivali - generalu De Golu, pripisuje se izjava:

„Vođa ne mora da zna sve. Mora da zna šta zna, mora da zna šta ne zna, mora da zna ko zna ono što on ne zna i na kraju ne sme da bude kukavica koja nema hrabrosti da pita.“